Детуш
Domaćin
- Poruka
- 4.352
Nekad veliki sportista Ljubiša Avramelović čisti ulice u Zaječaru
Kada ga stari Zaječarci vide na radnom mestu, prilaze mu, rukuju se, pa krenu da psuju i državu i vlast i sudbinu... Ljubiša Avramelović (56) je najveća je legenda boksa jugoistočne Srbije, a danas - čisti ulice.
Na radnom mestu: Čisti ulice Zaječara od snega
On je bokser, pravi. Od 1979. do 1985. godine četiri puta je u papir-muva kategoriji bio prvak Srbije, dva puta vicešampion Jugoslavije, bio je član reprezentacije SFRJ, prvi i jedini bokser koji je proglašen sportistom Timočke krajine, jedini sportista jugoistočne Srbije koji je dobio zlatnu plaketu SFRJ za unapređenje sporta ovog regiona.
Ringovi širom Evrope, Rusije, tadašnje Jugoslavije orošeni su njegovim znojem, ugostili su ga najelitniji hoteli, devojke su čekale da se završi meč, pa su po autogram dolazile u svlačionicu, hiljade povika sa tribina bodrilo ga je godinama. Ali od medalja se ne živi, od slave još manje...
Karijeru je završio sa 34 godine, 1990, a dve godine kasnije ostao bez posla.
- Tada sam video šta je, u stvari, život. Moje klupske kolege, uprava, sve su to bili ljudi na položaju. Išao sam od jednog do drugog, tražio bilo kakav posao, oni prvo obećavali, pa posle počeli da beže od mene. E, mislio sam tada, što me ne dadoste u Radnički ili Partizan kad su me tražili, imao bih sad parče ‘leba - priča Ljubiša.
Bez ikakvih prihoda, žena bez posla, dvoje male dece, moralo se u pečalbu. Otišao je u Beč, pa četiri godine radio na crno.
Nekadašnji šampion Ljubiša
- Zarađivao sam 3.500 maraka mesečno, slao kući da mi porodica preživi, a i da me ne pokradu. Prao sam sudove u jednoj kafani, tu sam se i grebao za hranu. Uporedo sam čistio jednu veliku zgradu, pa su me pustili da spavam u podrumu. Kupao sam se u bokserskom klubu, nisam ni onda mogao bez boksa, trenirao sam, teralo me nešto. Tako četiri godine - priča bez ustezanja.
Doživeo je da mu lome nos, pucale su arkade, al’ ništa, kaže, nije zabolelo kao povratak kući.
- Došao sam iz Austrije, pa sve žurim da vidim kuću, i decu, i ženu, i sve, da se okupam, da ponovo budem čovek. Kad - žena se preudala i izbacila me na ulicu. Bio je april, spavao sam tri dana pored Timoka, nisam hteo da se namećem prijateljima...
Trener mu i brat i drug
- U jeku slave, a i sada, mnogi uzimaju zasluge za moj uspeh. Hoću da se zna: jedini ko je za to zaslužan je moj trener Miodrag Nikolić Miško (64). Bio je, i sada je uz mene i noću i danju i dok smo brali cveće i kad su nas pekle koprive. Sada zajedno učimo ovu decu ne samo da boksuju nego da budu pošteni sportisti - kaže Ljubiša Avramelović.
I opet je potražio stare klupske drugove, opet pitao za posao i opet ništa. Bez prebijene pare, bez doma i porodice, rešio da ode u rodno selo Podgorac pored Boljevca, pa se uselio u napuštenu kuću. Radio je sve sezonske poslove, kopao za nadnicu, sekao drva, brao kukuruz, a kad nakupi para, pravac Zaječar da vidi decu, da im nešto kupi, izvede na ručak.
- Bivša žena ih je puštala da se vidimo, a kako nisam imao prevoz, kad ih obiđem leti, spavam na Kraljevici, zimi na železničkoj stanici i tako skoro pet godina. Onda sam našao posao na građevini, našao stan u gradu. Gazda zna ko sam, pa mi je od 1999. godine kirija nepromenjena: 100 kilograma šećera godišnje, pola u proleće za slatko i džem, pola u jesen da se doda vinu. Onda sam se pre dve godine obratio Ivanu Jokoviću, predsedniku Skupštine, pa me ubacio ovde, stalni posao, ne žalim se. Leti na plus 40 čistim, zimi na minus 27 skupljamo sneg. Mislim se, od onolke slave spadoh da budem metla, al’ šta ću. Fala bogu i na ovome...
Ponosan je jer je bio pošten borac i nikad nije uzeo novac da preda meč.
Već šest godina, volonterski, rame uz rame sa svojim nekadašnjim trenerom Miškom, trenira mlade boksere u klubu “Timok”. A želja mu je, kaže, da neko od njih nadmaši uspeh koji je on imao. Do sada to još niko nije uspeo.
Izvor: BLIC
Kada ga stari Zaječarci vide na radnom mestu, prilaze mu, rukuju se, pa krenu da psuju i državu i vlast i sudbinu... Ljubiša Avramelović (56) je najveća je legenda boksa jugoistočne Srbije, a danas - čisti ulice.
Na radnom mestu: Čisti ulice Zaječara od snega
On je bokser, pravi. Od 1979. do 1985. godine četiri puta je u papir-muva kategoriji bio prvak Srbije, dva puta vicešampion Jugoslavije, bio je član reprezentacije SFRJ, prvi i jedini bokser koji je proglašen sportistom Timočke krajine, jedini sportista jugoistočne Srbije koji je dobio zlatnu plaketu SFRJ za unapređenje sporta ovog regiona.
Ringovi širom Evrope, Rusije, tadašnje Jugoslavije orošeni su njegovim znojem, ugostili su ga najelitniji hoteli, devojke su čekale da se završi meč, pa su po autogram dolazile u svlačionicu, hiljade povika sa tribina bodrilo ga je godinama. Ali od medalja se ne živi, od slave još manje...
Karijeru je završio sa 34 godine, 1990, a dve godine kasnije ostao bez posla.
- Tada sam video šta je, u stvari, život. Moje klupske kolege, uprava, sve su to bili ljudi na položaju. Išao sam od jednog do drugog, tražio bilo kakav posao, oni prvo obećavali, pa posle počeli da beže od mene. E, mislio sam tada, što me ne dadoste u Radnički ili Partizan kad su me tražili, imao bih sad parče ‘leba - priča Ljubiša.
Bez ikakvih prihoda, žena bez posla, dvoje male dece, moralo se u pečalbu. Otišao je u Beč, pa četiri godine radio na crno.
Nekadašnji šampion Ljubiša
- Zarađivao sam 3.500 maraka mesečno, slao kući da mi porodica preživi, a i da me ne pokradu. Prao sam sudove u jednoj kafani, tu sam se i grebao za hranu. Uporedo sam čistio jednu veliku zgradu, pa su me pustili da spavam u podrumu. Kupao sam se u bokserskom klubu, nisam ni onda mogao bez boksa, trenirao sam, teralo me nešto. Tako četiri godine - priča bez ustezanja.
Doživeo je da mu lome nos, pucale su arkade, al’ ništa, kaže, nije zabolelo kao povratak kući.
- Došao sam iz Austrije, pa sve žurim da vidim kuću, i decu, i ženu, i sve, da se okupam, da ponovo budem čovek. Kad - žena se preudala i izbacila me na ulicu. Bio je april, spavao sam tri dana pored Timoka, nisam hteo da se namećem prijateljima...
Trener mu i brat i drug
- U jeku slave, a i sada, mnogi uzimaju zasluge za moj uspeh. Hoću da se zna: jedini ko je za to zaslužan je moj trener Miodrag Nikolić Miško (64). Bio je, i sada je uz mene i noću i danju i dok smo brali cveće i kad su nas pekle koprive. Sada zajedno učimo ovu decu ne samo da boksuju nego da budu pošteni sportisti - kaže Ljubiša Avramelović.
I opet je potražio stare klupske drugove, opet pitao za posao i opet ništa. Bez prebijene pare, bez doma i porodice, rešio da ode u rodno selo Podgorac pored Boljevca, pa se uselio u napuštenu kuću. Radio je sve sezonske poslove, kopao za nadnicu, sekao drva, brao kukuruz, a kad nakupi para, pravac Zaječar da vidi decu, da im nešto kupi, izvede na ručak.
- Bivša žena ih je puštala da se vidimo, a kako nisam imao prevoz, kad ih obiđem leti, spavam na Kraljevici, zimi na železničkoj stanici i tako skoro pet godina. Onda sam našao posao na građevini, našao stan u gradu. Gazda zna ko sam, pa mi je od 1999. godine kirija nepromenjena: 100 kilograma šećera godišnje, pola u proleće za slatko i džem, pola u jesen da se doda vinu. Onda sam se pre dve godine obratio Ivanu Jokoviću, predsedniku Skupštine, pa me ubacio ovde, stalni posao, ne žalim se. Leti na plus 40 čistim, zimi na minus 27 skupljamo sneg. Mislim se, od onolke slave spadoh da budem metla, al’ šta ću. Fala bogu i na ovome...
Ponosan je jer je bio pošten borac i nikad nije uzeo novac da preda meč.
Već šest godina, volonterski, rame uz rame sa svojim nekadašnjim trenerom Miškom, trenira mlade boksere u klubu “Timok”. A želja mu je, kaže, da neko od njih nadmaši uspeh koji je on imao. Do sada to još niko nije uspeo.
Izvor: BLIC
