Lepo je videti rodu ili lastu, jer znamo da ako su se one već vratile s juga, onda je i proleće stiglo. Tada skidamo martenice i stavljamo ih na neko procvetalo drvo. Nekada su rode i laste zauzimale značajnije mesto u životu Bugarina. Te ptice su svoja gnezda savijala kod njihovih kuća – na krovovima, ispod streha ili na nekom visokom drvetu u dvorištu i tako su postajali susedi. Čovek se navikavao na njihovo prisustvo, posmatrao kako izležu svoja jaja i čuvaju male rode i laste. Tako ih je on vremenom počeo doživljavati kao deo svoje porodice. Svake jeseni su laste i rode odletale na jug kako bi se u proleće ponovo vratile u svoja stara gnezda. Za Bugarina koji je u ono doba prilično retko putovao, odlazak lasta i roda bio je nešto jako neobično.
Prema legendama, nekada je roda bila ljudsko biće. Veruje se da je to bio vrlo pobožan čovek koji je svake godine išao da se pokloni Hristovom grobu. Jednog dana Bog je odlučio da stavi na ispit njegovu veru. I tako mu se on javio i naredio da se popne na jednu visoku planinu, a da sve vreme na leđima nosi veliki sanduk u koji ne sme da zaviri. Krenuo čovek da se penje, a kada je stao da malo predahne radoznalost ga je naterala da otvori sanduk. Tog časa su iz njega iskočile zmije, gušteri, žabe koje su krenule na sve strane. Videvši to, Bog se toliko naljutio da ga je pretvorio u rodu i rekao mu je da će ponovo postati čovek tek kad uspe da sakupi i vrati u sanduk sve tvari koje su pobegle. Od tog dana roda svakog leta obilazi reke i moćvare kako bi uhvatila žabe, zmije i guštere, a u jesen i dalje ide na hodočašće kako bi se poklonio Hristovom grobu i izmolio oproštaj za svoje grehove.
Prema drugom verovanj,u rode neko vreme provedu u obliku ptice, a zatim se pretvaraju u čoveka. One su stvorenja koja žive na kraju sveta. A tamo kod njih žene ne mogu da rađaju, zato im je Bog naredio da dolaze kod nas i da u obliku roda gaje svoj podmladak. Jednom kad su rode odletele, jedan čovek je odlučio da krene za njima i da vidi gde one žive. Rode su dugo letale, a čovek ih je tako pratio sve dok nisu stigli do jednog jezera. Ušle su rode u vodu i pretvorile se u ljude. Čovek koji je to video, odlučio je da tokom cele zime ostane sa njima. U proleće su otišli kod drugog jezera, opet su ušli u vodu kako bi se ovoga puta pretvorili u rode. Čovek koji je zimu proveo među rodama je takođe ušao u jezero i pretvorio se u rodu. Vratio se kući i savio gnezdo na krovu vlastitog senika. Jednog dana njegova supruga je na česmi zaboravila đerdan, a čovek- roda ga je ukrao, sakrio ga u svom gnezdu. Na jesen je krenuo na put sa rodama. Ušao u vodu čarobnog jezera, pretvorio se u čoveka i ovoga puta je odlučio da se vrati kući. Niko od njegovih rođaka i prijatelja nije verovao da je živeo sa rodama, zato se on popeo do gnezda na seniku i pokazao gde je sakrio đerdan svoje žene. Tek tada su mu poverovali da je on čitavo leto bio kod njih, ali ne u obliku čoveka, nego kao roda.
