Ne mogu da zivim bez nje...

[gost 335253]

Skoro ce skola a meni nije ni do zivota...

Ko ti je razredna?

 

[gost 230618]

Jpsu zasto mi pises privatno,nemas razloga da krijes da zivis u subotici.

Pa moglo se pretpostaviti iz mog forumskog nadimka

 

[sunasceJeca]

Hvala ti Jeco!
Zato i imam jos nade, mozda i ona oseca bar malo prema meno od onoga sto ja osecam prema njoj, samo ceka da ja napravim prvi korak (Sto je slucaj kod mene izgleda)..
Naravno verovatno od ovoga nista nije istina... Verovatno je zaboravila i da postojim..

I sta sad da radim? Osecam da ovo nikada nece proci.. Da cu ceo zivot zaliti zbog svoje slabosti...


Mogao bih da pisem danima ali me vec bole oci... A ni vi niste duzni da slusate tudju muku..
Hvala vam mnogo od srca, valjda ce biti bolje..

Ma, nema na čemu. Nisam ništa uradila. Samo te posavetovala, kao starija sestrica, recimo. Vidi, da ti onda Jeckonije kaže opet nešto...kada porastaš malkice viiiiiiiiše, razumećeš i sam, da ljudima kojima je stalo, te ne povređuju. Da grizu za tebe. Taman da se svet urušava. Žao mi je, ali moram da konstatujem, da njoj očito nije dovoljno stalo. Ja sam žensko i znam sve šta sma činila , za onog koga sam volela dušom svojom, najviše na svetu celom, i zato ti kažem, žao mi je, detence, ali mi se čini, da se ona ne trudi, ili da to ne želi onom istom jačinom i silinom, kao ti. Da si ti to više shvatio zaozbiljski da kaže čovek, nego taj tvoj maleni curetkić, znaš. I puno mi je žao, zbog toga. Ali, dolazi ti školica, moraš da se sabereš. Presabereš. To je život. Usponi i padovi. I ne dao Bog da ikada spoznaš, kako zaista ali zaista mogu da te ugovne i srede, oni koje voliš, najviše. Ovo ćeš ti prerasti. Prevazići. To je sve život. To se sve uči. Možda jeste zaboravila a možda i nije. Ali, jedno je sigurno. Kada ti je stalo do nekoga, ne ponašaš se tako, kao što se ponaša ona. Ne, miko mali. To ti kaže, neko starija. Zaista, ne. Ne, ne. Vidi, u životu je važno biti čestito i odano biće. Čak i kada te use*u najstrašnije, sama spoznaja da si dao/dala sve od sebe, da popraviš, da zadržiš, da ispraviš, da pokažeš da želiš samo Nju/Njega..od toga ti možeš kasnije izgraditi čitav svoj život. Recimo, mene to jeste držalo. I sada. I kasnije. I uvek će. Ako ti u datom momentu, učiniš SVE...sve ono što ti dozvoljava srce, um, duša, šta ti dozvoljavaju prilike, okolnosti, situacije, zdravlje i materijalne okolnosti , a moralno je, čestito i zaista s nekom čistinom srculenceta..ti si onda u miru sa samim sobom, čak i da Vas dvoje ne uspete. Ti si hteo. Ti si se trudio. Ako si ti sve to (u) radio..tvoja savest malena je mirna. I ideš dalje. Nastavljaš dalje život. A kockice Neba će već posložiti šta i kako biti mora. Ja kada ti kažem. Hoće, proći će. Sve prolazi, pa i to će. Ostaće jedan gorak ukusić u ustancima, ožiljak na duši. Ali, proći će. Treba vremena. Nismo dužni, ali s aspekta nekoga ko je bila puno nesretna, ja imam razumevanje, za to, šta muči te.

Glavicu gore. Život nije med i mleko, ali jeste borba. I zapamti..postoje ljudi koji će ti izvaditi to srculence, izmestiti iz mesta i poremetiti te. To, da. Postoje, postojaće. Ali, postoje i ljudi, koji će ti ga, kad - tad, vratiti na ono mesto..gde i pripada. U grudancima.

 

[T&M996]

Hvala ti mnogo jos jednom. Samo ja skoro da nisam nista ni pokusao pa da mi bude mirna savest, vec mi je sve teze jer kako dani prolaze sve vise shvatam da je mozda nikad vise necu videti. Nisam uspeo ni pola sata do sada da "sastavim" a da ne mislim na nju! Noc mi je kao svaka prethodna, samo gora, a dan onakav kakvog ga drugi naprave, za mene tuzan kako se okrene... Jos uvek se borim da zaspim rano i da "preteknem" suze koje su sve teze svake nove noci... Patim za njom a gotovo je nikada nisam ni dodirnuo, poljubio, a kamoli joj rekao da je volim... Ne razumem vise sebe, sta mi se desilo tog dana? Zasto ne mogu ni da je zaboravim ni da pokusam da je imam? Eh kada bih je samo jos jednom video... Verovatno bih umro od srece ili ne znam ni ja cega, a ona ni ne sanja da je tamo neka budala voli vise od sebe. Poceo sam da mrzim svoju realnost, pa "utehu" nalazim u sebi, svojim mislima, u nekom svom idealnom svetu. Vec mesecima mi prolazi dan zamisljajuci kako bi sve moglo da izgleda, bukvalno sam stvorio novi zivot u sebi... ...koji volim vise od realnog... Jer sadrzi nju.
Da moze neko da mi garantuje da cu uspeti, koliko sutra bih je nasao i sve joj rekao... Ali se plasim! Ne znam kako bih da me odbije, koliko bi mi onda bilo teze? Kad vise nema nade? Ne znam ni sam.....