- Poruka
- 393.900
Zaboravljena heroina Balkanskih ratova i Prvog svetskog rata koja je srpskoj vojsci pristupila dobrovoljno, prešla put od bolničarke do narednika, ranjena dvanaest puta i za svaku ranu dobila po jedno odlikovanje. Za vreme Drugog svetskog rata uhapšena od strane Gestapoa i sprovedena u logor na Banjici. Nakon rata, zaboravljena, živela je skromnim životom. Kada je umrla 1974. godine sahranili su je ljudi iz male ulice na kraju Marinkove bare koji su znali ko je ona i podigli joj nadgorbni spomenik sa natpisom Narednik srpske vojske Natalija Bjelajac.
Poreklom Slovenka, rođena je kao Antonija Javornik, a srpskoj vojsci pristupila je pod uticajem strica Martina koji je bio kapetan u jedanaestom pešadijskom puku „Karađorđe”. Po početku Prvog balkanskog rata prijavila se kao dobrovoljac i promenila je ime u Natalija Bjelajac. To je uradila brinući se za porodicu, koja je ostala u Mariboru. Dobila je zaduženje bolničarke u pukovskoj bolnici 11. pešadijskog puka „Karađorđe”. Sa tim pukom je učestvovala u oslobađanju Srbije od Turaka, pravcem Kosovo Polje, Kumanovo, Skoplje, pa preko Kosova i Metohije, Prizrena, planina severne Albanije prema LJešu, Kroji, Tirani, Draču i Skadru... Zbog zasluga u Drugom balkanskom ratu zbog iskazane hrabrosti u borbama dobila je i prvo odlikovanje - medalju Miloš Obilić.
O učešću u ovim ratovima je rekla:
„Nisu me, na ovom putu, potresli ranjenici, bilo ih je - neki su ostali doživotni invalidi. Nisu me potresli ni oni iscrpljujući marševi, ni ono žrtvovanje na bojištu - da se s vatrenog položaja izvuče ranjenik, potresla me je scena koju sam videla kad je bolnička četa stigla na Kosovo Polje: vojnici polegli po zemlji i ljube je... Onda se svi mećusobno grle i ljube i govore kako se više od pet vekova čekalo na ovaj trenutak, kako je osvećeno Kosovo... Shvatila sam: od juna i Vidovdana 1389. do oktobra 1912. godine s kolena na koleno se živelo za ostvarenje tog sna - u radosti i žalosti govorilo se o Kosovu - i, evo, vojnici dočekali taj čas da proteraju Turke i oslobode Kosovo... Ispunili zavet mnogih generacija...”
Za Nataliju Prvi svetski rat je počeo borbama u okolini Šapca, u vreme Cerske bitke u kojoj je poginuo njen stric kapetan Martin Javornik. Sa prvim borbama dobila je i drugu medalju Miloš Obilić. Dalji ratni put je vodi u Beograd, gde je učestvovala u odbrani grada. Bila je učesnica povlačenja vojske preko planina Crne Gore i Albanije, umiranja na ostrvima Krfu i Vido. Posle oporavka sa vojskom stigla je u Solun, na Solunski front, učestvovala u bitci na Kajmakčalanu. Posle pada Kajmakčalana, proboja Solunskog fronta i oslobađanja Bitolja, dobila je i najvrednije odlikovanje Karađorđevu zvezdu s mačevima.
Pored pomenutih odlikovanja Karađorđeve zvezde i dve medalje Miloš Obilić, Natalija Bjelajac je nosilac Albanske spomenice, Ordena belog orla, Medalje za vojničke vrline, Medalje za usluge kraljevskom domu, francuske Legije časti, viteškog reda 5. stepena (najviše francusko državno odlikovanje)...
Ostale su zapisane njene reči:
„Mogla sam, kao dobrovoljac, da dobijem zemlju i kredit da izgradim kuću – ali ništa od toga nisam htela da iskoristim. Ličilo mi je to na neki trgovački odnos: ja otadžbini malo krvi, a meni otadžbina – nadoknađuje zemljom, položajem, kućom, novcem... Nikako to nisam mogla. Ja sam se iz ljubavi tukla za slovenske narode - da zbace tuđinski jaram i žive u slozi, ljubavi i slobodi u jednoj državi. Kad sam skinula uniformu, nisam više ni odlikovanja stavljala na grudi. Čemu? Bilo, pa prošlo... Zaposlila sam se, živela skromno, povučeno... Jedino mi žao što nisam imala dece”
