Drugo veče nove godine, proveli smo kao i prvo u " Marini"
ali sa novom posadom. Naime imali smo goste iz Slovenije i Hrvatske. Ljudi koji vole nautiku, dobar provod i Beograd.Kroz razgovor sam zaključio da ih je većina bila na sajmu...i da su se ludo proveli.Bilo mi je čudno s obzirom na profil ljudi, ali dobro...
Uz tamburaše i dobro vino....hej ! Ostadosmo skoro do zore.Pošli bi ljudi u svoje hotele da se odmore, da neko ne predloži dunavski doručak.
Obično mi koji imamo sojenice na drugoj strani Dunava
posle ovakvih noći, ne idemo kući dok se ne osvežimo
uz šumadijski čaj , kuvano vino, dimljenog šarana i riblje
pihtije...Tu tradiciju smo ,kao pravi domaćini hteli da pokažemo i gostima, a njh nismo puno ubeđivali posebno žene, koje su čak insistirale.
Nismo razmišljali sa čijim će mo čamcem preko, bilo je važno otići , dok se dame ne predomisle
Najveći čamac je bio i od najpijanijeg drugara kojeg nismo mogli da ubedimo da ne plovi
Jedva smo se potrpali ( čamac za osam osoba registrovan, a nas četrnaest )
Sa splava se isplovljavalo Savom do ušća pa ukoso naspram 25 maja. Tih dana ja Sava naglo narasla i sa sobom povukla sve što se našlo na obali.Najopasniji su bili panjevi koji se ne vide ni danju jer veoma malo vire iz vode.Seo sam zadnji sa nekim Slovencem koji me je to veče davio sa pričom o brzacima slovenačkih reka i o raftinzima. Instinktivno sam po podu čamca uzalud pokušavao da napipam veslo, ali sam dobio samo prekorne poglede ljubomornih muževa gospođa do mene.Sava je bila dosta osvetljena od mnoštva splavova sa obe strane i nekako smo se provlačili.
Negde kod ušća preko puta Ratnog ostrva čuo sam tup udarac o dno čamca, zatim grebanje grana o bok
i onda tišina.Čamac je nastavio da plovi i već ušao u Dunav, kada ja motor počeo da menja zvuk.Odmah sam znao da je pukao osigurač elise i da moj prijatelj zalud pokušava da dodaje gas.Po njegovom izrazu lica i panici zaključio sam da nema rezervni osigurač iako je tražio nervozno po alatu.U normalnim okolnistima to je par minuta posla, čak i kada plovite po mraku, može se nešto i budziti..ali kada imate sa čim.
Čuo sam jasno svaku reč pesme sa nekog splava koju su ubrzo prihvatili i ostali u čamcu.
Dunav je uzeo čamac i ja sam znao ako uđemo u maticu nema nam spasa. Dole prema Pančevcu su bile usidrene barže ( po četiri u nizu ) i čekale kraj praznika da bi se istovarile. Ako nas Dunav nanese na njih podvući će nas kao list novina.
Slovenac je našao sidro koje je drugar napravio od armature gvožđa i pustivši ga u vodu pokušavao da se zakači za nešto.U trenutku sam se setio bove koja označava plovni put ali nisam znao kako da usmerim čamac.Rekao sam Slovencu koji nas je rasporedio kako da sednemo i potopimo ruke u vodu .
Već sam razmišljao koja mi je obala bliža ako skočimo u vodu, kada jedna gošća kroz smeh viknu :
" Polako udariće nas veliki plovak " Skočili smo i Janez i ja preko nogu onih ljudi da bi se domogli bove.Umalo ne prevrnusmo čamac. Janez je presavio konopac i sa nekih tri metra namakao na bovu. Da je promašio odosmo...! Polako je privukao čamac i vezavši ga, počeo da se smeje sa ostalima koji nisu ni prestajali od ulaska u čamac. Jedino je moj drug nemo gledao u mene sasvim trezan i ozbiljan.
Nazvao sam moje u marini da im kažem šta se desilo i da dođu po nas. Dok smo ih čekali oseto sam nezadrživu potrebu da mokrim, i to sam učinio okrenuvši leđa damama. Ona što je videla " plovak " nešto je prokomentarisala na moj račun , a ja sam onako preko ramena hteo da je kažem naslov ovog bloga, ali sam se plašio da nije čula taj vic ( ipak nije žena iz ovih krajeva )
ali sa novom posadom. Naime imali smo goste iz Slovenije i Hrvatske. Ljudi koji vole nautiku, dobar provod i Beograd.Kroz razgovor sam zaključio da ih je većina bila na sajmu...i da su se ludo proveli.Bilo mi je čudno s obzirom na profil ljudi, ali dobro...
Uz tamburaše i dobro vino....hej ! Ostadosmo skoro do zore.Pošli bi ljudi u svoje hotele da se odmore, da neko ne predloži dunavski doručak.
Obično mi koji imamo sojenice na drugoj strani Dunava
posle ovakvih noći, ne idemo kući dok se ne osvežimo
uz šumadijski čaj , kuvano vino, dimljenog šarana i riblje
pihtije...Tu tradiciju smo ,kao pravi domaćini hteli da pokažemo i gostima, a njh nismo puno ubeđivali posebno žene, koje su čak insistirale.
Nismo razmišljali sa čijim će mo čamcem preko, bilo je važno otići , dok se dame ne predomisle
Najveći čamac je bio i od najpijanijeg drugara kojeg nismo mogli da ubedimo da ne plovi
Jedva smo se potrpali ( čamac za osam osoba registrovan, a nas četrnaest )
Sa splava se isplovljavalo Savom do ušća pa ukoso naspram 25 maja. Tih dana ja Sava naglo narasla i sa sobom povukla sve što se našlo na obali.Najopasniji su bili panjevi koji se ne vide ni danju jer veoma malo vire iz vode.Seo sam zadnji sa nekim Slovencem koji me je to veče davio sa pričom o brzacima slovenačkih reka i o raftinzima. Instinktivno sam po podu čamca uzalud pokušavao da napipam veslo, ali sam dobio samo prekorne poglede ljubomornih muževa gospođa do mene.Sava je bila dosta osvetljena od mnoštva splavova sa obe strane i nekako smo se provlačili.
Negde kod ušća preko puta Ratnog ostrva čuo sam tup udarac o dno čamca, zatim grebanje grana o bok
i onda tišina.Čamac je nastavio da plovi i već ušao u Dunav, kada ja motor počeo da menja zvuk.Odmah sam znao da je pukao osigurač elise i da moj prijatelj zalud pokušava da dodaje gas.Po njegovom izrazu lica i panici zaključio sam da nema rezervni osigurač iako je tražio nervozno po alatu.U normalnim okolnistima to je par minuta posla, čak i kada plovite po mraku, može se nešto i budziti..ali kada imate sa čim.
Čuo sam jasno svaku reč pesme sa nekog splava koju su ubrzo prihvatili i ostali u čamcu.
Dunav je uzeo čamac i ja sam znao ako uđemo u maticu nema nam spasa. Dole prema Pančevcu su bile usidrene barže ( po četiri u nizu ) i čekale kraj praznika da bi se istovarile. Ako nas Dunav nanese na njih podvući će nas kao list novina.
Slovenac je našao sidro koje je drugar napravio od armature gvožđa i pustivši ga u vodu pokušavao da se zakači za nešto.U trenutku sam se setio bove koja označava plovni put ali nisam znao kako da usmerim čamac.Rekao sam Slovencu koji nas je rasporedio kako da sednemo i potopimo ruke u vodu .
Već sam razmišljao koja mi je obala bliža ako skočimo u vodu, kada jedna gošća kroz smeh viknu :
" Polako udariće nas veliki plovak " Skočili smo i Janez i ja preko nogu onih ljudi da bi se domogli bove.Umalo ne prevrnusmo čamac. Janez je presavio konopac i sa nekih tri metra namakao na bovu. Da je promašio odosmo...! Polako je privukao čamac i vezavši ga, počeo da se smeje sa ostalima koji nisu ni prestajali od ulaska u čamac. Jedino je moj drug nemo gledao u mene sasvim trezan i ozbiljan.
Nazvao sam moje u marini da im kažem šta se desilo i da dođu po nas. Dok smo ih čekali oseto sam nezadrživu potrebu da mokrim, i to sam učinio okrenuvši leđa damama. Ona što je videla " plovak " nešto je prokomentarisala na moj račun , a ja sam onako preko ramena hteo da je kažem naslov ovog bloga, ali sam se plašio da nije čula taj vic ( ipak nije žena iz ovih krajeva )
....možda samo da nastaviš
)) Cmok!!