Neka glupa pitanja...

Da li postoji nešto iskreno i pravo na ovom svetu ili je sve stvar trenutka? Da li je onaj ko misli samo na sebe jednako sebičan kao onaj koji očekuje da neko misli na njega? Da li je svako na ovom svetu sam, samo je privid da nekom pripadamo ili da nam neko pripada? Da li je "živeli su srećno do kraja života" samo rečenica bez smisla i značenja, izmišljena da bi se bajke razlikovale od pripovedaka? Da li se slučajno rađamo u suzama ili je to tek šlagvort za buduće patnje koje nas čekaju? Da li je sreća nekakav opijat koji nam iskrivi sliku stvarnog sveta? Da li posedujemo išta osim duše u grudima? Da li smo svi rođeni zli i pogrešni?
Šta je život? Čemu sve ovo? I ko sam ja?

 

[zendeli]

A nije lako danas živeti. Mislimo. Previše mislimo a malo radimo. Ne možemo ni 2 minuta da stojimo u redu u pošti da ne izvadimo telefon bar 5 puta. Da vidimo da nam nije neko poslao poruku. Da vidimo šta ima novo na fejsbuku, da nije neko izbacio sliku. Pogledamo vesti, korona presek, šta rade Rusija i Ukrajna, ko je nastradao u saobraćaju, sutra apokalipsa od vremena jer će padati kiša. Platiš račune i izađeš iz pošte kao zombi. Sa xx novih, teških a bespotrebnih informacija u glavi. I onda ideš redom i samo ih kupiš još.
A zamisli pre. Dođeš sa posla i znaš da te niko od njih neće zvati kad si kući da pita xx pitanja na koje moraš da im daš odgovor odmah i tačan. Ručaš, pričaš sa porodicom, pričaš, ne gledate u telefone. Izađeš napolje, pokosiš travu, opereš auto, obereš jabuku, igraš se sa psom, odeš na fudbal, odeš kod drugarice da popijete kafu, okopaš baštu.... A sad nemaš kad, moraš da šaltaš telefon. Ili si umoran, to jest, ta duša ti je umorna jer si danas popio xx idiotluka i upio u sebe svu negativu ovog sveta. I ako odeš da se vidiš sa nekim bićete napeti, nervozni i u stvari ćeš jedva čekati da odeš kući. Da opet šaltaš telefon, svađaš se sa mužem i brineš o deci koja kašlju, imaju problema u školi i rade čelendže sa tiktoka. I tako dan po dan. Svaki je isti i taman. Kroz sve se provlače pare i jurnjava za njima.
Boriti se. Na svoj način i kako ko može.

Uopšte ne mislimo, tu nam je sve servirano. Mislimo ili razmišljamo kad nemamo sokoćala u i pri ruci.

 

[Red]

A nije lako danas živeti. Mislimo. Previše mislimo a malo radimo. Ne možemo ni 2 minuta da stojimo u redu u pošti da ne izvadimo telefon bar 5 puta. Da vidimo da nam nije neko poslao poruku. Da vidimo šta ima novo na fejsbuku, da nije neko izbacio sliku. Pogledamo vesti, korona presek, šta rade Rusija i Ukrajna, ko je nastradao u saobraćaju, sutra apokalipsa od vremena jer će padati kiša. Platiš račune i izađeš iz pošte kao zombi. Sa xx novih, teških a bespotrebnih informacija u glavi. I onda ideš redom i samo ih kupiš još.
A zamisli pre. Dođeš sa posla i znaš da te niko od njih neće zvati kad si kući da pita xx pitanja na koje moraš da im daš odgovor odmah i tačan. Ručaš, pričaš sa porodicom, pričaš, ne gledate u telefone. Izađeš napolje, pokosiš travu, opereš auto, obereš jabuku, igraš se sa psom, odeš na fudbal, odeš kod drugarice da popijete kafu, okopaš baštu.... A sad nemaš kad, moraš da šaltaš telefon. Ili si umoran, to jest, ta duša ti je umorna jer si danas popio xx idiotluka i upio u sebe svu negativu ovog sveta. I ako odeš da se vidiš sa nekim bićete napeti, nervozni i u stvari ćeš jedva čekati da odeš kući. Da opet šaltaš telefon, svađaš se sa mužem i brineš o deci koja kašlju, imaju problema u školi i rade čelendže sa tiktoka. I tako dan po dan. Svaki je isti i taman. Kroz sve se provlače pare i jurnjava za njima.
Boriti se. Na svoj način i kako ko može.

Potpuno si u pravu, na žalost svih nas. Nekad sam pročitala nešto kao, dok je telefon bio vezan kablom, ljudi su bili slobodni. I zaista, tužno je i tačno...

 

[Ganfajter]

tjivot to je kad si tjiv