Ponekad, sve sto ostane na kraju od uspomena je mraz na staklu prozora, cestice prasine u suncevom zraku ili glupi grafit na obliznjem zidu. Nebitne slike, sasvim slucajno zalutale tu.
Jos jedna tuzna prica?
Ne...
Previse ih je, gomilaju se i njihov smisao pocinje da se rasplinjava, a ja sam sve vise i vise uveren da ih zapravo mi pravimo sami i potajno mazohisticki uzivamo u njima. Bolje reći, uzivamo u emocijama koje su njihov nusproizvod i te, stvorene od tuznog, samo su bleda kopija onih koje bi imali da smo zaista srecni. Kroz emocije dokazujemo sebi svoje postojanje.
Jednostavno, jedne ne tako davne, nego cak, vrlo,vrlo skore noci kad su me neke tvoje reci prenule i ukrale iz sna u kom sam sasvim slucajno ili ipak sasvim namerno sanjao tvoj osmeh, shvatio sam koliko je vazno ovo SADA. Sada u kojem nam se sve cesce desava da zalutamo jedno drugom u misli i kada se ne bojimo da to kazemo i kada nam je drago da to cujemo.
I nekako... Nestvarni, neopipljivi, najslađi, nestrpljivi i stidljivi otkucaji tvoga srca odzvanjaju u meni.
Naslucujem te...
Jos jedna tuzna prica?
Ne...
Previse ih je, gomilaju se i njihov smisao pocinje da se rasplinjava, a ja sam sve vise i vise uveren da ih zapravo mi pravimo sami i potajno mazohisticki uzivamo u njima. Bolje reći, uzivamo u emocijama koje su njihov nusproizvod i te, stvorene od tuznog, samo su bleda kopija onih koje bi imali da smo zaista srecni. Kroz emocije dokazujemo sebi svoje postojanje.
Jednostavno, jedne ne tako davne, nego cak, vrlo,vrlo skore noci kad su me neke tvoje reci prenule i ukrale iz sna u kom sam sasvim slucajno ili ipak sasvim namerno sanjao tvoj osmeh, shvatio sam koliko je vazno ovo SADA. Sada u kojem nam se sve cesce desava da zalutamo jedno drugom u misli i kada se ne bojimo da to kazemo i kada nam je drago da to cujemo.
I nekako... Nestvarni, neopipljivi, najslađi, nestrpljivi i stidljivi otkucaji tvoga srca odzvanjaju u meni.
Naslucujem te...
