Мој тренутни поглед кроз прозор: дебели облаци, јако сунце које грије хладне зидове околних зграда, безброј штрикова и клима уређаја, по нека јела заклони те претрпане балконе, неколико барица и јарко зелена трава. Киша често пада, ја изреволтирана њеном појавом покушам да јој пркосим својим осмијехом.
Срећна сам, заиста јесам. Испуњена сам неким чудним расположењем, најприје недефинисаним. Он ме чини таквом. Једног дана почеше поруке да се нижу једна за другом, безазлени флерт преко ових електронских уређаја, затим први сусрет... Кад се само сјетим, сад оно стереотипно, али вријеме је било заиста успорено, покрети су били спонтани, загрљај као да се познајемо одавно, погледи се сусрели и бојажљиво скренули да оно скривено не постане конкретно. "Како чудно вече!", размишљала сам, док ми је ритам дисања био неправилан, а срце некако лудачки ударало. Услиједиле су смс поруке, већ се могла намирисати почетна фаза заљубљивања. Увелико била занијета њим, његовим ријечима, порукама које бих небројено пута читала... био и остао је јако конфузан, барем мени, не желим да га питам, али као да жели бити несхваћен. Био је један проблем... већ сам била у вези коју сам хтјела давно прекинути, сви ти догађаји који су се стисли у кратак временски период били су ми додатна мотивација да прекинем нешто што ме није чинило срећном. Послије тог прекида, отпочело је ово, које још траје и којем не желим знати крај. Наш други сусрет био је код улаза у биоскоп, причање поред неког стола, прво дуже гледање, уживање у туђим очима. Која опијеност њиме, сад ми је помало смијешно, није да је престало, још увијек траје, али знатно мање. "Највише се воле они који се најмање познају", подавно сам прочитала ову реченицу, и сваки пут увидјела да је тачна. Волим да га слушам, понекад се занесе, и у том заносу почне много да прича, или свашта ради, ја сам то увијек налазила као занимљиво. Кад сам с њим, смијем се, али и ћутим, и уживам гледајући га, док му густе обрве поигравају на лицу. Кришом му пратим покрете, а кад схвати да га гледам само ми се благо насмије. Рекла бих да не може бити боље, али изгледа живот увијек чека добре тренутке не би ли показао своје право лице.. па тако у периоду насвјетлијих и најсрећнијих дана дође спознаја о томе да он конзумира траву. Онда дође и спознаја да то знају моји родитељи, разговор са оцем о могућем раскиду. Тај дан сам јако и грчевито плакала, премотавајући филм и присјећајући се очевих ријечи да прекинем оно што већ није далеко отишло, док још није у мени. Слушала сам га, и гледала већ сузним очима, у себи тихо говорилa да га не могу оставити, не желим то... Мисао о раздору између мене и родитеља ме изједа, лагано али сигурно. Колико год њега жељела, родитељску љубав, као најчистији облик исте, увијек бирам. С њим требам разговарати о тој проклетој дроги, а не желим, не волим водити те напрегнуте и неугодне разговоре. И сад живим од неких визија, тумарам по својој глави, тражим адекватно рјешење, надам се да није онако како јесте...
"Волим те" нисам никад рекла ниједном мушкарцу, бојим се, то отвара велики простор за повреду, а чувам се од других... Њему бих то могла рећи.
Силно ми треба савјет... мали путкоаз камо да идем.
Тренутна, већ проживљена слика у мојој глави: тама обузима, само наше силуете и дим цигара међу нама, док филозофирамо о животу, дишем дубоко и покушавам јако утиснути ваздух, њега и тај прозрачни тренутак у себе.
И све ово док сам овдје, док постојим, осјетим, дишем, док ме има.. да, све док се заборав не сручи на нас, мене, и овај блог.
Срећна сам, заиста јесам. Испуњена сам неким чудним расположењем, најприје недефинисаним. Он ме чини таквом. Једног дана почеше поруке да се нижу једна за другом, безазлени флерт преко ових електронских уређаја, затим први сусрет... Кад се само сјетим, сад оно стереотипно, али вријеме је било заиста успорено, покрети су били спонтани, загрљај као да се познајемо одавно, погледи се сусрели и бојажљиво скренули да оно скривено не постане конкретно. "Како чудно вече!", размишљала сам, док ми је ритам дисања био неправилан, а срце некако лудачки ударало. Услиједиле су смс поруке, већ се могла намирисати почетна фаза заљубљивања. Увелико била занијета њим, његовим ријечима, порукама које бих небројено пута читала... био и остао је јако конфузан, барем мени, не желим да га питам, али као да жели бити несхваћен. Био је један проблем... већ сам била у вези коју сам хтјела давно прекинути, сви ти догађаји који су се стисли у кратак временски период били су ми додатна мотивација да прекинем нешто што ме није чинило срећном. Послије тог прекида, отпочело је ово, које још траје и којем не желим знати крај. Наш други сусрет био је код улаза у биоскоп, причање поред неког стола, прво дуже гледање, уживање у туђим очима. Која опијеност њиме, сад ми је помало смијешно, није да је престало, још увијек траје, али знатно мање. "Највише се воле они који се најмање познају", подавно сам прочитала ову реченицу, и сваки пут увидјела да је тачна. Волим да га слушам, понекад се занесе, и у том заносу почне много да прича, или свашта ради, ја сам то увијек налазила као занимљиво. Кад сам с њим, смијем се, али и ћутим, и уживам гледајући га, док му густе обрве поигравају на лицу. Кришом му пратим покрете, а кад схвати да га гледам само ми се благо насмије. Рекла бих да не може бити боље, али изгледа живот увијек чека добре тренутке не би ли показао своје право лице.. па тако у периоду насвјетлијих и најсрећнијих дана дође спознаја о томе да он конзумира траву. Онда дође и спознаја да то знају моји родитељи, разговор са оцем о могућем раскиду. Тај дан сам јако и грчевито плакала, премотавајући филм и присјећајући се очевих ријечи да прекинем оно што већ није далеко отишло, док још није у мени. Слушала сам га, и гледала већ сузним очима, у себи тихо говорилa да га не могу оставити, не желим то... Мисао о раздору између мене и родитеља ме изједа, лагано али сигурно. Колико год њега жељела, родитељску љубав, као најчистији облик исте, увијек бирам. С њим требам разговарати о тој проклетој дроги, а не желим, не волим водити те напрегнуте и неугодне разговоре. И сад живим од неких визија, тумарам по својој глави, тражим адекватно рјешење, надам се да није онако како јесте...
"Волим те" нисам никад рекла ниједном мушкарцу, бојим се, то отвара велики простор за повреду, а чувам се од других... Њему бих то могла рећи.
Силно ми треба савјет... мали путкоаз камо да идем.
Тренутна, већ проживљена слика у мојој глави: тама обузима, само наше силуете и дим цигара међу нама, док филозофирамо о животу, дишем дубоко и покушавам јако утиснути ваздух, њега и тај прозрачни тренутак у себе.
И све ово док сам овдје, док постојим, осјетим, дишем, док ме има.. да, све док се заборав не сручи на нас, мене, и овај блог.