"Ти си, као, неки песник?" упитала ме је Наташа.
"Да. Јесам. Зашто?" одговорио сам збуњено.
"Ма, питам онако, без разлога. Мора ли за тебе свако питање да има разлог?"
Погледао сам је у очи. Боже, биле су тако плаве и тако дубоке и тако насмејане.
Цело пре подне смо седели на тераси код заједничког пријатеља и причали.
Нико не би рекао да смо се тек синоћ упознали.
"Не знам. Ја увек питам с неком намером, с циљем да сазнам нешто што ми је у том тренутку битно." одговорио сам несвесно се и сам осмехујући.
"Има ли неко питање које ти мени желиш да поставиш?" несвесно је закачила један несташни прамен иза ува, а ја сам у мислима видео себе како то радим.
"А?" одговорио сам збуњено не разумевши питање. Како ми је лако одвукла пажњу. Како реч постане небитна и ономе коме је увек пребитна кад су му сва друга чула окупирана.
"Питај ти мене слободно шта желиш. По питањима ћу знати шта стварно мислиш о мени." одговорила је.
"За то ти не требају моја питања. Питај ме и ја ћу ти сам казати."
"Добро, шта мислиш о мени?"
"Мислим да си фасцинантна, као први снег, као водопад који се обрушава с висине од две стотине метара, као ваздух који мирише на кишу..." почео сам.
"Добро је. Стани. Стварно си песник. Говориш ли то свакој, питам се." узела ме је за руку покушавајући да ме ућутка.
"Не. Некима другима сам говорио сличне ствари кад су остављале сличан утисак али ово су само твоје речи." одговорио сам.
"Звучиш искрено кад то тако кажеш. Може ли ти се веровати?" сад ме је гледала с појачаним занимањем. Просто је залепила очи за моје...
"Ја сам увек искрен. Не снисходим. Не плашим се да признам како неког видим и одлично знам како жене реагују на мене." одговорио сам искрено.
"Самоуверен си. То је лепо. Мало је мушкараца који се мене не плаше. И који ме не идеализују."
Стегао сам јој руку, благо. И спустио је на моје раме.
Моја је клизнула не њен струк.
"Није то самоувереност. То је самосвесност. Ја те се не бојим. Јеси једна од најлепших жена пред којима сам стајао и које сам видео али немам ја намеру да те дижем на неки пиједестал. Шта ћеш ми тамо. Мени требаш поред мене. Оно што од мене можеш да добијеш јесте равноправност. Ако ти није довољно... Па, просто нема више..." говорио сам јој привлачећи је нежно себи. Није се опирала. Клизила је у мојим рукама, несвесно подигавши и другу руку од мојих рамена.
"Хоћеш ли ме пољубити?" шапнула ми је већ нагињући главу ка десном рамену.
"Нећу." одговорио сам.
"Нећеш?" изненађено је упитала.
"Нећу. Ми ћемо се љубити, нећу само ја тебе да пољубим."
"Како увек кажеш праве речи?"
"Тако што..." покушао сам да објасним али усне су нам се дотакле и говор је замро.
Све се свело на покрет и додир.
"Да. Јесам. Зашто?" одговорио сам збуњено.
"Ма, питам онако, без разлога. Мора ли за тебе свако питање да има разлог?"
Погледао сам је у очи. Боже, биле су тако плаве и тако дубоке и тако насмејане.
Цело пре подне смо седели на тераси код заједничког пријатеља и причали.
Нико не би рекао да смо се тек синоћ упознали.
"Не знам. Ја увек питам с неком намером, с циљем да сазнам нешто што ми је у том тренутку битно." одговорио сам несвесно се и сам осмехујући.
"Има ли неко питање које ти мени желиш да поставиш?" несвесно је закачила један несташни прамен иза ува, а ја сам у мислима видео себе како то радим.
"А?" одговорио сам збуњено не разумевши питање. Како ми је лако одвукла пажњу. Како реч постане небитна и ономе коме је увек пребитна кад су му сва друга чула окупирана.
"Питај ти мене слободно шта желиш. По питањима ћу знати шта стварно мислиш о мени." одговорила је.
"За то ти не требају моја питања. Питај ме и ја ћу ти сам казати."
"Добро, шта мислиш о мени?"
"Мислим да си фасцинантна, као први снег, као водопад који се обрушава с висине од две стотине метара, као ваздух који мирише на кишу..." почео сам.
"Добро је. Стани. Стварно си песник. Говориш ли то свакој, питам се." узела ме је за руку покушавајући да ме ућутка.
"Не. Некима другима сам говорио сличне ствари кад су остављале сличан утисак али ово су само твоје речи." одговорио сам.
"Звучиш искрено кад то тако кажеш. Може ли ти се веровати?" сад ме је гледала с појачаним занимањем. Просто је залепила очи за моје...
"Ја сам увек искрен. Не снисходим. Не плашим се да признам како неког видим и одлично знам како жене реагују на мене." одговорио сам искрено.
"Самоуверен си. То је лепо. Мало је мушкараца који се мене не плаше. И који ме не идеализују."
Стегао сам јој руку, благо. И спустио је на моје раме.
Моја је клизнула не њен струк.
"Није то самоувереност. То је самосвесност. Ја те се не бојим. Јеси једна од најлепших жена пред којима сам стајао и које сам видео али немам ја намеру да те дижем на неки пиједестал. Шта ћеш ми тамо. Мени требаш поред мене. Оно што од мене можеш да добијеш јесте равноправност. Ако ти није довољно... Па, просто нема више..." говорио сам јој привлачећи је нежно себи. Није се опирала. Клизила је у мојим рукама, несвесно подигавши и другу руку од мојих рамена.
"Хоћеш ли ме пољубити?" шапнула ми је већ нагињући главу ка десном рамену.
"Нећу." одговорио сам.
"Нећеш?" изненађено је упитала.
"Нећу. Ми ћемо се љубити, нећу само ја тебе да пољубим."
"Како увек кажеш праве речи?"
"Тако што..." покушао сам да објасним али усне су нам се дотакле и говор је замро.
Све се свело на покрет и додир.
