Naše telo nije samo naše vlasništvo – mi smo samo "zakupci", suvlasnici, podstanari...

[Skafander]

Ljudi često govore: moje telo, moja stvar. Ali to nije istina. Telo nikada nije u potpunosti naše. Mi imamo samo 50% vlasništva, a drugih 50% pripada prirodi.

Mi smo svest ili duša koja rentira telo na određeno vreme. To je prolazni stan u kojem boravimo dok traje život. Priroda nam ga daje, održava, obnavlja, i na kraju ga vraća sebi.

Zato telo nije naš lični posed, već poverena odgovornost. Ne možemo ga prisvojiti, ne možemo ga zadržati zauvek, ne možemo ga preneti u nasledstvo. Možemo samo da ga koristimo dok nam je dato.

Dakle, naše telo nije naš lični posed, već zajedničko vlasništvo – mi i priroda smo suvlasnici. A kad si suvlasnik, ne možeš da radiš baš šta hoćeš bez "dogovora" sa drugim vlasnikom.

Pitanje za vas: ako smo samo suvlasnici i zakupci, da li onda imamo pravo da telo uništavamo ili zanemarujemo? Ili je naša dužnost da o njemu brinemo i zbog sebe i zbog prirode kojoj pripada?

 

[Skafander]

Ako smo suvlasnici tela sa prirodom, onda treba da razjasnimo i ko čime komanduje:

Priroda komanduje biološkim procesima – disanjem, varenjem, radom srca, imunitetom, starenjem. Sve ono što funkcioniše bez našeg svesnog uticaja je njen deo.

Mi (svest/duša) komandujemo izborima – šta ćemo da jedemo, kako ćemo da živimo, kuda ćemo telo da vodimo, da li ćemo ga trenirati ili uništavati.


Dakle, priroda je zadužena za ‘automatiku’ tela, a mi za voljne odluke. To je kao firma sa dva suvlasnika: priroda drži pogon i mašineriju, a čovek odlučuje o pravcu poslovanja.

Ali ako jedan suvlasnik krene da pravi štetu (npr. čovek uništava telo porocima), drugi suvlasnik (priroda) reaguje – kroz bolest, bol, umor, ili na kraju oduzimanjem prava korišćenja, tj. smrću.“

 

[Nemoguća Могућност]

Zanimljivo gledanje na stvar.

 

[Skafander]

Zanimljivo gledanje na stvar.

Ali nije samo filozofski nego i činjenično.

 

[Skafander]

Priroda je telo, determinizam, a svest/duša je slobodna volja, odnosno ego. Ego istovremeno štiti telo i čuva nas od tela – naših nagona. Njegova uloga je da balansira: da vodi telo kroz život bez samouništavanja, da koristi slobodnu volju za negovanje i očuvanje tela, i da nas štiti od impulsa i poriva koji bi nas mogli odvesti u propast.

U tom telu, ego si ti – odnosno mi. On je potreban, jer bez ega ne bismo mogli da postojimo kao pojedinci. Ego je naš identitet, ono što nas razlikuje i čini ličnost.

Ali, ako smo samo suvlasnici tela, ego ne sme da preraste u egoizam. Preterani ego vodi u bahatost, sebičnost i iluziju da smo apsolutni gospodari svog tela i života. A to nije istina – jer pola vlasništva pripada prirodi.

Zato ego mora da bude u ravnoteži: dovoljan da znamo ko smo, ali dovoljno skroman i ponizan da prizna da nismo potpuni vlasnici. Telo nam je samo dato na korišćenje, a ne zauvek.

 

[Skafander]

A na kraju super ego.

Super-ego nastaje kao spoj tela i ega.

Telo je determinizam – automatski procesi, instinkti i prirodni zakoni. Ego je slobodna volja – svest koja balansira telo i donosi odluke. Kada ego i telo stupe u dijalog, ego uči iz tela, prepoznaje njegove zakone i impulse, i integriše ih u viši sloj svesti.

Tako nastaje super-ego – rezultat harmonizacije slobodne volje i prirodnih zakona tela. On postaje naš moralni i etički vodič, zna kako koristiti telo, kako kontrolisati nagone i kako delovati u skladu sa višim redom.

 

[andjelijaa]

Ljudi često govore: moje telo, moja stvar. Ali to nije istina. Telo nikada nije u potpunosti naše. Mi imamo samo 50% vlasništva, a drugih 50% pripada prirodi.

Mi smo svest ili duša koja rentira telo na određeno vreme. To je prolazni stan u kojem boravimo dok traje život. Priroda nam ga daje, održava, obnavlja, i na kraju ga vraća sebi.

Zato telo nije naš lični posed, već poverena odgovornost. Ne možemo ga prisvojiti, ne možemo ga zadržati zauvek, ne možemo ga preneti u nasledstvo. Možemo samo da ga koristimo dok nam je dato.

Dakle, naše telo nije naš lični posed, već zajedničko vlasništvo – mi i priroda smo suvlasnici. A kad si suvlasnik, ne možeš da radiš baš šta hoćeš bez "dogovora" sa drugim vlasnikom.

Pitanje za vas: ako smo samo suvlasnici i zakupci, da li onda imamo pravo da telo uništavamo ili zanemarujemo? Ili je naša dužnost da o njemu brinemo i zbog sebe i zbog prirode kojoj pripada?

Kao stan kad ga iznajmis,nije tvoj ali ga uredjujes.

 

[blablablahh]

A jel treba da se ugovor overi kod notara ili da prekoskočimo porez ?

 

[Skafander]

Kao stan kad ga iznajmis,nije tvoj ali ga uredjujes.

Misliš na šminku? Hehe Ili uopšte?

 

[Skafander]

A jel treba da se ugovor overi kod notara ili da prekoskočimo porez ?

Ugovor sa prirodom nemaš gde da overiš – ona ga je već potpisala rođenjem. A porez se svakako plaća, samo u drugačijem obliku: bolom, bolešću i smrću ako ne poštuješ njen deo dogovora. Dakle, nema preskakanja – priroda uvek naplati svoje.

 

[blablablahh]

Ugovor sa prirodom nemaš gde da overiš – ona ga je već potpisala rođenjem. A porez se svakako plaća, samo u drugačijem obliku: bolom, bolešću i smrću ako ne poštuješ njen deo dogovora. Dakle, nema preskakanja – priroda uvek naplati svoje.

Overiš kod svevišnjeg,imaš oročeno

 

[andjelijaa]

Ugovor sa prirodom nemaš gde da overiš – ona ga je već potpisala rođenjem. A porez se svakako plaća, samo u drugačijem obliku: bolom, bolešću i smrću ako ne poštuješ njen deo dogovora. Dakle, nema preskakanja – priroda uvek naplati svoje.

Smrt i bolest stignu i one koji vode racuna.

 

[Skafander]

Smrt i bolest stignu i one koji vode racuna.

Tačno, ali tu je ključna razlika – oni koji vode računa o telu i svesti doživljavaju te „napade prirode“ sa manje štete i brže se oporavljaju.

Drugim rečima: priroda i dalje naplaćuje svoj „porez“ svima, ali način na koji ga plaća i posledice zavise od našeg odnosa prema telu i svesti. Čovek koji zanemaruje telo ili dušu – doživljava udarce mnogo žešće i ranije, dok onaj koji vodi računa o njima ima više prostora za igru, zdravlje i životnu energiju.

 

[andjelijaa]

Tačno, ali tu je ključna razlika – oni koji vode računa o telu i svesti doživljavaju te „napade prirode“ sa manje štete i brže se oporavljaju.

Drugim rečima: priroda i dalje naplaćuje svoj „porez“ svima, ali način na koji ga plaća i posledice zavise od našeg odnosa prema telu i svesti. Čovek koji zanemaruje telo ili dušu – doživljava udarce mnogo žešće i ranije, dok onaj koji vodi računa o njima ima više prostora za igru, zdravlje i životnu energiju.

Zdrav,prav i udari ga grom,priroda..

 

[Manga Hilux]

Ako smo suvlasnici tela sa prirodom, onda treba da razjasnimo i ko čime komanduje:

Priroda komanduje biološkim procesima – disanjem, varenjem, radom srca, imunitetom, starenjem. Sve ono što funkcioniše bez našeg svesnog uticaja je njen deo.

Mi (svest/duša) komandujemo izborima – šta ćemo da jedemo, kako ćemo da živimo, kuda ćemo telo da vodimo, da li ćemo ga trenirati ili uništavati.


Dakle, priroda je zadužena za ‘automatiku’ tela, a mi za voljne odluke. To je kao firma sa dva suvlasnika: priroda drži pogon i mašineriju, a čovek odlučuje o pravcu poslovanja.

Ali ako jedan suvlasnik krene da pravi štetu (npr. čovek uništava telo porocima), drugi suvlasnik (priroda) reaguje – kroz bolest, bol, umor, ili na kraju oduzimanjem prava korišćenja, tj. smrću.“

Mozhda je preciznije reći da odnos choveka i prirode nije ni potpuno ravnopravno suvlasnishtvo, ni potpuna dominacija jednog nad drugim. Priroda zaista vodi osnovne procese tela, ali i nashe odluke nikada nisu potpuno „slobodne“. One nastaju iz meshavine bioloshkih nagona, navika, iskustva i onog malog prostora svesti koji nam daje mogućnost da usmerimo pravac.

Dakle, chovek nije ni apsolutni gospodar svog tela, niti samo pasivni putnik _ on je vishe menadžer koji radi sa resursima koje priroda stavlja na raspolaganje. Ako taj menadžer loshe upravlja, priroda reaguje kroz posledice (bolest, iscrpljenost), ali isto tako, ako priroda povuche potez (npr. genetika ili starost), chovek ne mozhe mnogo da odluchuje mimo toga.

Na kraju, i jedno i drugo su deo istog sistema. Sloboda postoji, ali je ogranichena okvirima koje postavlja priroda. I bash u tom prostoru između bioloshkih zakona i svesti lezhi odgovornost choveka _da koristi ono malo shto mu je dato.

 

[Manga Hilux]

Tačno, ali tu je ključna razlika – oni koji vode računa o telu i svesti doživljavaju te „napade prirode“ sa manje štete i brže se oporavljaju.

Drugim rečima: priroda i dalje naplaćuje svoj „porez“ svima, ali način na koji ga plaća i posledice zavise od našeg odnosa prema telu i svesti. Čovek koji zanemaruje telo ili dušu – doživljava udarce mnogo žešće i ranije, dok onaj koji vodi računa o njima ima više prostora za igru, zdravlje i životnu energiju.

,,,pa i nije bash tachno,,,
,,,i oboje umiru,,,na kraju krajeva,,,onako ili ovako,,,
,,,samo shto neki umiru siti i zadovoljni,,,a drugi gladni i nervozni,,,

 

[Manga Hilux]

telu i svesti doživljavaju te „napade prirode“ sa

,,,priroda nikada ne napada,,,
,,,ona se samo brani,,,

 

[Skafander]

,,,priroda nikada ne napada,,,
,,,ona se samo brani,,,

Pod znacima je navoda, misli se na napad kao odbranu.

 

[Skafander]

Mozhda je preciznije reći da odnos choveka i prirode nije ni potpuno ravnopravno suvlasnishtvo, ni potpuna dominacija jednog nad drugim. Priroda zaista vodi osnovne procese tela, ali i nashe odluke nikada nisu potpuno „slobodne“. One nastaju iz meshavine bioloshkih nagona, navika, iskustva i onog malog prostora svesti koji nam daje mogućnost da usmerimo pravac.

Dakle, chovek nije ni apsolutni gospodar svog tela, niti samo pasivni putnik _ on je vishe menadžer koji radi sa resursima koje priroda stavlja na raspolaganje. Ako taj menadžer loshe upravlja, priroda reaguje kroz posledice (bolest, iscrpljenost), ali isto tako, ako priroda povuche potez (npr. genetika ili starost), chovek ne mozhe mnogo da odluchuje mimo toga.

Na kraju, i jedno i drugo su deo istog sistema. Sloboda postoji, ali je ogranichena okvirima koje postavlja priroda. I bash u tom prostoru između bioloshkih zakona i svesti lezhi odgovornost choveka _da koristi ono malo shto mu je dato.

Mi smo "vozači" (upravljači) naših tela. Ili menadžeri.

 

[Skafander]

Zdrav,prav i udari ga grom,priroda..

Tačno, i grom može da udari i najzdravijeg čoveka. Ali to ne menja zakon „suvlasništva“.
Priroda ima pravo na svoj potez u svakom trenutku – to je onaj faktor izvan naše kontrole.

Naša svest i slobodna volja nisu tu da kontrolišu prirodu, nego da upravljaju sobom u okvirima koje nam je priroda dala.

Kao što i najbolji kapetan broda ne može da zaustavi oluju, ali može da odluči kako će ploviti kroz nju.
Isto tako, mi ne možemo sprečiti sve udarce prirode (grom, zemljotres, genetske mutacije), ali možemo da odlučimo kako živimo između tih udara – da li zdravo, svesno i smisleno, ili razorno po sebe.

Dakle, priroda zadaje okvir, a svest bira način igre.

 

[Manga Hilux]

Mi smo "vozači" (upravljači) naših tela. Ili menadžeri.

,,,nismo ni to,,,

 

[Manga Hilux]

,,,ili je smo,,,

 

[Skafander]

,,,ili je smo,,,

Jesmo osim kad nismo.

 

[Manga Hilux]

Jesmo osim kad nismo.

,,,pa ni tada ,,smo ne,,,

 

[Skafander]

,,,pa ni tada ,,smo ne,,,

Misliš nikad pa ni tad. Osim kad jesmo. Haha