Novo gluvo doba noći...
Novo razmišljanje...
Počinjem da se pitam da li u meni je problem ili u drugima... i naravno zaključih da je u meni (
), jer ipak ako mi 5 osoba kaže jednu istu stvar i to bez znanja ostalih 4 ... znači da su ipak pametnije od mene 1... i eto reših da ih poslušam...
Krenem ja tako hodnicima sećanja prateći tragove prošlosti i podpuno nenadano naletim cvet sveže ubran i bačen pored puta,poneo sam ga i žureći ga stavio u vazu...negovao ga i čekao da pusti korenje da bih mogao da ga posadim u zemlju da ga držim u prozoru,zalivam,negujem i divim se njegovoj lepoti... sve je bilo lepo dok se jednog dana ne podiže vetar i on raširi latice...poduhvati ga je vetar i odneo na poljanu daleko od mene.Tu ga je bacio i ostavio na milost i nemilost kiši,suncu i svim ostalim nepogodama...verovatno još uvek leži tamo negde nadajući se da će ga neko nov naći...taj neko sigurno neće znati da uživa u njegovom mirisu i lepoti kao što sam ja znao da mu se divim....,a možda naiđe neka čizma koja će ga zgaziti ne primetivši ga u travi ili tako skriven u travi dočeka mraz...
Neku noć sam našao leptira koji tek što je poleteo u novi život a već ga je oprljio plamen baklje jedne nepažljive osobe...ležao je uplašen i povređen...privih ga na grudi i dok sam osluškivao tihe i jedva čujne damare srca milovao sam mu krila i osećao kako se polako smiruje i namešta udobnije.Osećao sam kako mu strah nestaje i onako povređen počeo je da šeta po mojim grudima tražeći neko udobnije mesto... Vidi čuda! Načao ga je! Tik do mog srca...smestio se i blaženo drema...Umirih ludačko lupanje srca od uzbuđenja sve strahujući da ga ne uplašim da ne pobegne tako ranjen... Tu je...uživa u miru i zaštićen od nekih novih nepažljivih ljudi i njihovih baklji...
...
Novo razmišljanje...
Počinjem da se pitam da li u meni je problem ili u drugima... i naravno zaključih da je u meni (
), jer ipak ako mi 5 osoba kaže jednu istu stvar i to bez znanja ostalih 4 ... znači da su ipak pametnije od mene 1... i eto reših da ih poslušam...Krenem ja tako hodnicima sećanja prateći tragove prošlosti i podpuno nenadano naletim cvet sveže ubran i bačen pored puta,poneo sam ga i žureći ga stavio u vazu...negovao ga i čekao da pusti korenje da bih mogao da ga posadim u zemlju da ga držim u prozoru,zalivam,negujem i divim se njegovoj lepoti... sve je bilo lepo dok se jednog dana ne podiže vetar i on raširi latice...poduhvati ga je vetar i odneo na poljanu daleko od mene.Tu ga je bacio i ostavio na milost i nemilost kiši,suncu i svim ostalim nepogodama...verovatno još uvek leži tamo negde nadajući se da će ga neko nov naći...taj neko sigurno neće znati da uživa u njegovom mirisu i lepoti kao što sam ja znao da mu se divim....,a možda naiđe neka čizma koja će ga zgaziti ne primetivši ga u travi ili tako skriven u travi dočeka mraz...
Neku noć sam našao leptira koji tek što je poleteo u novi život a već ga je oprljio plamen baklje jedne nepažljive osobe...ležao je uplašen i povređen...privih ga na grudi i dok sam osluškivao tihe i jedva čujne damare srca milovao sam mu krila i osećao kako se polako smiruje i namešta udobnije.Osećao sam kako mu strah nestaje i onako povređen počeo je da šeta po mojim grudima tražeći neko udobnije mesto... Vidi čuda! Načao ga je! Tik do mog srca...smestio se i blaženo drema...Umirih ludačko lupanje srca od uzbuđenja sve strahujući da ga ne uplašim da ne pobegne tako ranjen... Tu je...uživa u miru i zaštićen od nekih novih nepažljivih ljudi i njihovih baklji...
...