Наставак3
пребивању у молитви, а уз то неизмерној глади и жеђи, као да је становао у туђем телу. Јер против тога љутога рата остаде непоколебим, као незлобива овца гледајући на клање са својима који су ту били. Јер мушки борећи се са безбожницима од јутра до вечера, вапио је из дубине душе ка Ономе који га може спасти, говорећи: > Боже, види како дођоше нечастиви народи на Твоје наследство, и оскрвнише Твоје свете цркве, и ову Твоју Свету Гору поставише као место где се воће чува, и > тела слугу твојих као храну небесним птицама и тела преподобних твојих ( као храну ) земаљским зверовима. Јер крв њихову пролише као воду> ( Пс. 78, 2 - 3 ). > Но не предај нас до краја ради Твога светога имана< И > нека нас брзо предусретну Твоје милости, Господе, јер веома постадосмо ништи и смирени смо данас до краја ради наших грехова< ( Пс. 78, 8 ) А када ови злолукави видеше да не могу ући унутра у град, уседоше на своје коње и отидоше распаљивани великим гневом и јарошћу, претећи оном блаженом, да ће, опет вративши се, уништити га, Оваке и толике ( беху ) беде и узбурканости овога мужа, као што чусте, но ни мало се не поколеба њима, а многоимено богатство хране у том славном манастиру Хиландару нестаде, тако да овај блажени , и они који су с њим, нису имали шта окусити. Само избирајући љуске сочива у праху и њих су гризли, а многи од њих мољаху Бога да умру, а остали бежећи од њих напоље, скончаваху. А овај преподобни игуман кир Данило, све такво у сласт трпећи, благодараше Бога за све што се догодило.
ДАНИЛО У НЕВОЉИ, СА ХИЛАНДАРСКИМ ЦРКВЕНИМ ПОТРЕБАМА ( ИМАЊЕМ ) ОДЛАЗИ КРАЉУ УРОШУ У СКОПЉЕ, ПРЕДАЈЕ ИХ УРОШУ, И ОПЕТ СЕ ВРАЋА У ХИЛАНДАР
Видећи такву скрб неослабну дому Пресвете, да ништа неће остати цело од насиља безбожника, јер је имао Богом даровани му разум, и нашавши неке достоверне и именоване мужеве тога светога места, и њих уверивши како му је по вољи, и узе синове њихове к себи, и после овога предаде им манастир тај да га тврдо чувају, и да се боре са напред реченом јереси, давши им довољно свога злата. А сам узевши све наследство тога места, т.ј. потребе црквене, и скупивши све остало, и уставши са некима од своје деце, и ово носећи прође неповређен пукове нечастивих иноплеменика. И дође ка благочастивом краљу Урошу, који је тада био у славном граду Скопљу, и јави му за све беде које су се догодиле том светом месту. А благочастиви краљ Урош се веома обрадова због доласка овога блаженога, говорећи: > Благодарим Бога мога и Владику, чијом помоћу и заступством ниси ухваћен од безбожника, да не пострадаш љуто, но толико наследство носећи са собом дође к нама без ичијег насиља. Достојно је да без беде неко време проведеш овде, док не чујемо да је такво уздизање ратника одступило, и тада ћеш ићи<.
А овај господин мој имао је од младости своје наду ка Господу, и у Њега уздајући се тврдим умом, и Њега јединога желећи и љубећи, а више волећи да сконча за Његово име, сети се речи коју је рекао Владика: > Не бојте се оних који убијају тело, а који немају шта души учинити, но више се убојте Онога, који после убиства може бацити у огњену реку< ( Лук. 12, 4; Мат. 10, 28 ) Предавши ту благочастивом краљу све што је донео, много злато и многе друге црквене потребе, лакимије коњске и многе животиње, све ту предавши њему, а сам не хотећи се разлучити од доброобичајна живота Свете Горе и љубазно се поклонивши томе благочастивом, опет уставши оде ка дому Пресвете Богоматере, место звано Хиландар, као храбри страдалац смео на мучеништво. Јер како ћу моћи наговорити или довољно писмено објавити толика страдања и напасти, беде и скрби овога господина мојега, које прими те године врачајући се у Свету Гору? Јер тада се није могла наћи ниједна стаза којом би се могло ићи мирно, без борбе и ратника. Овај господин мој не сумњајући ни мало, покриваше се као тврдим оружјем именом најмилосрднијега Бога, и пролажаше толике љутости, према речима Богооца Давида: > Нећеш се убојати од ноћнога страха, и од стреле која лети на дану; и као анђелима својима заповедиће, и сачуваће те на свима путевима твојима, да не спотакнеш о камен ноге твоје ( Пс. 90, 5. 11--12 ).
Јер Бог имајући неизмерну милост према роду људском, не удаљи ни овога блаженога од ње. Јер на неком месту устаде неки силан муж видевши блаженога где иде посред државе његове, и хтеде дошавши са својим људима разграбити све што је било у њега, А блажени имајући наду на Господа, заповеди својим момцима да приступивши сигурно ухвате њега. И у тај час могло се видети како су ти ратници пали са оружјем под рукама деце овога блаженога. А самога тога њихова начелника ухватише свезавши снажно наопако, и иђаху брзо напред водећи га са собом. А ти, дакле, сило Божја велика и помоћи сачувала си овога блаженога господина мојега, јер тада је био велики вапај. Сродници тога ратнога мужа чувши ( ово ) , мислили су да је убијен, и устаде велика множина њих, и сретоше овога блаженога, и почеше питати од које је стране и куда иде. А он рече:> Ми смо поклисари ( посланици ), и идемо у славни Град Константинов< . И почеше питати за онога од њих ухваћенога ратника, кога су ту држала деца преосвећенога, но они као ваистину гневом Господњим ослепљени не виђаху га и раставши се са њима, брзо почеше ићи, водећи са собом овога бунтовника. А када разумеше да су изван његове државе и да ништа не сумњају, ту заповеди блажени да га пусте. Јер промисленик Бог тако му чињаше. А ово је мени, слузи његову добро и жељено, и достојно ми је брже дати љубазну слику његова живота у врлини. Јер тамо идући у Свету Гору, дође унутра у државе, које они безбожници завојеваше, рушећи њихове градове и земље, села и храмове огњем палећи, тако да се ништа није могло наћи без беде у тим местима. Јер све од човека па до животиње беше озлобљено. А овај блажени свагда имајући непокајану вољу у телу, не хтеде се вратити натраг, но уколико је видео такве страхоте, утолико се већма крепио, идући дању и ноћу, и ни мало не одмарајући се. Када је једном дан свитао, нађе се поред тих ратника, и пошто није имао шта чинити, раздели чеда своја која су ту била, и сами узевши коње и остале потребе њихова стана, прибегоше у град звани Редил. А сам са неким монасима и осталом децом својом, по извољењу Божију као опремљену му лађу нашавши и ушавши у њу, отплови на неко тврдо место острва, и ту проведоше много дана у великој глади и жеђи. И опет видевши згодно време, изашавши од воде, иђаше брже на предлежећи му пут. И друга многа искушења поднесе од безбожника на путу; јер беху опколили многа места да га ухвате. Али >душе праведника су у руци Божјој, и неће их се дотаћи мука< ( Прем. Сол.3, 1 ), и сматраху их безумници као да су умрли. Јер овај преподобни Божјом помоћу закриљиван и имајући савршен разум у говору, дајући разне и многоврсне изговоре, пролажаше ратне пукове неповређен. И када је дошао у дом Пресвете, где је часно усамљеништво онима који хоће тамо да живе, и нађе оне мужеве којима беше поверио тај манастир. А хтели су га предати у руке поганика, да није преподобни тако брзо дошао. Јер и они су били у невољи, јер беху дуго затворени на једном месту, гинући од глади и жеђи.
ДАНИЛО СТИЖЕ У ХИЛАНДАР И СВОЈИМ ЗЛАТОМ КУПУЈЕ ХРАНУ И УЗИМА НАЈАМНИКЕ ЗА ОДБРАНУ ХИЛАНДАРА, КОЈИ ЈЕДНОМ ПРИЛИКОМ ПОРАЗИШЕ НЕПРИЈАТЕЉА
Овај господин мој, кога смем назвати добрим и најмилосрднијим хранитељем многих, пошто је живео животом дивним и изванредним, богољубазним и светолепним, видећи многе беде тога светога места, да се најпосле ништа не налази у том манастиру, давши своје много злато, и посла неке веште људе, који прикравши се дођоше на море, и у једној лађи купивши обилно пшенице, донесоше у манастир ка преподобном кир Данилу. И после овога опет давши друго много злато и из места ван Свете Горе скупи велику множину изабраних људи, и њих уведе к себи у манастир са њиховим оружјем, да се боре са оном трипут проклетом јереси. А ови безбожници чувши да је преподобни дошао, и како има храбре људе за победу њихову, не због такове силе господина мојега, но уплашени страхом силе Господње, не хтедоше те године доћи на то свето место, но сабравши велики плен из целе Свете Горе, вођаху људе и жене, младиће и девојке, као четвороноге животиње ужима свезане и вођене у ропство. Јер таква је тада рана и страдање било, које се не може сравнити са египатском казном или побијањем деце витлејемске од Ирода или са навалом халдејском на овај напред речени свети град, какво је тада снашло Свету Гору. Тешко је описати све зло које је тада снашло људе, јер горе и пећине, брда и долине, и сва распућа беху пуна мртвих телеса, нагих и непогребених, дајући страшан и дирљив призор гледаоцима. И ти безбожници све опустеше, и опет се враћаху у своја места. А један њихов део ишао је једном близу места званога Хиландар. А када их видеше људи који су били у манастиру са преподобним, почеше молити код преподобнога да изађу против њих. А овај господин мој бојећи се рањавања деце своје, не даде им. А они уздајући се у Господа и у помоћ Пресвете и у молитву тога блаженога господина својега, узевши своје оружје, и изишавши на једно тврдо место пута опседоше га, и када уђоше међу њих ти безбожници, тада изненада устадоше деца преподобнога и једнодушно устремише се ускочише посред њих, и многе умртвише, и друге ранише, и множину од њих ухвативши одведоше у манастир ка преподобноме а заробљенике отпустише у слободу. Ту уграбише много богатство поганика. А овај господин мој и учитељ, унапред јављајући Божју помоћ и Његову победу над поганицима, узевши оружје све ишарано златом самога војводе тих поганика, и фарију његова, који је такође имао борбено оружје све украшено златом, штит и копље и друго остало, и све даде благочастивом краљу Урошу на предивну његову похвалу и част, пославши једнога од достојноименитих монаха са неколико деце своје а сам благодараше непрестаним хвалама добротвора свију Бога који тако чини. Јер и ту живећи у дому Пресвете у крепком подвизавању, изнураваше тело своје многим и жестоким животом и бдењем и непрестаним поукама божаствених
пребивању у молитви, а уз то неизмерној глади и жеђи, као да је становао у туђем телу. Јер против тога љутога рата остаде непоколебим, као незлобива овца гледајући на клање са својима који су ту били. Јер мушки борећи се са безбожницима од јутра до вечера, вапио је из дубине душе ка Ономе који га може спасти, говорећи: > Боже, види како дођоше нечастиви народи на Твоје наследство, и оскрвнише Твоје свете цркве, и ову Твоју Свету Гору поставише као место где се воће чува, и > тела слугу твојих као храну небесним птицама и тела преподобних твојих ( као храну ) земаљским зверовима. Јер крв њихову пролише као воду> ( Пс. 78, 2 - 3 ). > Но не предај нас до краја ради Твога светога имана< И > нека нас брзо предусретну Твоје милости, Господе, јер веома постадосмо ништи и смирени смо данас до краја ради наших грехова< ( Пс. 78, 8 ) А када ови злолукави видеше да не могу ући унутра у град, уседоше на своје коње и отидоше распаљивани великим гневом и јарошћу, претећи оном блаженом, да ће, опет вративши се, уништити га, Оваке и толике ( беху ) беде и узбурканости овога мужа, као што чусте, но ни мало се не поколеба њима, а многоимено богатство хране у том славном манастиру Хиландару нестаде, тако да овај блажени , и они који су с њим, нису имали шта окусити. Само избирајући љуске сочива у праху и њих су гризли, а многи од њих мољаху Бога да умру, а остали бежећи од њих напоље, скончаваху. А овај преподобни игуман кир Данило, све такво у сласт трпећи, благодараше Бога за све што се догодило.
ДАНИЛО У НЕВОЉИ, СА ХИЛАНДАРСКИМ ЦРКВЕНИМ ПОТРЕБАМА ( ИМАЊЕМ ) ОДЛАЗИ КРАЉУ УРОШУ У СКОПЉЕ, ПРЕДАЈЕ ИХ УРОШУ, И ОПЕТ СЕ ВРАЋА У ХИЛАНДАР
Видећи такву скрб неослабну дому Пресвете, да ништа неће остати цело од насиља безбожника, јер је имао Богом даровани му разум, и нашавши неке достоверне и именоване мужеве тога светога места, и њих уверивши како му је по вољи, и узе синове њихове к себи, и после овога предаде им манастир тај да га тврдо чувају, и да се боре са напред реченом јереси, давши им довољно свога злата. А сам узевши све наследство тога места, т.ј. потребе црквене, и скупивши све остало, и уставши са некима од своје деце, и ово носећи прође неповређен пукове нечастивих иноплеменика. И дође ка благочастивом краљу Урошу, који је тада био у славном граду Скопљу, и јави му за све беде које су се догодиле том светом месту. А благочастиви краљ Урош се веома обрадова због доласка овога блаженога, говорећи: > Благодарим Бога мога и Владику, чијом помоћу и заступством ниси ухваћен од безбожника, да не пострадаш љуто, но толико наследство носећи са собом дође к нама без ичијег насиља. Достојно је да без беде неко време проведеш овде, док не чујемо да је такво уздизање ратника одступило, и тада ћеш ићи<.
А овај господин мој имао је од младости своје наду ка Господу, и у Њега уздајући се тврдим умом, и Њега јединога желећи и љубећи, а више волећи да сконча за Његово име, сети се речи коју је рекао Владика: > Не бојте се оних који убијају тело, а који немају шта души учинити, но више се убојте Онога, који после убиства може бацити у огњену реку< ( Лук. 12, 4; Мат. 10, 28 ) Предавши ту благочастивом краљу све што је донео, много злато и многе друге црквене потребе, лакимије коњске и многе животиње, све ту предавши њему, а сам не хотећи се разлучити од доброобичајна живота Свете Горе и љубазно се поклонивши томе благочастивом, опет уставши оде ка дому Пресвете Богоматере, место звано Хиландар, као храбри страдалац смео на мучеништво. Јер како ћу моћи наговорити или довољно писмено објавити толика страдања и напасти, беде и скрби овога господина мојега, које прими те године врачајући се у Свету Гору? Јер тада се није могла наћи ниједна стаза којом би се могло ићи мирно, без борбе и ратника. Овај господин мој не сумњајући ни мало, покриваше се као тврдим оружјем именом најмилосрднијега Бога, и пролажаше толике љутости, према речима Богооца Давида: > Нећеш се убојати од ноћнога страха, и од стреле која лети на дану; и као анђелима својима заповедиће, и сачуваће те на свима путевима твојима, да не спотакнеш о камен ноге твоје ( Пс. 90, 5. 11--12 ).
Јер Бог имајући неизмерну милост према роду људском, не удаљи ни овога блаженога од ње. Јер на неком месту устаде неки силан муж видевши блаженога где иде посред државе његове, и хтеде дошавши са својим људима разграбити све што је било у њега, А блажени имајући наду на Господа, заповеди својим момцима да приступивши сигурно ухвате њега. И у тај час могло се видети како су ти ратници пали са оружјем под рукама деце овога блаженога. А самога тога њихова начелника ухватише свезавши снажно наопако, и иђаху брзо напред водећи га са собом. А ти, дакле, сило Божја велика и помоћи сачувала си овога блаженога господина мојега, јер тада је био велики вапај. Сродници тога ратнога мужа чувши ( ово ) , мислили су да је убијен, и устаде велика множина њих, и сретоше овога блаженога, и почеше питати од које је стране и куда иде. А он рече:> Ми смо поклисари ( посланици ), и идемо у славни Град Константинов< . И почеше питати за онога од њих ухваћенога ратника, кога су ту држала деца преосвећенога, но они као ваистину гневом Господњим ослепљени не виђаху га и раставши се са њима, брзо почеше ићи, водећи са собом овога бунтовника. А када разумеше да су изван његове државе и да ништа не сумњају, ту заповеди блажени да га пусте. Јер промисленик Бог тако му чињаше. А ово је мени, слузи његову добро и жељено, и достојно ми је брже дати љубазну слику његова живота у врлини. Јер тамо идући у Свету Гору, дође унутра у државе, које они безбожници завојеваше, рушећи њихове градове и земље, села и храмове огњем палећи, тако да се ништа није могло наћи без беде у тим местима. Јер све од човека па до животиње беше озлобљено. А овај блажени свагда имајући непокајану вољу у телу, не хтеде се вратити натраг, но уколико је видео такве страхоте, утолико се већма крепио, идући дању и ноћу, и ни мало не одмарајући се. Када је једном дан свитао, нађе се поред тих ратника, и пошто није имао шта чинити, раздели чеда своја која су ту била, и сами узевши коње и остале потребе њихова стана, прибегоше у град звани Редил. А сам са неким монасима и осталом децом својом, по извољењу Божију као опремљену му лађу нашавши и ушавши у њу, отплови на неко тврдо место острва, и ту проведоше много дана у великој глади и жеђи. И опет видевши згодно време, изашавши од воде, иђаше брже на предлежећи му пут. И друга многа искушења поднесе од безбожника на путу; јер беху опколили многа места да га ухвате. Али >душе праведника су у руци Божјој, и неће их се дотаћи мука< ( Прем. Сол.3, 1 ), и сматраху их безумници као да су умрли. Јер овај преподобни Божјом помоћу закриљиван и имајући савршен разум у говору, дајући разне и многоврсне изговоре, пролажаше ратне пукове неповређен. И када је дошао у дом Пресвете, где је часно усамљеништво онима који хоће тамо да живе, и нађе оне мужеве којима беше поверио тај манастир. А хтели су га предати у руке поганика, да није преподобни тако брзо дошао. Јер и они су били у невољи, јер беху дуго затворени на једном месту, гинући од глади и жеђи.
ДАНИЛО СТИЖЕ У ХИЛАНДАР И СВОЈИМ ЗЛАТОМ КУПУЈЕ ХРАНУ И УЗИМА НАЈАМНИКЕ ЗА ОДБРАНУ ХИЛАНДАРА, КОЈИ ЈЕДНОМ ПРИЛИКОМ ПОРАЗИШЕ НЕПРИЈАТЕЉА
Овај господин мој, кога смем назвати добрим и најмилосрднијим хранитељем многих, пошто је живео животом дивним и изванредним, богољубазним и светолепним, видећи многе беде тога светога места, да се најпосле ништа не налази у том манастиру, давши своје много злато, и посла неке веште људе, који прикравши се дођоше на море, и у једној лађи купивши обилно пшенице, донесоше у манастир ка преподобном кир Данилу. И после овога опет давши друго много злато и из места ван Свете Горе скупи велику множину изабраних људи, и њих уведе к себи у манастир са њиховим оружјем, да се боре са оном трипут проклетом јереси. А ови безбожници чувши да је преподобни дошао, и како има храбре људе за победу њихову, не због такове силе господина мојега, но уплашени страхом силе Господње, не хтедоше те године доћи на то свето место, но сабравши велики плен из целе Свете Горе, вођаху људе и жене, младиће и девојке, као четвороноге животиње ужима свезане и вођене у ропство. Јер таква је тада рана и страдање било, које се не може сравнити са египатском казном или побијањем деце витлејемске од Ирода или са навалом халдејском на овај напред речени свети град, какво је тада снашло Свету Гору. Тешко је описати све зло које је тада снашло људе, јер горе и пећине, брда и долине, и сва распућа беху пуна мртвих телеса, нагих и непогребених, дајући страшан и дирљив призор гледаоцима. И ти безбожници све опустеше, и опет се враћаху у своја места. А један њихов део ишао је једном близу места званога Хиландар. А када их видеше људи који су били у манастиру са преподобним, почеше молити код преподобнога да изађу против њих. А овај господин мој бојећи се рањавања деце своје, не даде им. А они уздајући се у Господа и у помоћ Пресвете и у молитву тога блаженога господина својега, узевши своје оружје, и изишавши на једно тврдо место пута опседоше га, и када уђоше међу њих ти безбожници, тада изненада устадоше деца преподобнога и једнодушно устремише се ускочише посред њих, и многе умртвише, и друге ранише, и множину од њих ухвативши одведоше у манастир ка преподобноме а заробљенике отпустише у слободу. Ту уграбише много богатство поганика. А овај господин мој и учитељ, унапред јављајући Божју помоћ и Његову победу над поганицима, узевши оружје све ишарано златом самога војводе тих поганика, и фарију његова, који је такође имао борбено оружје све украшено златом, штит и копље и друго остало, и све даде благочастивом краљу Урошу на предивну његову похвалу и част, пославши једнога од достојноименитих монаха са неколико деце своје а сам благодараше непрестаним хвалама добротвора свију Бога који тако чини. Јер и ту живећи у дому Пресвете у крепком подвизавању, изнураваше тело своје многим и жестоким животом и бдењем и непрестаним поукама божаствених