Bila sam cvet, procvala u jarkom srcu,
daleko od svih
pod plavetnilom što se rađa,
među prvim zefirnim zracima,
rodila sam se
kroz koren tvog bića,
sa zemlje natopljene tvojom krvlju,
naga, čista, neokaljana,
uporno savladavala noć,
svaki dan se budila
u očima koje su me gledale tamnim velom,
Pocepala sam bledi eho poslednje zvezde,
da bih te ljubila...
Bila sam bezglasna, nežna,
pod vaših bosim nogama,
šumsko cveće,
Osetila sam vas.
Disala sam,
Živela,
gorela,
postojala,
za tvoju tugu koju sam pretvorila u smeh,
na brdu čežnje,
Bila sam tvoja i ničija,
niko me nije dodirnuo dlanom.
Moju poslednju reč
tvoje srce je reklo,
sahranio si
sa ružom u ruci,
a na njoj šaka pepela umesto rose,
sve stihove
što su ti oslikavali nebo
od zalaska do izlaska sunca,
i ljubav koja te je umirila i iscelila,
sahranio si me
ljubeci
usne smrti pod noćnim pticama,
sa lepljivim perjem, žarkom žeđom,
razmazao si prstima,
vitraž u očima mojim crni kao noć,
razbio na hiljade komada,
da ih niko nikada više ne sastavi,
ni ti.
Sahranio si
moja osećanja, na tvojim rosnim dlanovima,
tamo,
gde jedna tvoja suza
pokriva sve moje.
A sad, nazdravi,
uz gutljaj krvi bogova,
između ponoći i zore,
za ime koje više nećeš spominjati,
za ponos, u poslednjem osmehu zvezda,
za istinu, gorko utopljenu u ćutanju,
za smrt, za večnost, za mir,
u drugoj priči,
bez mene...
daleko od svih
pod plavetnilom što se rađa,
među prvim zefirnim zracima,
rodila sam se
kroz koren tvog bića,
sa zemlje natopljene tvojom krvlju,
naga, čista, neokaljana,
uporno savladavala noć,
svaki dan se budila
u očima koje su me gledale tamnim velom,
Pocepala sam bledi eho poslednje zvezde,
da bih te ljubila...
Bila sam bezglasna, nežna,
pod vaših bosim nogama,
šumsko cveće,
Osetila sam vas.
Disala sam,
Živela,
gorela,
postojala,
za tvoju tugu koju sam pretvorila u smeh,
na brdu čežnje,
Bila sam tvoja i ničija,
niko me nije dodirnuo dlanom.
Moju poslednju reč
tvoje srce je reklo,
sahranio si
sa ružom u ruci,
a na njoj šaka pepela umesto rose,
sve stihove
što su ti oslikavali nebo
od zalaska do izlaska sunca,
i ljubav koja te je umirila i iscelila,
sahranio si me
ljubeci
usne smrti pod noćnim pticama,
sa lepljivim perjem, žarkom žeđom,
razmazao si prstima,
vitraž u očima mojim crni kao noć,
razbio na hiljade komada,
da ih niko nikada više ne sastavi,
ni ti.
Sahranio si
moja osećanja, na tvojim rosnim dlanovima,
tamo,
gde jedna tvoja suza
pokriva sve moje.
A sad, nazdravi,
uz gutljaj krvi bogova,
između ponoći i zore,
za ime koje više nećeš spominjati,
za ponos, u poslednjem osmehu zvezda,
za istinu, gorko utopljenu u ćutanju,
za smrt, za večnost, za mir,
u drugoj priči,
bez mene...
