Значи крећемо од премисе да су деца гов.на, родитељи дебили, наставници свеци. И ако од тога кренемо онда испаде треба да се деци поткрешу крила, родитељима да се припрети, а наставинци да се награде. А истина је увек између свега тога. Нити су сва деца гов.на (мада има малих дебила), нити су сви родитељи лоши и бахати (иако има и таквих), а посебно нису сви наставници дивни. На све три стране је потребно деловати како би се нешто подигло на неки нови ниво. Школе да су строжије наравно, да је лоша оцена кривица пре свега оног ко не учи, а не аутоматски наставника. Али и да се поједини наставници потруде да науче заиста нешто децу, а не само да отаљавају посао за плату.
Јер када је неко доктор, полицајац, војник и професор, то нису обични послови, ја то рачунам да су позиви. Ако ти није основни мотив да лечиш људе, браниш људе, браниш државу или преносиш знање, онда су мале шансе да ћеш бити добар у том послу. А чини ми се да је данас у свим овим професијама, односно позивима, новац једини мотив. И ок је да то буде основни, односно први мотив, јер материјална егзистенција јесте нешто основно, али ако је само и једино то, онда ту нема доброг посла.
Могу на личном примеру свог детета који је први разред да демонстрирам шта значи незаинтересован наставник (тачније наставница). У продуженом боравку дете ради домаћи, који та наставница из боравка прегледа и потписује да је добро урађено. Скоро сваки други дан, супруга и ја прегледавамо и видимо грешке, а домаћи потписан да ваља, па са дететом радимо кући. И овде не говоримо о неком ломљењу мозга, први је разред, најосновније сабирање и одузимање, прво до пет, а онда до десет. Ако на том нивоу некога боли кур.ац да ради посао, шта очекивати даље.
Дакле нема невиних у овоме.
Друга претпосатавка је та да би се кренуло напред, треба се вратити на нешто што је некада било. Неко је већ поменуо, наш школски систем је увек био, не само несавршен, већ комплетно ван времена и простора. Учење за оцену и бубање градива које се колико сутра заборави након теста, писменог, испита и то на свим нивоима од основне школе до факултета, заиста није нешто чему се треба враћати. Ја сам у оно "златно" време, када сам био у основној 80их година, бубао који је главни извозни производ Андалузије, Баварије... Тангенси и контангеси ни данас ми нису јасни, а никада у животу се нисам сусрео са ситуацијом где би ми требали. Да не настављам низ непотребног и непримењивог знања.
Да ли треба да помињем лектиру. У школи лектира треба да послужи да заинтересује децу за читање, да им се допадне читање књига, да уживају у причама. Ми смо имали трауме типа "Бела грива", или неке књиге којима никоме ни данас нису јасне. Искрено, не сећам се да сам уживао у некој лектири, па чак ни када сам читао "Орлови рано лете", већ сам више уживао у филму. Једино можда "Доживљаји Тома Сојера".
И на крају, можда најбитнија ствар, то је за шта се конкретно школујемо. Имамо ми доста одличних студената на факултетима и смеровима где не постоји понуда послова за тако нешто. Једноставно, када завршиш најчешће неки друштвени факс, а да није право и донекле економија, не знам заиста чему можеш да се надаш. Са дипломама социологије, историје, географије, филозофије, антропологије и даље да не набрајам, средња школа је макс за већину и то оних срећних. А на тим факултетима не могу да отворе довољно места колика је заинтересованост.
Јер код нас се факс била шта се воли и шта лежи, а не по томе шта би могло 'лебом да те 'рани у у некој будућности. Дакле нисмо толико рационални у нашим изборима, или имамо нека нереална очекивања, па се након стеченог образовања доживе тешка разочарења. Није ово земља која пружа много прилика. Али опет и овде владају неке законитости тржишта, па тако у овом тренутку доста људи који заврше нешто што има везе са ИТ сектором, или који су чак и самоуки могу да лакше дођу до посла и до пристојног примања од неког маестралног студента у некој области где код нас не постоји довољно радних места.
на будалаштине.
