Sicilijanac
Domaćin
- Poruka
- 4.825
Жикица Јовановић Шпанац
Рођен је 1914. године у Ваљеву. После завршене основне школе уписао се у ваљевску гимназију, из које је касније избачен јер је дошао у додир са радничким покретом и ширио марксистичке идеје. Даље школовање је наставио у Београду, где је касније почео да студира југословенску књижевност на Филозофском факултету.оком студентских дана још активније учествује у акцијама студената Београдског универзитета. Због своје политичке активности и опредељености за раднички покрет примљен је у чланство Комунистичке партије Југославије 1935. године. Једно време је радио и као новинар „Политике“, одакле је избачен 1936. године.
Имао је 22 године када се 1937. године, пред дипломски испит, упутио у Шпанију да помогне радницима Мадрида и Андалузије у њиховој борби против фашизма. Борио се на страни Народне републике Шпаније.
Пред полазак у Шпанију, рекао је својим родитељима да иде на студије у Француску. Из Шпаније је својој мајци то у једном писму објаснио следећим речима: „Мајко, ја нисам могао остати слеп и глув за болове и дозиве човечанства. Ја то нисам могао. Ја волим човека. Ти си ми удахнула ту љубав. Разуми то и, молим те, опрости ми што сам ти нанео бол. Теби и оцу...“
После слома Шпанске републике, 1939. године, заједно са осталим борцима Интернационалних бригада прешао је у Француску, где је око годину дана провео у логорима. Септембра 1940. године, с једном групом југословенских добровољаца вратио су у Југославију.
Одмах по доласку у Краљевину Југославију је ухапшен и испитиван од стране специјалне полиције. Али га то није зауставило да настави своје револуционарно-побуњеничке активности. Учествовао је у демонстрацијама у Београду 27. марта 1941. године. Када је почео Априлски рат у Југославији, пријавио се као добровољац, али га Краљевска војска није примила.
После капитулације и окупације Краљевине Југославије, заједно са другим комунистима радио је на организовању устанка у западној Србији. Окружни комитет КПЈ за Ваљево донео је 25. јуна 1941. године одлуку о формирању Ваљевског партизанског одреда и одред је формиран 11. јула. Али је Жикица још раније, заједно са др. Мишом Пантићем и Чедом Милосављевићем, формирао Рађевску партизанску чету и постао њен политички комесар.
Са својом четом он је извео прву устаничку акцију у Србији, 7. јула 1941. године у селу Бела Црква, код Крупња. Тада је пиштољем (носио је два пиштоља на боковима, као и сви комесари из шпанског рата) убио два жандарма - наредника Богдана Лончара и каплара Миленка Браковића који су дошли да растуре народни збор на коме је Жикица одржао антифашистички говор. Тај дан се у СФРЈ сматрао почетком устанка народа Србије против окупатора и славио се као Дан устанка (Окружни суд у Шапцу донео је 2009. године пресуду о рехабилитацији ове двојице жандарма).
Жикица се касније са својом четом прикључио Ваљевском партизанском одреду у ком је најпре обављао дужност команданта, а потом политичког комесара батаљона. После Прве непријатељске офанзиве и повлачења партизанских јединица у Санџак, новембра 1941. године, остао је у западној Србији. Са преосталим борцима учествовао је у борбама са далеко надмоћнијим Немачким и Недићевим јединицама.
Јануара 1942. године постао је члан штаба Групе партизанских одреда западне Србије и учествовао у многим борбама: код села Ба и Планинца, код Мионице, у селу Комирићу, код Крупња и околини Ваљева. Током фебруара учествовао је у борбама јужно од Ваљева, на планинама Маљену и Повлену. Погинуо 13. марта 1942. године у 27-ој години живота, у борби против четника у селу Радановцу, код Косјерића
За народног хероја проглашен је 6. јула 1945.
[уреди]Литература
Рођен је 1914. године у Ваљеву. После завршене основне школе уписао се у ваљевску гимназију, из које је касније избачен јер је дошао у додир са радничким покретом и ширио марксистичке идеје. Даље школовање је наставио у Београду, где је касније почео да студира југословенску књижевност на Филозофском факултету.оком студентских дана још активније учествује у акцијама студената Београдског универзитета. Због своје политичке активности и опредељености за раднички покрет примљен је у чланство Комунистичке партије Југославије 1935. године. Једно време је радио и као новинар „Политике“, одакле је избачен 1936. године.
Имао је 22 године када се 1937. године, пред дипломски испит, упутио у Шпанију да помогне радницима Мадрида и Андалузије у њиховој борби против фашизма. Борио се на страни Народне републике Шпаније.
Пред полазак у Шпанију, рекао је својим родитељима да иде на студије у Француску. Из Шпаније је својој мајци то у једном писму објаснио следећим речима: „Мајко, ја нисам могао остати слеп и глув за болове и дозиве човечанства. Ја то нисам могао. Ја волим човека. Ти си ми удахнула ту љубав. Разуми то и, молим те, опрости ми што сам ти нанео бол. Теби и оцу...“
После слома Шпанске републике, 1939. године, заједно са осталим борцима Интернационалних бригада прешао је у Француску, где је око годину дана провео у логорима. Септембра 1940. године, с једном групом југословенских добровољаца вратио су у Југославију.
Одмах по доласку у Краљевину Југославију је ухапшен и испитиван од стране специјалне полиције. Али га то није зауставило да настави своје револуционарно-побуњеничке активности. Учествовао је у демонстрацијама у Београду 27. марта 1941. године. Када је почео Априлски рат у Југославији, пријавио се као добровољац, али га Краљевска војска није примила.
После капитулације и окупације Краљевине Југославије, заједно са другим комунистима радио је на организовању устанка у западној Србији. Окружни комитет КПЈ за Ваљево донео је 25. јуна 1941. године одлуку о формирању Ваљевског партизанског одреда и одред је формиран 11. јула. Али је Жикица још раније, заједно са др. Мишом Пантићем и Чедом Милосављевићем, формирао Рађевску партизанску чету и постао њен политички комесар.
Са својом четом он је извео прву устаничку акцију у Србији, 7. јула 1941. године у селу Бела Црква, код Крупња. Тада је пиштољем (носио је два пиштоља на боковима, као и сви комесари из шпанског рата) убио два жандарма - наредника Богдана Лончара и каплара Миленка Браковића који су дошли да растуре народни збор на коме је Жикица одржао антифашистички говор. Тај дан се у СФРЈ сматрао почетком устанка народа Србије против окупатора и славио се као Дан устанка (Окружни суд у Шапцу донео је 2009. године пресуду о рехабилитацији ове двојице жандарма).
Жикица се касније са својом четом прикључио Ваљевском партизанском одреду у ком је најпре обављао дужност команданта, а потом политичког комесара батаљона. После Прве непријатељске офанзиве и повлачења партизанских јединица у Санџак, новембра 1941. године, остао је у западној Србији. Са преосталим борцима учествовао је у борбама са далеко надмоћнијим Немачким и Недићевим јединицама.
Јануара 1942. године постао је члан штаба Групе партизанских одреда западне Србије и учествовао у многим борбама: код села Ба и Планинца, код Мионице, у селу Комирићу, код Крупња и околини Ваљева. Током фебруара учествовао је у борбама јужно од Ваљева, на планинама Маљену и Повлену. Погинуо 13. марта 1942. године у 27-ој години живота, у борби против четника у селу Радановцу, код Косјерића
За народног хероја проглашен је 6. јула 1945.
[уреди]Литература
Poslednja izmena:
