Natanijel Hotorn

[Baudrillard]

Natanijel Hotorn (engl. Nathaniel Hawthorne; 4. jul 1804 — 19. maj 1864) bio je američki romanopisac i pisac kratkih priča pisac. Njegova dela se često fokusiraju na istoriju, moral i religiju.

Rođen je 1804. godine u Salemu u Masačusetsu, od oca Natanijela Hotorna i majke Elizabet Klark Mening. Jedan od njegovih predaka je Johan Hotorn, jedini sudija koji je bio uključen u suđenja vešticama Salema, koje se nikada nisu pokajale zbog svojih postupaka. Studirao je na Boudin Koledžu od 1821. do 1825. godine. Prvo delo objavio je 1828. godine, roman Fanshajv, ali kasnije je smatrao da to delo nije na dovoljno visokom nivou.[1] Objavio je nekoliko kratkih priča u časopisima, koje je sakupio i 1837. objavio pod nazivom Dvaput ispričane priče. Godine 1842. oženio se Sofijom Pibodi. Skerletno slovo objavljeno je 1850, nakon čega je usledio niz drugih romana. Političko imenovanje konzula odvelo je Hotorna i njegovu porodicu u Evropu pre njihovog povratka u Konkord 1860. godine. Natanijel Hotorn umro je 19. maja 1864. godine, a nadživele su ga supruga i njihovo troje dece.

Biografija​

Detinjstvo i mladost​

Natanijel Hotorn rođen je 4. jula 1804. godine u Salemu u Masačusetsu. Njegovo rodno mesto je sačuvano i otvoreno je za javnost. Prapradeda Natanijela Hotorna, Vilijam Hotorn, prvi je iz porodice emigrirao iz Engleske, nastanivši se u Dorčesteru, Masačusets, pre nego što se preselio u Salem. Tamo je postao važan član kolonije Masačusetskog zaliva i zauzimao je mnoge političke položaje, uključujući položaj sudije. Bio je na lošem glasu zbog svoje oštrine u presudama.[2] Vilijamov sin i autorov pradeda, Džon Hotorn, bio je jedan od sudija koji je nadgledao suđenja vešticama iz Salema. Hotorn je verovatno dodao "V" svom prezimenu u ranim dvadesetim godinama, ubrzo nakon što je završio fakultet, u nastojanju da se odvoji od svojih zloglasnih predaka.[3] Otac Natanijela Hotorna bio je mornarički kapetan. Umro je 1808. godine od žute groznice u Surinamu.[4] Nakon njegove smrti, njegova udovica preselila se s mladim Natanijelom i dve kćeri kod rodbine u Salem,[5] gde su živeli 10 godina. Mladi Hotorn je udaren u nogu za vreme sportske igre loptom 10. novembra 1813. godine[6] i godinu dana je bio vezan za postelju, mada nekoliko lekara nije moglo da pronađe u čemu je problem.[7]

U leto 1816. godine porodica je živela kao podstanar na jednoj farmi,[8] dok se nije preselila u kuću koju su izgradili Hotornovi ujaci, Ričard i Robert Mening, u Rejmondu, Mejn, u blizini jezera Sebago.[9] Godinama posle, Hotorn se osvrnuo na svoje vreme u Mejnu sa nežnošću: "To su bili sjajni dani, jer je taj deo zemlje tada bio divlji, sa samo razasutim čistinama, a devet desetina od toga bile su prašume."[10] Natanijel Hotorn se 1819. vratio u Salem na školovanje i ubrzo posle toga se požalio na nostalgiju i razdvojenost od majke i sestara.[11]

Ujak Robert Mening insistirao je da Natanijel upiše koledž, bez obzira na njegove proteste.[12] Uz finansijsku podršku svog ujaka, Hotorn je 1821. godine poslan na Boudin Koledž, delimično zbog porodičnih veza, a delimično i zbog relativno jeftine školarine.[13] Hotorn je sreo budućeg predsednika Frenklina Pirsa na putu za Boudin, na stanici u Portlandu, i njih dvojica su vrlo brzo postali prijatelji.[12] Na koledžu je upoznao i budućeg pesnika Henrija Vodsvorta Longfeloua, budućeg kongresmena Džonatana Kilija i budućeg pomorskog reformatora Horacija Bridža.[14] Diplomirao je 1825. godine, a kasnije je svoje iskustvo na fakultetu opisao Ričardu Henriju Stodardu sledećim rečima:

Školovao sam se na Boudin Koledžu. Bio sam neradan student, nepažljiv prema pravilima Fakulteta i prokrustovskim detaljima akademskog života, radije sam birao da negujem svoje sopstvene namere nego da kopam po grčkim korenima i budem ubrajan u obrazovane Tebance.[15]

Rana karijera​

Godine 1836. Hotorn je bio urednik američkog magazina Korisno i zabavno znanje.[16] Ponuđeno mu je da se zaposli u Kući carine u Bostonu sa platom od 1500 dolara godišnje, što je on i prihvatio 17. januara 1839.[17] Za vreme boravka tamo, iznajmio je sobu od Georga Stilmana Hilarda.[18] Osvrćući se na ovaj period svog života, napisao je: "Nisam živeo, već samo sanjao o životu."[19] Pisao je kratke priče koje su ovjavljivane u raznim magazinima i godišnjacima, uključujući i Mladi Gudman Braun i Ministrov crni veo, mada nijedna nije skrenula neku veliku pažnju javnosti na njega. Izdavačka kuća Horacio Most ponudila je da u proleće 1837. godine pokrije trošak izdavanja zbirke priča Dvaput ispričane priče, koji je Hotorna učinio lokalno poznatim.[20]

Vikipedija

 

[Baudrillard]

Brak i porodica​

Dok je još bio na Koledžu, Hotorn se kladio u bocu vina Madeira sa svojim prijateljem Džonatanom Kiplijem da će se Kipli oženiti pre Hotorna. Do 1836. godine on je tu opkladu i dobio, ali nije ostao neženja doživotno. Posle nekoliko udvaranja dvema damama, Hotorn je počeo da progoni sestru jedne od njih, Sofiju Pibodi. Zbog nje se pridružio transcendentalno-utopijskoj zajednici 1841. godine, koja mu je pomogla da uštedi novac za venčanje za Sofijom.[21] Platio je depozit od 1.000 dolara i zadužen je za lopatu stajskog đubriva.[22] Kasnije te godine je napustio zajednicu, iako mu je ta avantura bila inspiracija za roman Romansa u Blitdejlu[23]. Hotorn se oženio Sofijom Pibodi 9. jula 1842. godine na ceremoniji u Salonu Pibodi u Ulici Vest u Bostonu.[24] Par se preselio u Old Mens u Konkordu, Masačusets,[25] gde su živeli tri godine. Njegov komšija Ralf Valdo Emerson pozvao ga je u svoj društveni krug, ali Hotorn je bio gotovo patološki stidljiv i ćutio je na skupovima.[26] U Old Mensu je Hotorn napisao većinu ppripovedaka sakupljenih u zborku Mahovina iz Old Mensa.[27]

Poput Hotorna, Sofija je bila povučena osoba. Kao mlada imala je česte migrene i nekoliko puta se podvrgla eksperimentalnim medicinskim tretmanima.[28] Uglavnom je vodila miran život sve dok je sestra nije upoznala sa Hotornom, nakon čega joj se činilo da se migrena povukla. Hotornovi su uživali u dugom i srećnom braku. Nazivao ju je svojom "golubicom" i napisao je da je ona "u najstrožem smislu moja srodna duša; i ne treba mi niko drugi - nema slobodnog mesta ni u mom umu ni u mom srcu. . . Hvala bogu da sam i ja dovoljan njenom širokom srcu!"[29] Sofija se silno divila radu svog supruga. U jednom od svojih časopisa napisala je:

Uvek sam tako zaslepljena i zbunjena bogatstvom, dubinom... draguljima lepote u njegovim delima čijem drugom čitanju se uvek radujem jer tada mogu razmišljati i razmišljati i u potpunosti se upustiti u čudesno bogatstvo misli.[30]

Pesnik Vilijam Eleri Čening došao je u Old Mens da bi pomogao prilikom prve godišnjice braka Hotornovih. Lokalna tinejdžerka po imenu Marta Hant, utopila se u reci i Hotornov čamac Jezerce Lili bio je potreban da se pronađe njeno telo. Hotorn je pomogao da se leš pronađe, što je opisao kao "spektakl tako savršenog horora... Bila je sama slika agonije smrti".[31] Kasnije ga je ovaj incident inspirisao da napiše jedan deo romana Romansa u Blitdejlu.

Hotornovi su imali troje dece. Prva im je bila ćerka Una, rođena 3. marta 1844. Ime je dobila po Kraljici zemlje iz mašte, na nezadovoljstvo članova porodice.[32] Oktobra 1845. Hotornovi su se preselili u Salem.[33] Naredne godine rođen im je sin Julian. Hotorn je napisao svojoj sestri Luisi 22. juna 1846. godine: "Mali troglodit se jutros pojavio ovde u deset minuta do šest, i za sebe tvrdi da je tvoj nećak.“[34] Kćerka Rouz rođena je u maju 1851. godine, a Hotorn ju je nazvao "jesenjim cvetom".[35]

Srednje godine​

Portret Natanijela Hotorna

U aprilu 1846. godine Hotorn je zvanično postavljen za geometra okruga Salem i Beverli i inspektora carine za luku Salem sa godišnjom platom od 1200 dolara. Tokom ovog perioda imao je poteškoće s pisanjem.[36] Ovo zaposlenje je dobio na osnovu stranačke pripadnosti. Hotorn je bio demokrata i izgubio je ovaj posao zbog promene administracije u Vašingtonu nakon predsedničkih izbora 1848. Napisao je protestno pismo Boston Dejli Advertajzeru, koje su napale pristalice partije Vig i podržale demokrate, zbog čega je Hotornovo otpuštanje bilo događaj o kome se najviše govorilo u Novoj Engleskoj.[37] Bio je duboko pogođen smrću svoje majke krajem jula, nazivajući ga "najmračnijim časom koji sam ikad doživeo".[38] Postavljen je za sekretara Salemovog Liceuma 1848. Gosti koji su došli da govore tim povodom bili su Emerson, Torou, Luis Agasiz i Teodor Parker.[39]

Hotorn se vratio pisanju i objavio "Skerletno slovo" sredinom marta 1850. godine,[40] uključujući predgovor koji se odnosi na njegovu trogodišnju službu u Kući carine i upućuje na neke aluzije na lokalne političare - koji nisu poštovali postupanje prema njima.[41] Bila je to jedna od prvih masovno proizvedenih knjiga u Americi, koja je prodata u 2.500 primeraka u roku od deset dana i zaradila Hotornu 1.500 dolara tokom 14 godina.[42].Time je počeo njegov najplodonosniji period.[42]

Hotorn i njegova porodica su se krajem marta 1850. preselili u malu crvenu seosku kuću blizu Lenoksa u Masačusetsu.[43] S Hermanom Melvilom sprijateljio se 5. avgusta 1850. godine, kada su se autori sreli na pikniku koji je priredio zajednički prijatelj.[44] Melvil je upravo pročitao Hotornovu zbirku kratkih priča Mahovina iz Old Mensa. Melvil je napisao da su te priče otkrile mračnu stranu Hotorna, "obavijenu crninom, deset puta crnju".[45] Tada je sastavljao svoj roman Mobi Dik, i delo je 1851. posvetio Hotornu: "U znak mog divljenja njegovom geniju, ova knjiga je posvećena Natanijelu Hotornu."[46]

Vreme koje je Hotorn proveo na Berkširskim brdima bilo je vrlo produktivno.[47] Dok je bio tamo, napisao je Kuću sa sedam zabata (1851), za koju je pesnik i kritičar Džejms Rasel Lovel rekao da je bolja od Skerletnog slova i nazvao ju je "najvrednijim doprinosom istoriji Nove Engleske".[48] Napisao je i Romansu u Blitdejlu (1852), njegovo jedino delo napisano u prvom licu.[23] Takođe je objavio Čudesnu knjigu za devojčice i dečake 1851. godine, zbirku kratkih priča (prepričanih mitova) koju je razmišljao da napiše još od 1846.[49] Porodica je uživala u pejzažu Berkširskih brda, iako Hotorn nije uživao u zimama u svojoj maloj kući. Otišli su 21. novembra 1851.[47] Hotorn je primetio: "Muka mi je od Berkširskih brda... Osećao sam se umorno i iscrpljeno tokom skoro čitavog boravka."[50]

Vikipedija

​

 

[Baudrillard]

Vejsajd i Evropa​

Maja 1852. Hotornovi su se vratili u Konkord gde su živeli do jula 1853.[33] U februaru su kupili kuću i nazvali je Vejsajd. Njihovi susedi u Konkordu su bili Emerson i Henri Dejvid Torou.[51] Te godine Hotorn je napisao Život Frenklina Pirsa, biografiju svog prijatelja iz kampanje koja ga je prikazala kao "čoveka mirnih potraga". U biografiji Hotorn prikazuje Pirsa kao državnika i vojnika koji nije postigao velike podvige zbog svoje potrebe da pravi "malo buke" i tako se "povukao u pozadinu".[52] Takođe je izostavio Pirsovu naviku da pije, uprkos glasinama o alkoholizmu,[53] i naglasio je Pirsovo uverenje da se ropstvo ne može "popraviti ljudskim poteškoćama", već će s vremenom „nestati kao san“.[54] Izborom Pirsa za predsednika, Hotorn je nagrađen 1853. godine položajem konzula Sjedinjenih Država u Liverpulu ubrzo nakon objavljivanja Priča iz Tenglvuda.[55] Taj položaj se u to vreme smatrao najunosnijom stranom službom, a Sofija Hotorn opisala ga je kao "drugu po dostojanstvu u Ambasadi u Londonu".[56] Njegovo službovanje završilo se 1857. godine sa isticanjem Pirsovog mandata, a porodica Hotorn obišla je Francusku i Italiju. Za vreme boravka u Italiji, prethodno glatko obrijano Hotorn pistio je dugačke brkove.[57]

Porodica se vratila u Vejsajd 1860.[58] godine i te godine je objavljeno Mramorni faun, njegove prva nova knjiga u sedam godina.[59] Hotorn je priznao da je znatno ostario, nazivajući sebe "propalim zbog vremena i problema".[60]

Kasnije godine i smrt​

Grob Natanijela Hotorna

Na početku Američkog građanskog rata, Hotorn je otputovao u Vašington gde je upoznao Abrahama Linkolna i druge ugledne ličnosti. O svojim iskustvima pisao je u eseju Uglavnom o ratnim stvarima 1862. godine.

Pogoršanje zdravlja sprečilo ga je da završi još nekoliko romana. Hotorn je patio od bolova u stomaku i insistirao je na tome da otputuje negde sa svojim prijateljem Pirsom radi oporavka. Jedan od suseda je bio zabrinut da je Hotorn isuviše u lošem stanju za takav put.[61] Dok je obilazio Bele planina, umro je u snu 19. maja 1864. godine u Plimutu u Nju Hempširu. Pirse je poslao telegram Elizabet Pibodi, sestri Hotornove supruge, sa molbom da obavesti Sofiju Hotorn. Gospođa Hotorn je bila previše potrešena vestima da bi mogla sama da organizuje sahranu.[62] Hotornov sin Julian bio je brucoš na Harvardu, a za očevu smrt saznao je sutradan[63] Longfelou je napisao pesmu u Hotornovu čast objavljenu 1866. pod nazivom "Zvona u Linu".[64] Hotorn je sahranjen na groblju u Konkordu u Masačusetsu, danas popoznatom pod nazivom "Greben pisaca".[65] Kovčeg na sahrani su nosili Longfelou, Emerson, Alkot, Oliver Vendel Holms, Džejms Tomas Filds i Edvin Pirsi Vipl.[66] Emerson je o sahrani napisao: "Mislio sam da u ovom događaju postoji tragični element koji bi se mogao opisati - bolna samoća, koju čovek, pretpostavljam, više nije mogao da izdrži, odvela ga je u smrt."[67]

Njegova supruga Sofija i kćerka Una prvobitno su sahranjene u Engleskoj. Međutim, u junu 2006. godine vraćene su u parcele pored Hotorna.[68]

Rad​

Statua Natanijela Hotorna u Salemu

Hotorn je bio u posebno bliskim odnosima sa svojim izdavačima Vilijamom Tiknorom i Džejmsom Tomasom Fildsom.[69] Hotorn je jednom prilikom rekao Fildsu: "Više mi je stalo do vašeg dobrog mišljenja nego do mišljenja mnogih kritičara."[70] U stvari, Filds je nagovorio Hotorna da Skerletno slovo napiše kao roman a ne kao kratku priču.[71] Tiknor se bavio mnogim Hotornovim ličnim stvarima, uključujući kupovinu cigara, nadzor finansijskih računa, pa čak i kupovinu odeće.[72] Hotorn je bio pored svog izdavača i kada je ovaj umro u Filadelfiji 1864.[73]

Vikipedija

​

 

[Baudrillard]

Književni stil i teme​

Hotornova dela pripadaju romantizmu ili, tačnije, mračnom romantizmu,[74] to su priče upozorenja koje sugerišu da su krivica, greh i zlo najbitnije prirodne osobine čovečanstva.[75] Mnoga njegova dela inspirisana su puritanskom Novom Engleskom,[76] koja kombinuje istorijsku romansu koja je nabijena simbolizmom i dubokim psihološkim temama, a graniči se sa nadrealizmom.[77] Njegovi prikazi prošlosti predstavljaju verziju istorijske fikcije koja se koristi samo kao sredstvo za izražavanje zajedničkih tema greha, krivice i odmazde predaka.[77] Njegovi kasniji spisi takođe odražavaju njegov negativan pogled na pokret Transcendentalizma.[78]

Hotorn je u svojoj ranoj karijeri pretežno pisao kratke priče. Nakon objavljivanja Dvaput ispričane priče, međutim, primetio je: "Ne mislim mnogo na njih", i nije očekivao reakciju javnosti.[79] Njegova četiri glavna romana napisana su između 1850. i 1860. godine: Skerletno slovo (1850), Kuća sa sedam zabata (1851), Romansa u Blitdejlu (1852) i Mramorni faun (1860.) Drugi roman, Fanshajv, objavljen je anonimno 1828. Hotorn je "romansu" definisao kao radikalno različitu od romana jer se ona ne bavi mogućim ili verovatnim tokom uobičajenog iskustva.[80] U predgovoru Kuća sa sedam zabata Hotorn opisuje svoje romantično pisanje koristeći "atmosferski medijum koji donosi ili ublažava svetla i produbljuje i obogaćuje senke slike".[81] Slika, koju je Danijel Hofman ustanovio, bila je jedna od "primitivnih energija plodnosti i stvaranja".[82]

Kritičari su primenili feminističku perspektivu i istorijski pristup Hotornovim opisima žena. Feminističke naučnike posebno zanima Hester Prajn, glavnog lika romana Skerletno slovo.[83] Kamil Paglia je videla Hester kao mističnu, "lutajuću boginju koja još uvek nosi oznaku svog azijskog porekla... krećući se spokojno u magičnom krugu svoje seksualne prirode".[84] Loren Berlant nazvala je Hester "građaninom kao ženom [personifikacijom] ljubavi kao telesnim kvalitetom koji sadrži najčistije svetlo prirode", njena rezultirajuća "izdajnička politička teorija" "ženska simbolička" literalizacija uzaludnih puritanskih metafora.[85] Istoričari smatraju da je Hester protofeminista i prikaz samostalnosti i odgovornosti koji je doveo do ženskog biračkog prava i reproduktivne emancipacije. Hotorn je mnogo dublje okarakterisao ženske likove svojih dela od muških.[86] Ovo zapažanje podjednako može da se primeni i na njegove kratke priče, u kojima su ženski likovi nosioci radnje.

Vikipedija

 

[Baudrillard]

Pravi otac gotičkog horora bio je Natanijel Hotorn​

Autor: Adam Fleming Peti

Izvor: electricliterature.com

Kratke priče tvorca „Skarletnog slova“ su poput puritanskog Tvin Piksa.
Edgar Alan Po se generalno smatra neprikosnovenim carem američke književnosti. Gotičkim carem, podrazumeva se. Sve što je jezivo, čudno i iščašeno, zna se da Po ume da iznese kao niko drugi. Giljermo del Toro je kao urednik Pingvinove edicije horora napisao: „Upravo u Pou možemo pronaći prve naznake modrenog horora, dok istovremeno uživamo u tradicionalnim odlikama gotičke forme. On piše o pošastima i zamkovima i drevnim kletvama, dok ga istovremeno na morbidan način privlače izvitopereni umovi, umovi onih koji su otpadnici od društva“. Del Toro doživljava Poa kao Amerikanca koji kanališe evropsku srž gotike i romantizma, koji je odbacio strah od starog u susret novom svetu.

Međutim, ako posmatramo američku gotiku kao transatlantski fenomen, prenebregavamo aspekt doseljeničkog istraživanja bizarnog. Jedan vek pre nego što je H. P. Lovkraft (inspirisan Hotornovim romanom „Kuća sa sedam zabata“) opisao Novu Englesku kao carstvo strave i užasa, Natanijel Hotorn je uveliko obrađivao tu temu, kopajući po lokalnoj istoriji u potrazi za mračnim stranama ljudskog uma. Iako je danas najviše poznat po romanu „Skarletno slovo“, toj noćnoj mori od školske lektire, Hotornov doprinos se najbolje može sagledati u njegovim kratkim pričama. U njima istražuje navodnu nevinost prvih Amerikanaca, dok istovremeno u njima pronalazi skrivenu tamu.

Otprilike u isto vreme, Po je objavljivao priče u časopisima, baš kao i Hotorn. („Kuća sa sedam zabata“ je neosporno gotičko delo, ali je objavljeno nakon što se Po ustoličio kao predstavnik žanra.) I zaista, Po je bio upoznat sa Hotornovim talentima. U jednoj recenziji, Po je napisao da su „novina, kreativnost, maštovitost i originalnost osobine koje krase gos’n Hotorna – osobine koje su, u beletristici, značajno važnije od drugih“. Neke od najboljih Hotornovih priča nalaze su u zbirci Twice-Told Tales (Dvaput ispričane priče, 1837), prvoj knjizi koju je objavio pod sopstvenim imenom. (Pre toga je objavio roman Fanshawe, pod pseudonimom, kao što bi to učinio autor iz 21. veka koji sam objavljuje elektronsko izdanje svog prvenca.) Kao što je to slučaj u „Skarletnom slovu“, priče govore o ranim puritanskim kolonijama u Novoj Engleskoj, mnogo pre nego što će Amerika postati samostalna država. Biće vam jasno i zašto. Hotorn je bio potomak puritanaca iz Nove Engleske, uključujući i njegovog čukundedu Džona, koji je bio sudija na čuvenim suđenjima vešticama u Salemu. Krivica zbog učešća njegovih članova porodice u tako grotesknim radnjama obeležiće većinu Hotornovih dela.
Nasuprot Pou, u čijim su pričama junaci često samotanjci koji tragaju za nepoznatim, u fokusu Hotornovih priča nalaze se zajednice, i razor koji nastaje usled prikrivanja istine. Odličan primer ovakvog pristupa je priča The Minister’s Black Veil (Sveštenikov crni veo). Radnja priče se odigrava u selu u Novoj Engleskoj, s početka 17. veka. Velečasni Huper, poglavar lokalne crkve, stiže u crkvu jednog nedeljnog jutra. Huper se nikada nije preterano isticao kao svešteno lice. Svoje dužnosti obavljao je mirno i tiho, ne privlačeći pažnju na sebe. Ali jednog dana, bez najave ili objašnjenja, privući će neuobičajeno mnogo pažnje. U crkvu će doći sa crnim velom preko lica. I to sa velom kakav bi nosila neka udovica.

Zašto Huper nosi veo? On to neće objasniti. Ali parohljani će primetiti promenu u njegovom ponašanju. Ranije su mu službe bile površne, pa i dosadne. Međutim, od kada počne da nosi veo, njegove propovedi postaće gromki performansi, koje će skupina slušati sa oduševljenjem. Ali glasine će nastaviti da komešaju zajednicu. Da li Huper oseća krivicu zbog nekog tajnog greha? Da li se zbog toga skriva pod velom? Ako je to slučaj, onda bi prosto trebalo da se ispovedi i vrati u normalu, bez daljnjeg skrivanja pod velom. Međutim, Huper to odbija. Neće objasniti zašto nosi veo, čak ni svojoj ženi. Veo će nositi do kraja svog života. Kada umre, niko se neće usuditi da smakne veo, i u zemlju će ga položiti zajedno sa njim.
Crni veo je pravi primer detalja gotičke književnosti. Simbol žalosti, i to ženske, koju nosi muškarac – sveštenik, na čuđenje svoje pastve. Objašnjenje ne daje ni junak, niti narator, čime značenje vela dobija na dubini i širini, što se drugačije ispoljava u različitim situacijama. Možda Huper samo želi da podseti svoje parohljane na smrtnost koja će zadesiti svakog od nas, dok veo predstavlja simbol njegovog pomirenja sa time. Ili veo možda predstavlja depresiju sa kojom se bori, koju u svojoj pobožnoj zajednici ne sme drugačije da izrazi. Moglo bi se čak reći da Huper, noseći ženski odevni predmet kojim se izražava žalost, želi da izrazi ambivalentnost prema sopstvenom polu. Možda je nošenje crnog vela transvestitski performans na gotički način, jedini način izražavanja koji bi Huperu bio dostupan u osamnaestovekovnoj Novoj Engleskoj. Huper će, uostalom, procvetati nakon što svoje lice pokrije crnim velom, što će mu omogućiti da iskaže deo sebe koji je do tada bio – skriven.

Radnja priče Young Goodman Brown (Mladi Gudman Braun), odvija se, kao i u „Skarletnom slovu“, u puritanskoj zajednici poznog 17. veka, tokom perioda kada su se u istoriji odvila suđenja vešticama u Salemu. Ali, umesto da cela zajednica izopšti usamljenog pojedinca, u ovoj priči glavni junak preispituje samu suštinu zajednice kojoj pripada, da bi se postepeno od nje udaljio. Jedne večeri, Gudman Braun će poći u šetnju po novoengleskim šumama. Tu će sresti misterioznog gospodina. Taj gospodin će ga odvesti do proplanka, gde će kroz drveće Braun ugledati razigran plamen velike vatre. Po sredi je ritualni skup veštica. Međutim, oko vatre nisu okupljeni samo otpadnici koji bacaju čini na svoje sugrađane. Oko plamena čini izgovaraju svi članovi njegove zajednice, uključujući i njegovu voljenu ženu Fejt. Baš pre nego što Fejt ispije iz ritualnog pehara, Braun će povikati. Odjednom će biti sam u šumi, bez vatre na vidiku. Da li je ovo okupljanje veštica bio samo san? Na to pitanje nećemo dobiti odgovor. Ali šteta je načinjena. Nakon tako đavolske vizije, Braun neće biti u stanju da veruje svojim susedima. Čak će se udaljiti od svoje žene, i naposletku umreti sam, izopšten iz društva.
Priča Young Goodman Brown predstavlja jedan od prvih primera tropa koji će postati temelj američkog umetničkog narativa, od književnosti do filma: idiličnu zajednicu sa poganim naličjem. Širom zemlje nalaze se staromodna, prijatna naselja, urednih kuća i dvorišta. Ali takva mirna fasada predstavlja masku. Unutar tih kuća, ispod površine, vladaju mračne strasti i tajni gresi. Prema svojoj evropskoj formi, izvor zarazne tame u gotičkim pričama često leži u dekadentnoj aristokratiji, od lude žene na tavanu iz „Džejn Ejr“ do bukvalno „zaraznog“ čuvenog junaka iz „Drakule“ Brema Sotkera. Američka istorija je s početka imala manjak patrilinearne aristokratije, te je često vladalo verovanje da je imuna na zaraze. Ali Hotorn, stvarajući nasuprot takvim bezazlenim stavovima, uspeo je da pronađe tamu unutar same zajednice. Ljupki mali grad neće biti pod opsadom spoljašnje društvene ili natprirodne sile; on će biti zaražen iznutra, nečim što nije ništa manje čudovišno – a to je ljudska duša.

Uticaj Hotornovog uvida direktno se može pratiti do današnjih dana. Danas je Dejvid Linč verovatno najveći istražitelj tame koja počiva ispod sjajne američke površine. Kao pripadnik Baby Boom generacije, koja je odrastala pedesetih godina 20. veka u spokojnim predgrađima koja nalikuju nekadašnjem Salemu, Linč uspeva da pronikne kroz savršeno potkošene travnjake i razotkrije užas koji se krije ispod površine. Glavni junak filma Blue Velvet, koga igra Kajl Maklaklan, jeste Gudman Braun osamdesetih godina 20. veka. U poseti svom rodnom gradiću tokom pauze na studijama, Džefri će se uplesti u mrežu kriminala, seksa i ubistava. Serija Twin Peaks, gde je Lora Palmer ubijena nakon uplitanja u lokalne mutne radnje i borbu između dobra i zla, podseća na Hotornovu priču Young Goodman Brown, u kojoj je Fejt, Braunova žena, glavna junakinja priče. Ona se suprotstavlja zlu svog rodnog grada i, nasuprot muškom stanovništvu, uspeva da istraje i na kraju iz toga ispliva jača nego ranije.

Priča The Birthmark (Beleg) je jedna od najpotresnijih Hotornovih priča. Snažan utisak koji ostavlja potiče od Hotornove sposobnosti da oslika (gotičku) tamu koja uspeva da prodre u najintimniju vrstu odnosa: ljubav. Ljubav postepeno postaje svojina, kao što to često biva u gotičkim pričama, ali ne kao rezultat otvorene zlobe. Tu nema zlikovca koji suče svoje brkove. Umesto toga nalazimo čoveka koji veruje da sve zna, da bi na kraju sve i izgubio.
Pisci iz Hotornovog doba koji potpadaju pod gotiku i romantizam često su nauku predstavljali kao zlonamernu silu koja za cilj ima da isisa svu misteriju života. Najpoznatiji primer toga je, naravno, „Frankenštajn“ Meri Šeli. Priča The Birthmark sadrži osnovnu dinamiku „Frankenštajna“, onu između stvaraoca i tvorevine, i smešta je u potresnu, veoma ličnu sferu.

Ejlmer je naučnik koji je savladao svaku granu nauke. Njegova žena, Džordžijana, lepa je i mlada žena i ljubav njegovog života. Ali njena lepota je umanjena jednim nedostatkom: belegom koji se nalazi na njenom levom obrazu, kao da je „na njenom rođenju vila ostavila trag svoje ruke na obrazu novorođenčeta“. Ejlmer postaje opsednut time kako da ispravi njen nedostatak. Celokupno svoje znanje usmerava ka tom cilju. Osmišljava proceduru uz pomoć koje će moći da ukloni Džordžijanin beleg. U tome će uspeti ali će Džordžijana istog trenutka umreti.
Očekivan kraj? Možda bi bolje bilo reći – „neizbežan“. Priča The Birthmark je gotička bajka, a čar bajki leži upravo u tome što znate kako će se završiti i pre nego što otpočnu. Takve priče čitamo sa zebnjom, prekrivajući oči rukama, vireći kroz prste. Stranice okrećemo što sporije možemo, pokušavajući da što je više moguće odložimo neizbežni kraj.

Hotornov doprinos gotičkom maniru, dok je još bio u nicanju, sastoji se u stvaranju uverljivih, čak svakodnevnih situacija u kojima strava i užas uzrokuju haos. Mirne zajednice, prijatne crkve. Jednostavna scenografija koja je nasuprot bizarnom, čime se ono još više ističe. Takav pristup ga može činiti minimalistom, što je ironično, s obzirom na to da gotiku odlikuju izobilje i prekoračenje veštačkih granica. Međutim, on je zaista efektan, jer tako stvara čudno i zastrašujuće raspoloženje, u samo par poteza. Kada danas čitamo njegova dela, ona deluju jezivo zbog toga što su kao predskazanje o strahovima koje i dan-danas muče američke zajednice, one nedužne ili – verovatnije – one koje to nisu.

Prevod: Aleksandra Branković

 

[Baudrillard]

Da li je neko čitao Hotorna? Ja sam pročitao samo Skerletno slovo, i to davno, pre više od deset godina, koliko se sećam dopao mi se taj roman.

 

[Urvan Hroboatos]

Da li je neko čitao Hotorna? Ja sam pročitao samo Skerletno slovo, i to davno, pre više od deset godina, koliko se sećam dopao mi se taj roman.

Priče su mu vrhunske.

Ne bih o njegovu djelu, nego bih preporučio forumašima koji znaju engleski vrlo dobre njegove biografije i sl., koje daju cjelovitu sliku (za zainteresirane).
Hawthorne je prototipski američki genij prije nego što je razna ne-ango ekipa došla u SAD.

https://cloudflare-ipfs.com/ipfs/ba...rature)-Cambridge University Press (2004).pdf

http://library.lol/main/4FB566B4F551E810075EBF7C38FAAE4F

https://cloudflare-ipfs.com/ipfs/ba...To His Life And Work-Facts on File (2006).pdf