Већ имам неких тужних које ни она не може да уклони, али узме своју невидљиву гумицу и труди се, својски се труди да избрише колико може и сва се дȃ у посао да ми наслика преко неке нове. Ведрије, срећније. Спокојније.
Црта ми како ме чека ујутру у дворишту са шољом кафе у руци, стоји боса на влажној трави, то јој је једна од омиљенијих ствари. И замишљена је, а јутро мирно и тихо. Озари се кад ме угледа, и то је оно што највише волим код ње. Осмех који увек има за мене.
Црта ми како нам спрема прженице у кухињи, толико верно црта да могу да их намиришем. И видим како пресавија једну на пола и онда гурне у средину комад сира пре него што је загризе. А ја онда нисам ни гладан, ето, само бих да гледам њу како једе.
Лежи на стомаку и пише, прамен косе јој падне преко лица па она изнервирано фркне. Тражи гумицу за косу и никад не зна где јој је. Купи десет нових и опет за два дана ниједну не може да нађе, све би на свету загубила. Нагињем јој се преко рамена да јој украдем понеку реченицу, али их крије, не дȃ да прочитам док не заврши. А онда згужва папир и баци, несрећа, никада задовољна.
Речима ми нацрта облачиће о којима прича да би их желела на зиду дечје собе. Знам, каже, да их вероватно неће бити, али пусти ме. Не брани ми да маштам.
И не љути се. Зна да бих јој испунио жеље да је могуће.
Свеједно, волим њену машту. Волим и све глупе и беспотребне ствари које зна за које нико други није ни чуо, и не зна ни она шта ће јој, али их зна. Вади из рукава милион небитних информација, свакодневне ствари заборавља, и најбоља је у томе да било коју једноставну ствар забрља на најневероватнији могући начин, и смешна је, али можда је то оно што највише код ње волим. Или како несвесно почне да виче док прича, кад се занесе. Брбља, боже драги, колико та жена може да брбља. А свеједно бих је слушао још пет живота, јер и она би мене.
Волела бих да умрем прва, каже. Не бих могла да поднесем дане без тебе.
Посвети ми књигу, каже. А ја не могу. А волео бих. Волео бих да су и претходне биле њене.
Она би да воли, и ништа више. Заљубљени, вечити сањар. Хтела би дати све од себе. Из себе. Жели љубав, ону књишку, ванвременску, која надилази ове људе, овај свет. Ону за коју јој ја говорим да не постоји, а она се свађа са мном.
Ево, ја је имам - тачно је чујем како ми говори. Ја је имам, ево је. Гледај, ту ти је, само је узми. Узми је. Не тражим ништа, поклањам ти је. Чекала сам те, узми је, твоја је.
Она ми црта слике у глави које никада нисам могао ни да сањам, а ја никако да јој поверујем.
Poslednja izmena od moderatora: