Ne sudi po korice

Ne sudite o knjizi po koricama, ponekad su oni koji ne pokazuju da im je stalo, oni kojima je najviše stalo, oni koji su najudaljeniji, zapravo su oni koji vas drže najbliži, uvek deluju ljuti, ućute i povuku se u sopstvene ljušture, u stvari, boje se. Povređeni su, ne jednom. Hladan grad ih zatekao nespremne, bez zaklona, i pljuštao po njihovim ramenima, utisnujući im se u kožu, u vene. Nisu uvek bili teški. Nekad su verovali svakom osmehu, pruženoj ruci, sunčanom danu, pa su ih ujeli, opekli, odrekli. Oni za koje mislite da nikada ne bi mogli da proliju suze, zapravo su oni koji godinama plaču sami, otežali su od kiše, od obećanja, od prošlosti, od strah da opet veruju.
Samo im je duša naivna, laka i razigrana. Koga zavole jednom, vole uvek, u tišini.
Zato nemojte samo da gledate, već čitajte, svi smo mi knjiga sa pričom, koristimo koricu da sakrijemo..

 

[1208Letoo]

Dok me neipoznas tj neprocitas nesudi mi i nemoj me komentarisati

 

[Branko Lori]

Ne možeš ti njoj, prijatelju, više prodati ništa. Pet para ne daje ni za najskuplju stvar na svetu. Naplaćala se ta u svom životu. Plaćala novcem, strpljenjem, suzama, čekanjem...
Nakupilo joj se u uglovima usana tuđe sramote za dva života. Svaku je pokrila uljudnim osmehom i bezglasnom molitvom. Da joj Bog hoće dati što je drugima pomislila, najsrećnija bi bila.
Ne možeš je, dobri čoveče, ni lagati. Ona je sebe varala više nego što bi je ti ikada mogao slagati. Lagala je sebe i kad je znala da laže i onda kada je znala da joj više nema ko poverovati. Tad se i srela sa sobom.
Ne možeš je, rođače, ni kupiti. Darovima, mišićima, slatkim rečima, ničim. Nagledala se ona i naslušala svega pa utihnula.
Niti joj šta možeš prodati, niti bi je mogao kupiti. Ali ako tu tišinu oslušneš, ako joj uzdah razumeš, ako te nekim čudom pusti blizu sebe i pruži ti ruku, videćeš da ti na dlanu nudi čitav svet.
Ne onaj na koji si navikao i koji je i tebe umorio i zbunjivao. Svet je to u kome nećeš tražiti ništa, već ćeš nanovo želeti da joj daš sve.
Ne sve što imaš, već sve što jesi.
A to je ujedno i jedino što je stvarno tvoje.
Brankica Damjanović

 

[Mika]

Ne možeš ti njoj, prijatelju, više prodati ništa. Pet para ne daje ni za najskuplju stvar na svetu. Naplaćala se ta u svom životu. Plaćala novcem, strpljenjem, suzama, čekanjem...
Nakupilo joj se u uglovima usana tuđe sramote za dva života. Svaku je pokrila uljudnim osmehom i bezglasnom molitvom. Da joj Bog hoće dati što je drugima pomislila, najsrećnija bi bila.
Ne možeš je, dobri čoveče, ni lagati. Ona je sebe varala više nego što bi je ti ikada mogao slagati. Lagala je sebe i kad je znala da laže i onda kada je znala da joj više nema ko poverovati. Tad se i srela sa sobom.
Ne možeš je, rođače, ni kupiti. Darovima, mišićima, slatkim rečima, ničim. Nagledala se ona i naslušala svega pa utihnula.
Niti joj šta možeš prodati, niti bi je mogao kupiti. Ali ako tu tišinu oslušneš, ako joj uzdah razumeš, ako te nekim čudom pusti blizu sebe i pruži ti ruku, videćeš da ti na dlanu nudi čitav svet.
Ne onaj na koji si navikao i koji je i tebe umorio i zbunjivao. Svet je to u kome nećeš tražiti ništa, već ćeš nanovo želeti da joj daš sve. Ne sve što imaš, već sve što jesi. A to je ujedno i jedino što je stvarno tvoje.
Brankica Damjanović

Samo retki umeju da razume i prihvate taj svet

 

[*pustinjakinja]

...