Žurim, ulazim u lift... I tu je... On... San... San snova svake žene upakovan u odelo crne boje, krajnje poslovnog izgleda, zavezan u kravatu! Njegove tamne oči prelaze preko svakog dela mog tela, a ja želim da ih zadržim mojim pogledom. Smeška se. Kao da granice lifta nestaju, mi nismo u liftu ili se bar samo tako osećamo.
Nešto nepojmljivo se događa. Govore mi njegove oči. Govore tako rečito hiljadu stvari od jednom i sve u isto vreme. Stižem sve da pohvatam i prilazimo jedno drugome. Bez i jedne jedine reči. Tu smo. On i ja. U našem Raju. Ali, kako kroz ona zatvorena vrata direktoreve kancelarije tapacirana sunđerom da se slucajno kroz njih ne bi čuli uzdisaji sekretarice, ja cujem neki žagor ljudi i osećam gurkanje. Osvešćujem se i polako vraćam iz transa. Nestao je! Nemam pojma šta se dešava. Primećujem da je lift opet tu i da se njegova vrata zatvaraju, a ja... Ja „njega“ u poslednjem trenutku zapažam pored šaltera okrenutog licem ka.. o Bože.. ka liftu. Neću biti toliko neskromna pa da kažem ka meni. Zatičem sebe kako nesvesno guram sve te ljude koji su se tu od jednom stvorili u želji da što pre zaustavim lift. Bune se. Čujem i psovke finih i uglađenih poslovnih ljudi. Ha. Kako da ne! Ko li ih je samo postavio na te njihove pozicije kojima se rasipno hvale gde god stignu. Nema šanse. Vrata su se zatvorila. Ostala sam sama sa ovima. Toliko smo spljeskani da prosto ne znam ni kako uopšte dišemo. Osećam u leđima probadajući bol od oštrog vrha plastične fascikle, po mom mišljenju pretanke, koju drži jedna devojka ne uspevajući da izvuče ruku iz stiska ostalih da bi obrisala kapljice znoja sa čela. Napokon su se vrata otvorila. Svi smo prvo udahnuli, a onda odahnuli s pomišlju da smo spašeni od potencijalnog gušenja pri nedostatku vazduha i isparenju ne tako prijatnih mirisa,nazovi: poslovnih ljudi. Izlazim napolje. O ne. Nisam pogledala koji je ovo sprat. Prokleta zgrada! Treba sada pronaći taj mali broj na jednom od ovih ogromnih zidova u jednom malom, zabačenom uglu bele površine, stavljenog tu s namerom da se budući pronalazač pomuči i na kraju iznervirano zaključi da taj broj uopšte i ne postoji. Psujući u sebi sve arhitekte koji su radili na izgradnji i nameštanju enterijera ove poslovne zgrade pokušavam da nađem ili bolje rečeno naletim na nekog čiji je hod sporiji od brzine 200 na sta da bih ga pristojnim glasom zamolila da mi odgovori na jedno pitanje vezano za tačan broj sprata na kome se nalazim. Ne uspevam. I menjam taktiku. Pokušaću da držim korak sa njima i u toj brzini postaviću pitanje. Evo mi prilike. Jedna mala žena srednjih godina kreće ka pravcu vrata levo od lifta.
-Izvinite!-
Ubrzavam korak. Ne smem da izgubim brzinu.
-Izvinite! Da li možda znate...-
Ne mogu da verujem. Pravi budalu od mene. Ubrzavam još više korak koji se pretvara u trk. Saginjem se sve do nekoliko centimetara od njenog uveta i tako u pokretu, zadihano počinjem da vičem.-IZVINITE, DA LI MOŽETE DA MI KAŽETE KOJI JE OVO SPRAT?-
Tajac. Žena staje. Ukočena. Ja iznenađena tako brzim kočenjem nastavljam još koji metar da trčim smanjujući postepeno brzinu pre nego što tresnem o velika staklena vrata jedne poslovno ograđene kancelarije za sastanke. U trenutku pada zapažam sva do jednog zabezbeknuta lica sa druge strane stakla. Oprezno se okrećem ka onoj niskoj, zdepastoj ženi i shvatam da tu situacija nije ništa bolja, što se tiče zabezeknutih lica. Kasno zapažam da su mi noge skoro pa potpuno raširene, tačnije koliko to suknja dozvoljava. Momentalno ustajem ispravljajući košulju i nameštajući kosu. Okrećem se elegantno na peti ka onoj prokletoj ženi i govorim još jednom izveštačeno smirenim glasom: –Da li možete da mi kažete koji je ovo sprat?-
-O, Bože! Kakav je ovaj današnji svet? Ćero, da li si dobro?-
Ćero? Šta ova misli. Da mi je majke. Krećem da odgovorim ali ona samo nastavlja.
-Što si zapela toliko za taj broj? I šta mi se dernjaš na uvo? Ti misliš da sam ja gluva! Strašno. Bolje da gledaš kuda ideš! Još ćeš da nam napraviš štetu! Đavo te odneo!-
-Ja sam pokušala...-
-Ma šta si ti pokušala! Misliš da ne vidim kako si jurila za mnom i odmervala mi torbu dok si se saginjala! Pa nisam ja toliko gulupa. Ne. Ne. Malo si se prevarila. Imaš sreće što sam poštena i što neću zvati obezbeđenje. Ali za sledeći put da znaš da ti to neće lako proći.-
-Ali ja sam samo...-
-Ma šta si ti samo kao broj sprata tražila? Kako da ne! Još očekuješ tj. misliš da ću ti poverovati u to kako ovoliki broj tamo iznad onih vrata naspram wc-a nisi mogla da vidiš! Ha. Kako da ne. Ako ćemo iskreno i ne izgledaš mi toliko glupo! Mogla si nešto ubedljivije da smisliš!-
O Bože. Smireno i polako okrećem glavu ka toj strani koju je njena prokleta ruka pokazivala. I da. Eno go! Tamo, na zidu koji je skroz uvučen i u čijem se hodniku nalaze vrata od wc-a i stepeništa, šćućuren tu, stoji na zidu, ne tako veliki broj 13.
Nešto nepojmljivo se događa. Govore mi njegove oči. Govore tako rečito hiljadu stvari od jednom i sve u isto vreme. Stižem sve da pohvatam i prilazimo jedno drugome. Bez i jedne jedine reči. Tu smo. On i ja. U našem Raju. Ali, kako kroz ona zatvorena vrata direktoreve kancelarije tapacirana sunđerom da se slucajno kroz njih ne bi čuli uzdisaji sekretarice, ja cujem neki žagor ljudi i osećam gurkanje. Osvešćujem se i polako vraćam iz transa. Nestao je! Nemam pojma šta se dešava. Primećujem da je lift opet tu i da se njegova vrata zatvaraju, a ja... Ja „njega“ u poslednjem trenutku zapažam pored šaltera okrenutog licem ka.. o Bože.. ka liftu. Neću biti toliko neskromna pa da kažem ka meni. Zatičem sebe kako nesvesno guram sve te ljude koji su se tu od jednom stvorili u želji da što pre zaustavim lift. Bune se. Čujem i psovke finih i uglađenih poslovnih ljudi. Ha. Kako da ne! Ko li ih je samo postavio na te njihove pozicije kojima se rasipno hvale gde god stignu. Nema šanse. Vrata su se zatvorila. Ostala sam sama sa ovima. Toliko smo spljeskani da prosto ne znam ni kako uopšte dišemo. Osećam u leđima probadajući bol od oštrog vrha plastične fascikle, po mom mišljenju pretanke, koju drži jedna devojka ne uspevajući da izvuče ruku iz stiska ostalih da bi obrisala kapljice znoja sa čela. Napokon su se vrata otvorila. Svi smo prvo udahnuli, a onda odahnuli s pomišlju da smo spašeni od potencijalnog gušenja pri nedostatku vazduha i isparenju ne tako prijatnih mirisa,nazovi: poslovnih ljudi. Izlazim napolje. O ne. Nisam pogledala koji je ovo sprat. Prokleta zgrada! Treba sada pronaći taj mali broj na jednom od ovih ogromnih zidova u jednom malom, zabačenom uglu bele površine, stavljenog tu s namerom da se budući pronalazač pomuči i na kraju iznervirano zaključi da taj broj uopšte i ne postoji. Psujući u sebi sve arhitekte koji su radili na izgradnji i nameštanju enterijera ove poslovne zgrade pokušavam da nađem ili bolje rečeno naletim na nekog čiji je hod sporiji od brzine 200 na sta da bih ga pristojnim glasom zamolila da mi odgovori na jedno pitanje vezano za tačan broj sprata na kome se nalazim. Ne uspevam. I menjam taktiku. Pokušaću da držim korak sa njima i u toj brzini postaviću pitanje. Evo mi prilike. Jedna mala žena srednjih godina kreće ka pravcu vrata levo od lifta.
-Izvinite!-
Ubrzavam korak. Ne smem da izgubim brzinu.
-Izvinite! Da li možda znate...-
Ne mogu da verujem. Pravi budalu od mene. Ubrzavam još više korak koji se pretvara u trk. Saginjem se sve do nekoliko centimetara od njenog uveta i tako u pokretu, zadihano počinjem da vičem.-IZVINITE, DA LI MOŽETE DA MI KAŽETE KOJI JE OVO SPRAT?-
Tajac. Žena staje. Ukočena. Ja iznenađena tako brzim kočenjem nastavljam još koji metar da trčim smanjujući postepeno brzinu pre nego što tresnem o velika staklena vrata jedne poslovno ograđene kancelarije za sastanke. U trenutku pada zapažam sva do jednog zabezbeknuta lica sa druge strane stakla. Oprezno se okrećem ka onoj niskoj, zdepastoj ženi i shvatam da tu situacija nije ništa bolja, što se tiče zabezeknutih lica. Kasno zapažam da su mi noge skoro pa potpuno raširene, tačnije koliko to suknja dozvoljava. Momentalno ustajem ispravljajući košulju i nameštajući kosu. Okrećem se elegantno na peti ka onoj prokletoj ženi i govorim još jednom izveštačeno smirenim glasom: –Da li možete da mi kažete koji je ovo sprat?-
-O, Bože! Kakav je ovaj današnji svet? Ćero, da li si dobro?-
Ćero? Šta ova misli. Da mi je majke. Krećem da odgovorim ali ona samo nastavlja.
-Što si zapela toliko za taj broj? I šta mi se dernjaš na uvo? Ti misliš da sam ja gluva! Strašno. Bolje da gledaš kuda ideš! Još ćeš da nam napraviš štetu! Đavo te odneo!-
-Ja sam pokušala...-
-Ma šta si ti pokušala! Misliš da ne vidim kako si jurila za mnom i odmervala mi torbu dok si se saginjala! Pa nisam ja toliko gulupa. Ne. Ne. Malo si se prevarila. Imaš sreće što sam poštena i što neću zvati obezbeđenje. Ali za sledeći put da znaš da ti to neće lako proći.-
-Ali ja sam samo...-
-Ma šta si ti samo kao broj sprata tražila? Kako da ne! Još očekuješ tj. misliš da ću ti poverovati u to kako ovoliki broj tamo iznad onih vrata naspram wc-a nisi mogla da vidiš! Ha. Kako da ne. Ako ćemo iskreno i ne izgledaš mi toliko glupo! Mogla si nešto ubedljivije da smisliš!-
O Bože. Smireno i polako okrećem glavu ka toj strani koju je njena prokleta ruka pokazivala. I da. Eno go! Tamo, na zidu koji je skroz uvučen i u čijem se hodniku nalaze vrata od wc-a i stepeništa, šćućuren tu, stoji na zidu, ne tako veliki broj 13.
