Najaktivnija i draga nam spisateljica sa Krstarice, jednom je u okviru svog teksta citirala arapsku poslovicu: "Gospodar si reči koju nisi izrekao, i rob one koju si izgovorio".
Iako sam primetila da je citat ove poslovice uzete iz lepo i zanimljivo napisanog teksta autorkinog, već izazivao polemike, moram da priznam da je i meni nekako odmamio pažnju od ostatka teksta. Možda je i autorka delom "kriva" za to, jer ga je boldovala, ali možda je razlog tome i taj što se zaista ne uklapa u našu kulturu, pa nagoni na razmišljanje.
Dakle, da ne preterujem dalje sa uvodom, ni meni nije jasno čemu služe neizgovorene reči. Reč je sredstvo koje može da izazove reakciju, koje podstiče na delanje, a neizgovorena reč je ubijena emocija, onemogućena reakcija, osujećeno delanje. Dakle, ugušiti reč koja ima smisao (a većina ih ima) je pravo malo ubistvo. Zato, pustimo reči da žive, takve kakve su, da slobodno zalepršaju u prostor, da zađu međ’ tuđe misli, da se izmešaju i oplode i da iz toga izrode nove reči i nove misli, bogatije, smislenije, šarolikije i plodonosnije. Reč koja nagoni na razmišljanje, reč koja podstiče na delanje, koja inspiriše druge da razmišljaju i reaguju ili stvaraju, to je živa energija koja se rastače i preliva neprekidno, samo menjajući formu. Tako, reč pretočena u energiju, može da produži svoje trajanje zauvek.
