Nemam suza.Ne placem.Nikada.
Dobro,desilo se.Jednom ili dva puta.Jedna jedina suza je skliznula.I osusila se na obrazu pre nego je pala.
Suza besa,ne bola.Samo ta jedna.
Kada boli,ne placem.Samo jako stegnem dusu.Zube stegnem jos jace.Zagrizem usnu do krvi.
Da jace zaboli.Da prvi talas brze prodje.Da fizicki bol nadjaca onaj dusevni.
Sve,samo da suza ne krene.
Ne secam se kada sam zadnji put plakala.Ili ne zelim.
Mora da sam bila skroz mala.
Zivotni moto: Sve sto me ne ubije ucini me jacom.
A moram biti jaka.Suze su za slabice.Ne i kukavice.Jer to sam ja.Njjaca kukavica koju poznajem.
Ne bojim se niceg.I skoro nikog.Ovo skoro sam ja sama.
Bojim se sebe.Ne znam hocu li uvek moci biti tako jaka.
Hocu li imati snage?Hocu li jednom popustiti?Uzeti ono sto u trenutku pozelim,a znam da ne treba?Prepustiti se ,konacno, bez stega?
I onda ce me stici.Sve.Zabolece i slomicu se.
Ne pronalazim utehu nigde.Ni u sebi,ni u onima oko sebe,ni u crkvi...nigde.
Zapitam se ponekad.Zasto?Ko ce me pamtiti?Ko ce reci postupila je onako kako je trebalo?Za 50 ili 100 godina ko ce znati da sam postojala,uopste,a kamoli pamtiti?Pozelim skinuti okove principa koje sam sama sebi nametnula.
Ali samo na trenutak.Tek bljesak.Pa prodje.
Onda se prisetim svih onih koje volim i koji mene vole i brinu za moju dobrobit.I nastavljam dalje.
Nisam nikakav moralista.Napravila sam mnogo gresaka u zivotu.Od onih malih do najvecih.
I ne placem za njima.Nikada.
Dobro,desilo se.Jednom ili dva puta.Jedna jedina suza je skliznula.I osusila se na obrazu pre nego je pala.
Suza besa,ne bola.Samo ta jedna.
Kada boli,ne placem.Samo jako stegnem dusu.Zube stegnem jos jace.Zagrizem usnu do krvi.
Da jace zaboli.Da prvi talas brze prodje.Da fizicki bol nadjaca onaj dusevni.
Sve,samo da suza ne krene.
Ne secam se kada sam zadnji put plakala.Ili ne zelim.
Mora da sam bila skroz mala.
Zivotni moto: Sve sto me ne ubije ucini me jacom.
A moram biti jaka.Suze su za slabice.Ne i kukavice.Jer to sam ja.Njjaca kukavica koju poznajem.
Ne bojim se niceg.I skoro nikog.Ovo skoro sam ja sama.
Bojim se sebe.Ne znam hocu li uvek moci biti tako jaka.
Hocu li imati snage?Hocu li jednom popustiti?Uzeti ono sto u trenutku pozelim,a znam da ne treba?Prepustiti se ,konacno, bez stega?
I onda ce me stici.Sve.Zabolece i slomicu se.
Ne pronalazim utehu nigde.Ni u sebi,ni u onima oko sebe,ni u crkvi...nigde.
Zapitam se ponekad.Zasto?Ko ce me pamtiti?Ko ce reci postupila je onako kako je trebalo?Za 50 ili 100 godina ko ce znati da sam postojala,uopste,a kamoli pamtiti?Pozelim skinuti okove principa koje sam sama sebi nametnula.
Ali samo na trenutak.Tek bljesak.Pa prodje.
Onda se prisetim svih onih koje volim i koji mene vole i brinu za moju dobrobit.I nastavljam dalje.
Nisam nikakav moralista.Napravila sam mnogo gresaka u zivotu.Od onih malih do najvecih.
I ne placem za njima.Nikada.
