(ili neka moja razmišljanja o životu inspirisana ko zna čime)
NE LOMI.....
I kad sunce na spavanje podje
I u zoru ranu
I u danu što huči
I u noćima tihim
Dok ležim samo
Moleći san
Reči se nižu
U glavi i srcu
Kao venac paprike
Redjaju se kao gibanica
Dušu da zamirišu
Igrom i pesmom,
Mirisom zemlje
I vinograda
I mirom večnog hlada,
Dodirom i strašću osećaju
Drugi deo mene
Što tiho sneva
Voleći život
Voleći mene
I sudbu što nam dade vreme.
Iznad svega vole
I porod i dom
I žubor smeha
po kamenu što teče.
Reči su moje
Kao venac cveća
Da ukrasi grob
Poštovanje da ukažu
Sećanjima što se slažu.
Od reči može
Da zamiriše osmeh
Kao palačinke u zimsko veče
Da zasuzi oko
I udah težak se prospe
Što silinu oslobadja
Mekoću duši donoseći.
Od reči mojih lavež se čuje
Meka i tiha ljubav za vek
I cvet miriše brujanjem motora
I rad i red iznedrenog roda
Osmehom zelenim što boji dan
Smiraj što nosi u borovima san.
Od reči sazdana sam
A one od ljubavi i brige
Od sreće i tuge
Od šale i zbilje
Mirisno smilje
Moje obilje.
Kriila su moja
Od reči lepih
Oj živote mili skote
Ne lomi mi krila
Ne lomi mi reči.
PS napisano noćas.....naličje osmeha....i stoji u grlu, neće da ode ..a san neće da dodje
Riada je ok. ne volim haiku. ali ne volim ni da zaboravim pocetak a nisam stigla ni do sredine pisanija. 
