Naše telo nije samo naše vlasništvo – mi smo samo "zakupci", suvlasnici, podstanari...

[Skafander]

Ljudi često govore: moje telo, moja stvar. Ali to nije istina. Telo nikada nije u potpunosti naše. Mi imamo samo 50% vlasništva, a drugih 50% pripada prirodi.

Mi smo svest ili duša koja rentira telo na određeno vreme. To je prolazni stan u kojem boravimo dok traje život. Priroda nam ga daje, održava, obnavlja, i na kraju ga vraća sebi.

Zato telo nije naš lični posed, već poverena odgovornost. Ne možemo ga prisvojiti, ne možemo ga zadržati zauvek, ne možemo ga preneti u nasledstvo. Možemo samo da ga koristimo dok nam je dato.

Dakle, naše telo nije naš lični posed, već zajedničko vlasništvo – mi i priroda smo suvlasnici. A kad si suvlasnik, ne možeš da radiš baš šta hoćeš bez "dogovora" sa drugim vlasnikom.

Pitanje za vas: ako smo samo suvlasnici i zakupci, da li onda imamo pravo da telo uništavamo ili zanemarujemo? Ili je naša dužnost da o njemu brinemo i zbog sebe i zbog prirode kojoj pripada?

 

[Skafander]

Ako smo suvlasnici tela sa prirodom, onda treba da razjasnimo i ko čime komanduje:

Priroda komanduje biološkim procesima – disanjem, varenjem, radom srca, imunitetom, starenjem. Sve ono što funkcioniše bez našeg svesnog uticaja je njen deo.

Mi (svest/duša) komandujemo izborima – šta ćemo da jedemo, kako ćemo da živimo, kuda ćemo telo da vodimo, da li ćemo ga trenirati ili uništavati.


Dakle, priroda je zadužena za ‘automatiku’ tela, a mi za voljne odluke. To je kao firma sa dva suvlasnika: priroda drži pogon i mašineriju, a čovek odlučuje o pravcu poslovanja.

Ali ako jedan suvlasnik krene da pravi štetu (npr. čovek uništava telo porocima), drugi suvlasnik (priroda) reaguje – kroz bolest, bol, umor, ili na kraju oduzimanjem prava korišćenja, tj. smrću.“

 

[Nemoguća Могућност]

Zanimljivo gledanje na stvar.

 

[Skafander]

Zanimljivo gledanje na stvar.

Ali nije samo filozofski nego i činjenično.

 

[Skafander]

Priroda je telo, determinizam, a svest/duša je slobodna volja, odnosno ego. Ego istovremeno štiti telo i čuva nas od tela – naših nagona. Njegova uloga je da balansira: da vodi telo kroz život bez samouništavanja, da koristi slobodnu volju za negovanje i očuvanje tela, i da nas štiti od impulsa i poriva koji bi nas mogli odvesti u propast.

U tom telu, ego si ti – odnosno mi. On je potreban, jer bez ega ne bismo mogli da postojimo kao pojedinci. Ego je naš identitet, ono što nas razlikuje i čini ličnost.

Ali, ako smo samo suvlasnici tela, ego ne sme da preraste u egoizam. Preterani ego vodi u bahatost, sebičnost i iluziju da smo apsolutni gospodari svog tela i života. A to nije istina – jer pola vlasništva pripada prirodi.

Zato ego mora da bude u ravnoteži: dovoljan da znamo ko smo, ali dovoljno skroman i ponizan da prizna da nismo potpuni vlasnici. Telo nam je samo dato na korišćenje, a ne zauvek.

 

[Skafander]

A na kraju super ego.

Super-ego nastaje kao spoj tela i ega.

Telo je determinizam – automatski procesi, instinkti i prirodni zakoni. Ego je slobodna volja – svest koja balansira telo i donosi odluke. Kada ego i telo stupe u dijalog, ego uči iz tela, prepoznaje njegove zakone i impulse, i integriše ih u viši sloj svesti.

Tako nastaje super-ego – rezultat harmonizacije slobodne volje i prirodnih zakona tela. On postaje naš moralni i etički vodič, zna kako koristiti telo, kako kontrolisati nagone i kako delovati u skladu sa višim redom.