Život se gasi polako u meni
duša sve više zebe
sad kad su snovi izgubljeni
šta će mi život bez tebe
Kad me savladaju boli
i srce prepukne jadno
nemoj uzalud grliti
moje telo hladno
Kad me majčica zemlja
primi na svoje grudi
ti nemoj tugovati
raduj se vesela budi
Ne plači bolje je tako
ne pusti suzu ni njednu
davno sam ja oplako
sudbinu svoju bednu
Jer tako ću napokon smiriti
umornu dušicu svoju
pusti da mirno počivam
u miru i spokoju
Nemoj me hladnog ljubiti
tad kad je gotovo samnom
ne stavljaj čemer na usne
i nemij plakati zamnom
Smrt je jedina koja nosi
pravdu u svojim rukama
pustiću da me pokosi
biće to kraj mojim mukama
Zato nemoj usnama prići
mome telu hladnom i bledom
nemoj stavljati čemer na usne
drugi nek ti ih zalije medom
Naći ćeš kome će biti sočne i vrele
moje će ti ostati zauvek puste
okreni se samo i srećna budi
mene nek lagano u zemljicu spuste
