Ljubav je vrlo kompleksan pojam i postoje različite vrste ljubavi, a samim tim i intenziteti iste. Naravno, ljubav osećamo iznutra, ne možemo je forsirati, ona se desi i pre nego što mi racionalno shvatimo da volimo. Uvek ide podsvesno, pa tek analizom zaključujemo da li nešto jeste ili nije. Svestan um uvek kaska. Ali, nije to sada u fokusu.
Naslov ukazuje na "naučenu ljubav". Šta pod time podrazumevam? Vidite, postoji nešto što se smatra prirodnim, to je muško-ženska ljubav, dok kada je u pitanju istopolna ljubav, tu se već dešavaju nezahvalne stvari. Da li je to ljubav ili neka vrsta devijacije? Ne bih znao, ali ovo sam pomenuo zbog toka misli i zaključka koji planiram kasnije. Vratimo se ne heteroseksualnu vezu. Mi ugledamo ženu (muška perspektiva), jako nam se dopadne fizički i priđemo joj. Flertujemo i sve to prođe fino i počnemo da se zabavljamo. Polako se zaljubljujemo, a kasnije i zavolimo tu osobu. Vrlo prosto i vrlo jednostavno. Ljubav postoji.
Hajde sada da pogledamo ovaj scenarijo. Imamo transrodnu osobu koja je odradila fenomenalnu operaciju gde muškarac ne može prepoznati da je u pitanju muškarac, zbog terapije koju je uzimao, glas mu je mutirao i zvuči poprilično ženstveno. Spolja, prava pravcata žena, zgodna i atraktivna. Muškarac priđe, otpočne flert, sve prođe fino i počne zabavljanje ali još se nije stiglo do seksa. I tako muškarac nije svestan da se zaljubio, a možda i zavoleo muškarca. Saznaje i šta onda? Šok! Javlja se u njemu sukob. Mene su naučili da mogu samo žene voleti na taj način, kako sad ovo?
E, tu leži zec. Da li je naša percepcija odnosa zapravo naučena? Ovaj primer pokazuje da muškarac zaista može zavoleti drugog muškarca ako ovaj izgleda kao žena. To ukazuje na šta? Prvo dolazi u obzir izgled. Fizička privlačnost, ono što nas heteroseksualce privlači kod žena. Kada se pređe taj korak, onda idemo na karakter osobe. Ako transrodna osoba uspe da prevari muškarca i preprodi prvi korak, zavoleti karakter te osobe više nije teško.
Da li je ljubav uslovljena izgledom na prvom mestu? Šta ako su vrednosti kojima smo učeni zapravo laž, gde smo mi samo licemeri? Da li to znači da mi idealizujemo ljubav dok je ona zapravo manje više platonska? Hmmm.
Naslov ukazuje na "naučenu ljubav". Šta pod time podrazumevam? Vidite, postoji nešto što se smatra prirodnim, to je muško-ženska ljubav, dok kada je u pitanju istopolna ljubav, tu se već dešavaju nezahvalne stvari. Da li je to ljubav ili neka vrsta devijacije? Ne bih znao, ali ovo sam pomenuo zbog toka misli i zaključka koji planiram kasnije. Vratimo se ne heteroseksualnu vezu. Mi ugledamo ženu (muška perspektiva), jako nam se dopadne fizički i priđemo joj. Flertujemo i sve to prođe fino i počnemo da se zabavljamo. Polako se zaljubljujemo, a kasnije i zavolimo tu osobu. Vrlo prosto i vrlo jednostavno. Ljubav postoji.
Hajde sada da pogledamo ovaj scenarijo. Imamo transrodnu osobu koja je odradila fenomenalnu operaciju gde muškarac ne može prepoznati da je u pitanju muškarac, zbog terapije koju je uzimao, glas mu je mutirao i zvuči poprilično ženstveno. Spolja, prava pravcata žena, zgodna i atraktivna. Muškarac priđe, otpočne flert, sve prođe fino i počne zabavljanje ali još se nije stiglo do seksa. I tako muškarac nije svestan da se zaljubio, a možda i zavoleo muškarca. Saznaje i šta onda? Šok! Javlja se u njemu sukob. Mene su naučili da mogu samo žene voleti na taj način, kako sad ovo?
E, tu leži zec. Da li je naša percepcija odnosa zapravo naučena? Ovaj primer pokazuje da muškarac zaista može zavoleti drugog muškarca ako ovaj izgleda kao žena. To ukazuje na šta? Prvo dolazi u obzir izgled. Fizička privlačnost, ono što nas heteroseksualce privlači kod žena. Kada se pređe taj korak, onda idemo na karakter osobe. Ako transrodna osoba uspe da prevari muškarca i preprodi prvi korak, zavoleti karakter te osobe više nije teško.
Da li je ljubav uslovljena izgledom na prvom mestu? Šta ako su vrednosti kojima smo učeni zapravo laž, gde smo mi samo licemeri? Da li to znači da mi idealizujemo ljubav dok je ona zapravo manje više platonska? Hmmm.
, moguće je i uočiti istesanu, naoštrenu, nazubljenu socijalnu ambivalenciju koja vlada negde u dubini specifične rezervisanosti kod osoba takvog opredeljenja. Tako, primera radi, muški homo-parovi, opet dobijajući "na lutriji" unutrašnju raspodelu m-ž uloga, bivaju po pravilu naklonjeniji društvenim odnosima i savesti vezanoj za društveno pravo i korektnost, plivajući kao riba u vodi kroz sve detalje i živu delikatnost društvenih činilaca i odnosa. Retko ćete zateći muške homo-parove koji gaje asocijalnost... Čovek kao "društvena životinja" često im je u prvom planu interesovanja, neko bi mogao reći - iz dosade od svega ostalog.... Kod ženskih homo-parova često je, međutim, zamajac na totalno drugoj, asocijalnoj strani. Lezbejski parovi sebe vide kao "same protiv svih." Hipertrofirajući ženski doprinos svetu, menjaju prirodu njenog primarnog preseta iz ženskog u muški, odakle stiže neki resantiman samodobitne ratobornosti ili melanholičnog eskapizma od obavezujuće (ipak suštinski - brizi posvećene - prirode društvenih i socijalnih odnosa). Ove dve jedinke svoju vezu hrane svojom averzijom od društva i vizijom sebe kao najbitnijih činilaca (zatečenih) društvenih odnosa, što ih odvodi u zanesenu, blaženu, ali i blaziranu društvenu izoliranost, gledano po strogo klasičnom smislu. Ovo neće biti nefunkcionalno, ljudi su, naravno, kakvi god bili, društvena bića, ali će ih lišiti doživljaja i osećaja momenta kada klasična društvena potreba, želja i namera iskaže svoj prirodan zahtev, kada je zaista potrebno učiniti nešto u novoj preraspodeli odnosa koja diže društvenu savest na neki novi nivo i osvaja neki novi zajednički vrh. Taj opšti preokret ostaće neprimećen pod prirodom vezanosti za sebe i svoj pol. Sad, ne kažem da i ova podela u grubim crtama između m-m i ž-ž odnosa, bazirana na socijalizovanosti i asocijalnosti nije ambivalenta takođe! 
Moguće da će muški homo-par biti okrenut samo doticanju krajne (ne)svesne travestije sopstvenog pola u ženski i na tom putu izgubiti svaki dodir i interesovanje za suptilnu igru sve-ljudskih društvenih odnosa, samodobitno terajući sebe na tešku ignorantsku marginu svake socijalne klime, kao i to da će ženski homo-par, u svojoj ničeanskoj izdvojenosti na vrhu planine društvenih odnosa odatle moći da zapazi "muški osećajno i senzitivno" kakav vredan ideal koristan mnogima, human ili humanistički čak i naći svoj smisao života u tome da mu se posveti i da ga realizuje... Ovu temu sam shvatio kao akurantnu simptomatiku današnjice i samo radi tog cilja dajem ove svoje uvide.
