Zoroastar
Domaćin
- Poruka
- 3.783
Као и политички, и економски системи настају у зависности од потреба и „погледа на свет“ групације која у датом историјском тренутку има највећу моћ.
Владајућа идеологија Римске империје, па и средњевековних поредака је, сажето речено, била војно-пљачкашка, а најмоћнија групација војска, односно они који су њоме командовали, почев од Цезара па до потоњих царева, који су и „бирани“ из редова војних команданата.
Рим је свој економски просперитет заснивао на војним походима и пљачкању остатка тада познатог света.
Кад је већ пљачкањем стекао велика материјална богатства и јефтину (робовску) радну снагу, добио је прилику да гради цивилизацију, у којој је челна улога припадала њему.
Енглеска и Шпанија су својевремено постале и економске силе, захваљујући пљачкашким походима извршеним у „новом свету“, на оба америчка континента, а Енглеска и у Азији, пре свега у Индији.
Енглеска или Велика Британија је у свему овоме имала више успеха, а нарочито кад је прва прешла и на индустријску производњу.
Овај војно-пљачкашки принцип ни данас није потпуно напуштен, о чему сведоче бројне „војне интервенције“ по свету, од којих је најочигеднији пример оно што се, под не баш неоснованим изговором борбе против диктаторског Гадафијевог режима, десило у Либији.
Развој индустријске производње је омогућио настанак једне нове моћне, не више само војно-аристократске групације, групације капиталиста.
Раскорак између велике економске и мале друштвене моћи те нове групације моћних, који се најбоље видео у некадашњој Француској, неизбежно је довео до тзв. буржоаске револуције, у којој су се против феудалне аристократије подигли сви остали слојеви, осим свештенства, а крајњу корист од те „општенародне“ револуције је имала пре свега, па и једино буржоазија, односно групација капиталиста.
Ова групација, као економски најмоћнија, је временом попунила упражњено владалачко место, јер је феудална аристократија била уништена.
Процес се одвијао скоро четири деценије, али је ипак завршен.
И тако је владајући економски систем од изразито војно-пљачкашког и робовског, а потоње кметовског, постао капиталистички.
Суштина овог система је оријентација на профит и увећање капитала, чији лавовски део су поседовали и још поседују појединци, који чине процентуално мали број у укупној маси становништва.
Настала је капиталистичка цивилизација, у којој још увек живимо.
У њој је, као и у претходној војно-пљачкашкој цивилизацији, све подређено циљевима и потребама владајућих, конкретно: капиталиста.
На Западу, као колевци капитализма, су настајали и политички системи који су највише погодовали капиталистима.
Ти системи су се кретали од „демократских“, „републиканских“ до, кад је то било потребно, „диктаторских“. Најновији пример тога је увођење „диктатуре“ на мала врата у Грчкој и Италији, а вероватно ће је бити и у другим „презадуженим“ земљама.
У оној мери у којој то погодује капиталистичком систему и његовим основним циљевима развијале су се и технологије, ангажовали стручни менаџери на челу компанија.
Сваки покушај да се у развоју технологије иде даље од степена који одговара капитализму бивао је осујећиван.
Хиљаде, ако не и десетине хиљада технолошких проналазака и иновација чаме неактивирани по разним заводима, јер нису оцењени као профитабилни, чак шта неки од њих толико снижавају трошкове производње или представљају основу за стварање таквог обиља „материјалних добара“ да би то поптпуно обесмислило појаву која се зове профитирање и „тржишно пословање“, које не рачуна на обиље, него на несташицу као основ за зарађивање.
Јавна је тајна да се у САД већ деценијама „тржишни вишкови“ пшенице дословце бацају у воду, односно океан, док истовремено у свету има онолико гладних и то на почетку 21. века (како то воле да драматично кажу верници у „цивилизацијски напредак“ пуким преласком из века у век).
Капиталистички систем је логично, а поготво у сиромашнијим земљама, доводио до бунтова, који су се неосновано називали револуцијама. Јер револуција значи скок на неки виши степен развоја и развијања.
Ови бунтови, понекад називани и социјалистичким револуцијама, су били скок у страну, или скок у празно, односно у нешто што је, као што се показало, умело бити и горе, а у сваком случају економски неефикасније од капитализма.
Уништити капиталисте, као својевремено феудалне аристократе, а немати адекватну групацију која ће попунити вадлачки вакуум, изгледа, па и јесте трагикомично.
Владајућа идеологија Римске империје, па и средњевековних поредака је, сажето речено, била војно-пљачкашка, а најмоћнија групација војска, односно они који су њоме командовали, почев од Цезара па до потоњих царева, који су и „бирани“ из редова војних команданата.
Рим је свој економски просперитет заснивао на војним походима и пљачкању остатка тада познатог света.
Кад је већ пљачкањем стекао велика материјална богатства и јефтину (робовску) радну снагу, добио је прилику да гради цивилизацију, у којој је челна улога припадала њему.
Енглеска и Шпанија су својевремено постале и економске силе, захваљујући пљачкашким походима извршеним у „новом свету“, на оба америчка континента, а Енглеска и у Азији, пре свега у Индији.
Енглеска или Велика Британија је у свему овоме имала више успеха, а нарочито кад је прва прешла и на индустријску производњу.
Овај војно-пљачкашки принцип ни данас није потпуно напуштен, о чему сведоче бројне „војне интервенције“ по свету, од којих је најочигеднији пример оно што се, под не баш неоснованим изговором борбе против диктаторског Гадафијевог режима, десило у Либији.
Развој индустријске производње је омогућио настанак једне нове моћне, не више само војно-аристократске групације, групације капиталиста.
Раскорак између велике економске и мале друштвене моћи те нове групације моћних, који се најбоље видео у некадашњој Француској, неизбежно је довео до тзв. буржоаске револуције, у којој су се против феудалне аристократије подигли сви остали слојеви, осим свештенства, а крајњу корист од те „општенародне“ револуције је имала пре свега, па и једино буржоазија, односно групација капиталиста.
Ова групација, као економски најмоћнија, је временом попунила упражњено владалачко место, јер је феудална аристократија била уништена.
Процес се одвијао скоро четири деценије, али је ипак завршен.
И тако је владајући економски систем од изразито војно-пљачкашког и робовског, а потоње кметовског, постао капиталистички.
Суштина овог система је оријентација на профит и увећање капитала, чији лавовски део су поседовали и још поседују појединци, који чине процентуално мали број у укупној маси становништва.
Настала је капиталистичка цивилизација, у којој још увек живимо.
У њој је, као и у претходној војно-пљачкашкој цивилизацији, све подређено циљевима и потребама владајућих, конкретно: капиталиста.
На Западу, као колевци капитализма, су настајали и политички системи који су највише погодовали капиталистима.
Ти системи су се кретали од „демократских“, „републиканских“ до, кад је то било потребно, „диктаторских“. Најновији пример тога је увођење „диктатуре“ на мала врата у Грчкој и Италији, а вероватно ће је бити и у другим „презадуженим“ земљама.
У оној мери у којој то погодује капиталистичком систему и његовим основним циљевима развијале су се и технологије, ангажовали стручни менаџери на челу компанија.
Сваки покушај да се у развоју технологије иде даље од степена који одговара капитализму бивао је осујећиван.
Хиљаде, ако не и десетине хиљада технолошких проналазака и иновација чаме неактивирани по разним заводима, јер нису оцењени као профитабилни, чак шта неки од њих толико снижавају трошкове производње или представљају основу за стварање таквог обиља „материјалних добара“ да би то поптпуно обесмислило појаву која се зове профитирање и „тржишно пословање“, које не рачуна на обиље, него на несташицу као основ за зарађивање.
Јавна је тајна да се у САД већ деценијама „тржишни вишкови“ пшенице дословце бацају у воду, односно океан, док истовремено у свету има онолико гладних и то на почетку 21. века (како то воле да драматично кажу верници у „цивилизацијски напредак“ пуким преласком из века у век).
Капиталистички систем је логично, а поготво у сиромашнијим земљама, доводио до бунтова, који су се неосновано називали револуцијама. Јер револуција значи скок на неки виши степен развоја и развијања.
Ови бунтови, понекад називани и социјалистичким револуцијама, су били скок у страну, или скок у празно, односно у нешто што је, као што се показало, умело бити и горе, а у сваком случају економски неефикасније од капитализма.
Уништити капиталисте, као својевремено феудалне аристократе, а немати адекватну групацију која ће попунити вадлачки вакуум, изгледа, па и јесте трагикомично.
