Tako se cini zaista, ali je obrnuto. Nasilnici biraju svoje zrtve. Traze odredjeni tip, nad kojima je lako nametnuti dominaciju.
Prosto, gruba podela medju parovima bi bila ona da su partneri ili ravnopravni, ili da je jedan partner dominantan. Takvi brakovi mogu biti jednako uspesni, kao sto se u obe ove grupe mogu sresti razlicite devijacije.
Nasilnici uopste ne moraju biti na oko prepoznatljivi grubijani. Ume prica u pocetku da tece bas nasuprot tome, veliko emotivno angazovanje, upoznavanje sa najsitnijim detaljima iz njenog zivota, sve to sa velikim razumevanjem. A onda i sa tumacenjenjima sta tu sve nije bilo kako treba, a onda i ti najsitniji detalji posluze kao argumenti protiv nje. Tako se polako plete mreza, krcka njeno samopouzdanje, dok potpuno ne preuzme kontrolu nad njenim zivotom. Kad krene nasilje, ono je razume se disciplinsko, za njeno dobro, zrtva je vec u raskoraku izmedju onoga sta stvarno misli i onoga sto bi trebalo da misli. Iako moze partnera u nekim trenucima da mrzi, ipak ce krah u vezi dozivljavati kao licni neuspeh i imace jak osecaj krivice. Zelece i da ode (to pod uslovom da uopste ima gde da ode i ako on zeli da je pusti, sto se retko desava), a zelece i da ostane i da ispravi sliku o sebi, o tom braku. Snazan osecaj da ako sad to ne ispravi, nikad nece moci da bude slobodna i cela.
Takva patologija kod zrtava nasilja nije odraz njihove slabosti, to je nesto sto je svojstveno u odnosima gde su jake emocije i gde ima fizickog ili psihickog nasilja. Drugi primer su deca koja i dalje jako vole svoje roditelje koji su se nasinicki ponasali prema njima, nekad ih cak i idealizuju.
