Kako da oprostim sebi
sto sam pronasla u tebi
to sto nijedna ne bi ?
Vecerima cekala da se javis
dok si spavao,
i saljuci ti poruke za laku noc,
dok je tebe bilo briga.
Pa sve sto se za nedelju stvaralo
srusilo bi se za dan.
Propadao bi i taj jedini san
da nisi kao svi i da si bolji.
Al' djavolu nikad ne da se
po volji.
Citavo leto kao dva klinca
proveli smo u grupi razigranih ljudi.
Na istoj smo klupi
svi sanjali snove, jurili neke nove.
Ponekad se izdvajali,
i bili par u svemu tome.
Cisto da bi nas spominjali.
Kako da oprostim sebi?
Videla sam i previse
u tvom telefonu,
imena i poruke u cudnom zargonu.
I uvek se poistovecivala
sa svakom tvojom recju da sam luda.
Preozbiljna.
Da preterano verujem u cuda.
I da bi trebalo
da se opustim.
I prolazilo je vreme.
Prokleto vreme
koje je uvek vise odnosilo,
nego donosilo.
Kako da oprostim sebi,
nisam znala da ti kazem "stani",
u moj svet kao stari ti bani,
pojavi se, i promenimo stvari.
Cesto sam
sama ostajala kuci.
Cekajuci te na chatu.
Plakali smo i on i ja
u duetu !
Od mene si imao
ono sto sam sama htela da ti dam.
Mozda neko secanje blago.
i poljubac
za secanje drago.
Ako me se sad uopste setis
ponekad.
Sve je to proslo.
Par meseci, al' opet,
neki djavo ne da mira.
U meni svake sekunde pociva.
Koprca se. I uziva.
Bilo je vece. Tu u nasoj ulici.
Slobodna mesta na klupici,
i svi odlaze sapucuci.
"Hoces da te pratim kuci? "
Rekao si.
"Moze", a istog trena slutim,
da vec u drugom minutu cutim,
i cekam da kazes.
"Raskidam."
sto sam pronasla u tebi
to sto nijedna ne bi ?
Vecerima cekala da se javis
dok si spavao,
i saljuci ti poruke za laku noc,
dok je tebe bilo briga.
Pa sve sto se za nedelju stvaralo
srusilo bi se za dan.
Propadao bi i taj jedini san
da nisi kao svi i da si bolji.
Al' djavolu nikad ne da se
po volji.
Citavo leto kao dva klinca
proveli smo u grupi razigranih ljudi.
Na istoj smo klupi
svi sanjali snove, jurili neke nove.
Ponekad se izdvajali,
i bili par u svemu tome.
Cisto da bi nas spominjali.
Kako da oprostim sebi?
Videla sam i previse
u tvom telefonu,
imena i poruke u cudnom zargonu.
I uvek se poistovecivala
sa svakom tvojom recju da sam luda.
Preozbiljna.
Da preterano verujem u cuda.
I da bi trebalo
da se opustim.
I prolazilo je vreme.
Prokleto vreme
koje je uvek vise odnosilo,
nego donosilo.
Kako da oprostim sebi,
nisam znala da ti kazem "stani",
u moj svet kao stari ti bani,
pojavi se, i promenimo stvari.
Cesto sam
sama ostajala kuci.
Cekajuci te na chatu.
Plakali smo i on i ja
u duetu !
Od mene si imao
ono sto sam sama htela da ti dam.
Mozda neko secanje blago.
i poljubac
za secanje drago.
Ako me se sad uopste setis
ponekad.
Sve je to proslo.
Par meseci, al' opet,
neki djavo ne da mira.
U meni svake sekunde pociva.
Koprca se. I uziva.
Bilo je vece. Tu u nasoj ulici.
Slobodna mesta na klupici,
i svi odlaze sapucuci.
"Hoces da te pratim kuci? "
Rekao si.
"Moze", a istog trena slutim,
da vec u drugom minutu cutim,
i cekam da kazes.
"Raskidam."
Cudno. 
