Cupkamo u mestu ne bi li malo zagrejali noge čekajući bus. Razmenjujemo po koju šalu, pričamo o nekim svojim iskustvima. Tema – naši roditelji. Obrni, okreni, ma šta postigli u životu naši roditelji nikada neće biti zadovoljni. Moglo je da bude onako kako su oni zamislili. Ustvari, kapiram. Svi njihovi neostvareni snovi smo mi. Pa sada ako bi mogli mi na neki način da ostvarimo ono što oni nisu, bez obzira što nas ti njihovi snovi uopšte nezanimaju. Elem, da ispričam svoju kratku priču.
Mobilni telefon je svirao jako poznatu melodiju. Moja ćerka.
-”Ćao tata. Znaš šta ima novo? ”
-”Ćao mali. Baš si me iznenadila pozivom.”, rekao sam jer obično ja nju nazovem; ”Šta ima novo? ”
-”Moj rad je usvojen od strane komisije i idem za Petnicu!”
Petnica. Moja ćerka, iako je fenomenalan đak i uzimna učešće u svim takmičenjima matematike, fizike, srpskog i biologije, i ruku na srce, nije sada da je hvalim, zauzima jako dobre plasmane na regionalnim i republičkom takmičenju, ali već par godina unatrag, za Petnicu rad nikako da se probije. Ove godine je to izgleda pošlo za rukom.
-”Čestitam mali. Koju temu si obrađivala ovaj put?”, upitao sam radoznalo.
-”Molekularna biologija, i idem februara meseca, samo neznam kog dana? Tačan termin reći će mi kasnije.”
-”Kud izvuče tu temu, zar nije bilo nešto bolje? Šalim se. Smo napred”
-”E ćale, sada žurim čujemo se kasnije. Ćao!!!”
-”Ćao mali”.
E baš mi je ulepšala dan. Ostvariće joj se želja. Fenomenalno. Hodam, a nedodirujem tlo. Mislim da ću poleteti. Presretan sam, a kako je njoj, to mogu da predpostavim. Hteo bih sa nekim podeliti radost. Ćerka je verovatno sa društvom, što je i normalno.
Opet telefon. Moja majka.!”#”
-”Da!!”
-”Zdravo, šta radiš?”, upitala je.
-”Eto, vraćam se polako kući s posla. E da, jel znaš šta se lepo desilo? Ćerkica mi ide za Petnicu”, najzad mogu nekome preneti svoju radost. Majci.
-”Kada? S kime? Jel je škola šalje? Da li ide sa nekim iz odeljenja? Kako možeš da pustiš dete da ide tamo?”, hiljadu pitanja
-”Halo da li se čujemo!”, ponavljam s osmehom;
-”Kevo, ona ide u istraživački centar, neka vrsta centra za talente, tako nešto. Biće tamo desetak dana, sa profesorima, studentima i svojim vršnjacima, Podeljeni u po oblastima i kategorijama. Kapiraš. Za svaku istraživačku grupu je zadužen profesor/student koji ih vodi kroz teoriju i praksu oblasti koju su odabrali.”
-”Sama?”, upitala je.
-”Verovatno neće biti jedina, biće tu i njeni vršnjaci iz gimnazije”, pokušavam da smirim situaciju
-”Pa ti nisi normalan. Pustaš dete a neznaš sa kime ide!!”
-”Eee, ajde da se čujemo kasnije. Zdravo.”, prekinuo sam vezu.
Osećam kako mi lagano pritisak odlazi u 200. Kako ova žena ume da me iznervira. Umesto da se obradije i pohvali unuku, ona me još napravila na budalu, a moje dete na propalitet. E o tome sam govorio na početku priče. Nikada zadovoljni, i još bi hteli da upravljaju svetom kroz tri generacije.
Svašta. Šta bi bilo da sam je pustio na rok koncert u Budim-Peštu, kao što sam obećao…
© 2010 Christian Forty
Mobilni telefon je svirao jako poznatu melodiju. Moja ćerka.
-”Ćao tata. Znaš šta ima novo? ”
-”Ćao mali. Baš si me iznenadila pozivom.”, rekao sam jer obično ja nju nazovem; ”Šta ima novo? ”
-”Moj rad je usvojen od strane komisije i idem za Petnicu!”
Petnica. Moja ćerka, iako je fenomenalan đak i uzimna učešće u svim takmičenjima matematike, fizike, srpskog i biologije, i ruku na srce, nije sada da je hvalim, zauzima jako dobre plasmane na regionalnim i republičkom takmičenju, ali već par godina unatrag, za Petnicu rad nikako da se probije. Ove godine je to izgleda pošlo za rukom.
-”Čestitam mali. Koju temu si obrađivala ovaj put?”, upitao sam radoznalo.
-”Molekularna biologija, i idem februara meseca, samo neznam kog dana? Tačan termin reći će mi kasnije.”
-”Kud izvuče tu temu, zar nije bilo nešto bolje? Šalim se. Smo napred”
-”E ćale, sada žurim čujemo se kasnije. Ćao!!!”
-”Ćao mali”.
E baš mi je ulepšala dan. Ostvariće joj se želja. Fenomenalno. Hodam, a nedodirujem tlo. Mislim da ću poleteti. Presretan sam, a kako je njoj, to mogu da predpostavim. Hteo bih sa nekim podeliti radost. Ćerka je verovatno sa društvom, što je i normalno.
Opet telefon. Moja majka.!”#”
-”Da!!”
-”Zdravo, šta radiš?”, upitala je.
-”Eto, vraćam se polako kući s posla. E da, jel znaš šta se lepo desilo? Ćerkica mi ide za Petnicu”, najzad mogu nekome preneti svoju radost. Majci.
-”Kada? S kime? Jel je škola šalje? Da li ide sa nekim iz odeljenja? Kako možeš da pustiš dete da ide tamo?”, hiljadu pitanja
-”Halo da li se čujemo!”, ponavljam s osmehom;
-”Kevo, ona ide u istraživački centar, neka vrsta centra za talente, tako nešto. Biće tamo desetak dana, sa profesorima, studentima i svojim vršnjacima, Podeljeni u po oblastima i kategorijama. Kapiraš. Za svaku istraživačku grupu je zadužen profesor/student koji ih vodi kroz teoriju i praksu oblasti koju su odabrali.”
-”Sama?”, upitala je.
-”Verovatno neće biti jedina, biće tu i njeni vršnjaci iz gimnazije”, pokušavam da smirim situaciju
-”Pa ti nisi normalan. Pustaš dete a neznaš sa kime ide!!”
-”Eee, ajde da se čujemo kasnije. Zdravo.”, prekinuo sam vezu.
Osećam kako mi lagano pritisak odlazi u 200. Kako ova žena ume da me iznervira. Umesto da se obradije i pohvali unuku, ona me još napravila na budalu, a moje dete na propalitet. E o tome sam govorio na početku priče. Nikada zadovoljni, i još bi hteli da upravljaju svetom kroz tri generacije.
Svašta. Šta bi bilo da sam je pustio na rok koncert u Budim-Peštu, kao što sam obećao…
© 2010 Christian Forty
))