***
„Otvorilo se nebo. Zareklo se da potopi svet. Ako nastavi da lije, čamcima ćemo ići u proboj fronta. Bem ti sitno žito, veslaćemo preko njiva... A što se ti, Šumadinac, tako smeješ? Voda stigla do pola rova, a njemu smešno.“ „Smešno mi što besniš. Jesu li svi Mačvani tako nervozni? Kiša, pa šta? Kako nama tako i Švabama.“ „Ako su svi kao ovaj zarobljenik ... lako ćemo. Pogledaj ga samo. Žut, mali i žgoljav.“ „Pusti to. Mali je bio i harambaša Pero, pa je opet podigao bunu protiv Turaka.“ „Ma, znam tu pesmu. Pero podigao bunu, ptica bi ga nosila u kljunu.“ Negde iz dna rova začu se promukli, drhtavi glas: „A šta ti Mačvanine znaš o harambaši?“ „Šta god da znam to je bilo 1875 godine, a sad je 1918. Pola veka prođe od tada , ej. I ono su bili Turci a ovo su Švabe. Ono je bila Hercegovina a ovo je Solunski front. Drugi ljudi i druga vremena. A šta ti, tako mator, tražiš ovde u rovu? Bolje bi ti bilo da sediš uz ognjište i čekaš da ti baba ispeče cicvaru.“ „Ognjište mi je davno razoreno, baba se prestavila, a cicvaru pečem sam. Onome ko to zasluži.“ Mačvanin je pažljivije pogledao brkatog starca. A nešto u njegovom glasu mu je reklo da je vreme da prekine sa pričom.
***
Malo pre svitanja kiša stade. Sunce se pomolilo. Nivo vode u rovovima poče da opada. Šumadinac prekopa džepove. Nađe parče hleba. Prelomi ga. „Mačvanine! Uzmi malo taina. To je sve što mi je ostalo.“ Gledao je kako Mačvanin žvaće stvrdnuti hleb. „Umoči malo u baru, biće mekši.“ „Da mi nisu puna usta rekao bi ti ono što ti pripada...“ „De,de. Dobar si ti čovek. Samo se praviš da si jako opasan. Jesu li svi Mačvani takve prznice?“ „Pusti Mačvu na miru. Svi smo mi Srbi. Pa čak i vi, Šumadinci. Donekle.“ „Ovo zadnje si morao da dodaš?“ „Pusti to, nego vide li ti onog matorog brku? Lepo me ućutka prošle noći.“ „Da. A danima nije reč progovorio. Duša mu u nosu. Sav je oronuo. Sigurno ima osamdeset godina.“ „Ako ne i više. Opasna starina. A vide li ga kako živnu kad pomenusmo harambašu? Ne bi me čudilo da je nekako upetljan u tu priču o ustanku.“ „A da ga mi malo uzmemo na ispit?“„Da ga uzmemo.“
***
Na priliku nisu dugo čekali. U rovu ionako nema mnogo toga da se radi. Ponekad tresne granata. Ponekad se začuje pištaljka iz nemačkih rovova. Proleti poneki metak. Najpre sikti, a onde sa začuje gnjecav zvuk. Smiri se u blatu. Kao i sve ostalo.
Mačvanin pročisti grlo. „ Časna starino! Oprosti mi zbog one moje priče. Dokoni ljudi, pa svašta pričaju. A i kiša nas ubijala svu noć. I dan. Prozli se čovek kad mu se cokule napune vodom. Počne da ujeda oko sebe. Oprosti.“ „Nek’ ti je Bogom prosto!“ „A ti, rekao bih, znaš ponešto o onom ustanku?“ Starac lagano ustade, priđe, sede na praznu kutiju od municije, osloni laktove na kolena, spusti glavu medju dlanove, protrlja lice i osta tako neko vreme. Kad je izronio iz dlanova, zagleda se u Mačvanina. „Šta te zanima?“
***
I krenu priča. Noći u rovu postadoše kratke. Starac je pričao ravnomerno i tiho. Sitno tkanje priče o nekim davnim vremenima prekidao bi pred zoru. Svake noći broj slušalaca je rastao. Umesto onih koje bi kakva zla kob odnela, dolazili su drugi. Pokriveni šatorskim krilima, srčući dim iz okvašene cigarete, slušali su starčeve reči. A one su ih nosile daleko od blata, zime, mirisa gareži i blizine smrti. U neke predele gde se kamen na suncu usijava a kiša dočekuje kao redak gost.
***
„Otvorilo se nebo. Zareklo se da potopi svet. Ako nastavi da lije, čamcima ćemo ići u proboj fronta. Bem ti sitno žito, veslaćemo preko njiva... A što se ti, Šumadinac, tako smeješ? Voda stigla do pola rova, a njemu smešno.“ „Smešno mi što besniš. Jesu li svi Mačvani tako nervozni? Kiša, pa šta? Kako nama tako i Švabama.“ „Ako su svi kao ovaj zarobljenik ... lako ćemo. Pogledaj ga samo. Žut, mali i žgoljav.“ „Pusti to. Mali je bio i harambaša Pero, pa je opet podigao bunu protiv Turaka.“ „Ma, znam tu pesmu. Pero podigao bunu, ptica bi ga nosila u kljunu.“ Negde iz dna rova začu se promukli, drhtavi glas: „A šta ti Mačvanine znaš o harambaši?“ „Šta god da znam to je bilo 1875 godine, a sad je 1918. Pola veka prođe od tada , ej. I ono su bili Turci a ovo su Švabe. Ono je bila Hercegovina a ovo je Solunski front. Drugi ljudi i druga vremena. A šta ti, tako mator, tražiš ovde u rovu? Bolje bi ti bilo da sediš uz ognjište i čekaš da ti baba ispeče cicvaru.“ „Ognjište mi je davno razoreno, baba se prestavila, a cicvaru pečem sam. Onome ko to zasluži.“ Mačvanin je pažljivije pogledao brkatog starca. A nešto u njegovom glasu mu je reklo da je vreme da prekine sa pričom.
***
Malo pre svitanja kiša stade. Sunce se pomolilo. Nivo vode u rovovima poče da opada. Šumadinac prekopa džepove. Nađe parče hleba. Prelomi ga. „Mačvanine! Uzmi malo taina. To je sve što mi je ostalo.“ Gledao je kako Mačvanin žvaće stvrdnuti hleb. „Umoči malo u baru, biće mekši.“ „Da mi nisu puna usta rekao bi ti ono što ti pripada...“ „De,de. Dobar si ti čovek. Samo se praviš da si jako opasan. Jesu li svi Mačvani takve prznice?“ „Pusti Mačvu na miru. Svi smo mi Srbi. Pa čak i vi, Šumadinci. Donekle.“ „Ovo zadnje si morao da dodaš?“ „Pusti to, nego vide li ti onog matorog brku? Lepo me ućutka prošle noći.“ „Da. A danima nije reč progovorio. Duša mu u nosu. Sav je oronuo. Sigurno ima osamdeset godina.“ „Ako ne i više. Opasna starina. A vide li ga kako živnu kad pomenusmo harambašu? Ne bi me čudilo da je nekako upetljan u tu priču o ustanku.“ „A da ga mi malo uzmemo na ispit?“„Da ga uzmemo.“
***
Na priliku nisu dugo čekali. U rovu ionako nema mnogo toga da se radi. Ponekad tresne granata. Ponekad se začuje pištaljka iz nemačkih rovova. Proleti poneki metak. Najpre sikti, a onde sa začuje gnjecav zvuk. Smiri se u blatu. Kao i sve ostalo.
Mačvanin pročisti grlo. „ Časna starino! Oprosti mi zbog one moje priče. Dokoni ljudi, pa svašta pričaju. A i kiša nas ubijala svu noć. I dan. Prozli se čovek kad mu se cokule napune vodom. Počne da ujeda oko sebe. Oprosti.“ „Nek’ ti je Bogom prosto!“ „A ti, rekao bih, znaš ponešto o onom ustanku?“ Starac lagano ustade, priđe, sede na praznu kutiju od municije, osloni laktove na kolena, spusti glavu medju dlanove, protrlja lice i osta tako neko vreme. Kad je izronio iz dlanova, zagleda se u Mačvanina. „Šta te zanima?“
***
I krenu priča. Noći u rovu postadoše kratke. Starac je pričao ravnomerno i tiho. Sitno tkanje priče o nekim davnim vremenima prekidao bi pred zoru. Svake noći broj slušalaca je rastao. Umesto onih koje bi kakva zla kob odnela, dolazili su drugi. Pokriveni šatorskim krilima, srčući dim iz okvašene cigarete, slušali su starčeve reči. A one su ih nosile daleko od blata, zime, mirisa gareži i blizine smrti. U neke predele gde se kamen na suncu usijava a kiša dočekuje kao redak gost.
***