(ili neka moja razmišljanja o životu inspirisan ko zna čime)
NE VALJA NA SABAJLE...
Rano sinoć legoh.....umor me neki stigao. Tako rano i ustadoh jutros u 5. Nahranim pse, skuvam kafu i sednem da pišem da pribeležim neke drage mi dogadjaje i osećanja. Polazim na autobus. Ćera hoće da me vozi ali mi je žao da je budim tako rano. Volim da dodjem dosta ranije u kancelariju, da budem malo sama sa sobom. Kasno je meni da stignem u osam. Sva sam kao luda celog dana. Što su ti navike moćna stvar. Zato polazim autobusom a njoj sam rekla da dolazi tek oko devet.....ostaje dete i posle radnog vremena, sve same kući obavljamo....neka je. Njoj san koji joj je potreban a meni moja jutarnja samoća i mir.
I tako, gledam gde da zgazim idući do stanice, da obiljem bare, parkirana kola, kamionče što dovozi hleb u obližnju prodavnicu, da me ne isprska neki reli vozač.....a lišće mokro....miriše zemlja na vlagu, u kostima je ova silna vodurina. Tek po neki zalutali zračak sunca obasja baruštinu i prepun kontejner.....i oko kontejnera. Obično, vlažno jutro sa vlažnim teškim vazduhom koji kad udahneš kao da si se napio vode.
Kad, na mojoj stanici gužva. Bar 10 muškaraca sa onim žutim prslucima GSP-a. Autobus stoji u stanici već jako dugo a oni čas ulaze, čas izlaze iz busa. Šta li je ovo? Obuka konduktera ili šta?
Odmah dodje moj bus, udjem.....udjoše po dvojica konduktera na svaka vrata. Videše ljudi da sam otkucala kartu.....nema šanse da se švercujem. Nemam povlasticu, koji će mi djavo kada jako retko koristim prevoz. Za svo to vreme dok oni kontrolišu karte putnicima bus stoji u stanici. Taman izadjoše kad u autobus uleće žena. Visoka, mršava sa kosom vezanom u konjiski rep i nervoznim licem......zapravo besnim. Jedan je uljudno pita
„Gospodjo da li imate kartu?“
„Kakva karta ****** idem jednu stanicu“
„Pa i za jednu vam treba karta“ odgovara i dalje miran kondukter.
„Pazi da ti ne kupim kartu za jednu stanicu. Gde su vam trafike da kupim kartu. ***** vas karta, hoštapleri jedni“ bogorada besnulja povlačeći se od srednjih vrata prema vozaču grubo gurajući sve ljude oko sebe i mlateći velikom tašnom okačenom na desnom ramenu. Tamo je sačeka drugi kondukter koji zapovednim glasom reče da izadje iz vozila. Ona neće. On opet....ona neće...on opet i na kraju je izašla vrišteći i dalje medju svim onim žutim muškarcima. Autobus napokon kreće......mir....
Istinu govoreći, prodavnica sa kartama je 30 metara od stanice. Znam jer i ja tamo kupujem karte i kakve veze ima taj čovek sa postavljanjem kioska nije mi jasno. Nisu ni hteli da je kazne ali nakon onakvog vredjanja ljudi koji samo rade svoj posao, čisto sumnjam da je prošla nekažnjeno. Zar mora da se svadja, da viče, da psuje.....mogla je lepo da izadje, ode tih 30 metara i kupi kartu i udje u sledeći bus....ionako joj za tu jednu stanicu odgovara bilo koji, a ima ih sigurno šest. I zna ona sigurno da u toj prodavnici ima karata jer živi ovde.
Ono od čega mi se kosa diže na glavi je prazno klaparanje ustima, reči koje su izgovorene samo da bi bile rečene, bez smisla, osnova, logike. Prazne reči koje su tu da ispune bezobrazluk i nemoć, zakamufliraju osećaj krivice koji se pošto poto mora preneti na nekog drugog. Optuživanje svih redom za neki neuspeh, nezadovoljstvo je mlaćenje prazne slame.....neekonomično trošenje sebe i drugih. Nikako ona ne može biti kriva što nema kartu već je to uvek neko drugi.....kondukteri, država, muž, deca, šef, komšije, familija. To je stanje duha koji je posvadjan sam sa sobom. Mora da se njih dve nisu pomirile od sinoć čim su u ovo rano jutro tako besne na ceo svet......da li su ikad i bile u dobrim odnosima.
OJHAAAAA
PS Htedoh jutros nešto drugo da objavim......ali, rekoh, da zapišem i ovo jutro.
, ali ga platih, i to bez maltretiranja sluzbenice i ostalih prisutnih.