Изнесен је низ нетачних тврдњи које су ми довољно сметале да сам се регистровао како бих могао коментарисати.
О српском карактеру становништва Србије, Босне, Херцеговине, Црне Горе и осталих српских земаља, као и о јединству српског народа, не намеравам да се расправљам па ћу ту тему прескочити у одсуству провокација. 'Црногорац' је за мене ништа друго него Србин, и то не чак ни Србин из Црне Горе, са данашњим проширеним границама које укључују простор који је више Херцеговина него Црна Гора, већ оне оне првобитне и историјске. Да пређем на ствар:
1. Такозвана 'црногорска капа' је у директној вези са херцеговачком, личком и неким другим традиционалним и историсјким спрским капама.
2. Верује се да се ова врста капе први пут појављује у доба владавине Петра I (Св. Петра Цетињског).
3. Носиле су је чланови Кулука, претече потоњег Правитељствујушчег сената црногорског и брдског, који је Петар I образовао 1798. Обичај ношења капе касније се проширио и на остатак станпвништво, на сличан начин као што је шајкача од војничке капе постала део народне ношње.
4. Првобитне црногорске капе имале су декорстивни вез на деревији (црном рубу) а не на тепелаку (црвеној површини на врху), као данас.
5. Није познато познато када су црногорске капе добиле њихову карактеристичну боју, и чак и далеко после стварања оног традиционалног, препознатљивог дизајна, јављају се капе без црвеног тепелака - неке са тепелаком који чак није ни сасвим раван -, а неке од њих нису чак ни црне већ, на пример, тамно зелене боје.
6. Петар II је одговоран за стварање традиционалне и најпрепознатљивије верзије црногорске капе, као и тумачење значења њениг елемената. Црвени тепелак, који симболизује крв проливену на Косовском боју, црна деравија, симбол жалости за онима који су крв пролили, а пет златних нити на тепелаку - прт векова ропства. До које мере је Његош изменио првобитни изглед капе није познато. Да ли да је сасвим изменио, једноставно стандсрдизовао, или само описао? Како год, чак и ако је то почетак капе кавом је познајемо, говоримо о традицији са сасвим пристојном историјом.
7. Та 'стандардна' верзија капе понекад је додатно украшавана неким другим симболима. Крстови, двоглави орлови, иницијали. До 1910. црногорска војска није имала униформу, па су баш као и чиновници и обични народ носили народну ношњу. Знакови на капама су сенаторима и официрима служили као обележје. На старијим капама, перјаници су носили иницијал своје нахије. Ван те неке званичне употребе коришћени су и лични иницијали. Касније се појављују и грбови као и иницијали владара - конкретко, краља Николе. Капе са иницијалима краља или грбом носили су официри. Да ли је ту праксу преузео и народ, не знам, али сумњам да би то било толерисано јер су они који су били лишени дужности били приморани да уклоне посебне симболе са капа.
8. Највећи део сачуваних капа нису оне које је носио обичан народ, већ упрсво капе државних чиновника, официра, владара. На основу искључиво тих капа не може се тврдити о било каквим симболима који су се евентуално налазили на капама обичног народа, што поједини квазиисторичари из редова монтенегринских (а никако 'црногорских') екстремиста и апостола монтенегринства покушавају.
9. Међу сачуваним капама је и капа кнеза и потоњег краља Николе и супруге Милене:
Краљева капа је десно. Обрстите пажњу на грб. Краљ Никола је до смутних времена пред његово збацивање важио за великог српског патриоту и апеловао је на Карађорђевиће да заједно раде на уједињењу српских земаља. Нејасно је како је Никола очекивао да се то уједињење догоди. Карађорђевићи, иако им се има штошта лоше приписати, ипак су разумно сагледавали ситуацију. Схватали су да на челу земље после уједињења никако неће моћи да буду две владарске породице. Жалосно је што Карађорђевићи и Петровићи нису ставили династичке интересе по страну и порадили на некол решењу. Брак изнеђу два потомка династија и спајање истих у будућу династију Карађорђевић-Петровић, на пример. Како гос, збацивање краља Николе и спајање Црне Горе са Србијим никако није било 'срамотно', како је то неко овде описао, нити је начин на који су ствари одрађене у Србији био био 'још срамотнији'. Такав поглед на ситуацију заснован је на недостатку свести о тежњи српског народа ка јединству, непознавању чињеница и сасвим погрешном туначењу дешавања. Тема је сувише сложена да бих је овде обрадио.
10. Помиње се и употреба српског крста на капи и неоправдано оспорава то да је српски грб подједнако државни симбол Србије и симбол српског народа. Један од коментстора се ослања на тврдње самозваних хералдичара, који инсистирају да грб не може бити симбол народа, већ само државе. Дотични су склони ослањању на правила западне хералдике. Најчешће, правила њима најпознатије енглеске хералдике, која су кодификована у 19. веку и која они погрешно сматрају за општеприхваћена прсвила која важе у целом свету хералдике. Не важе, чак ни на Западу, ни данас, нити икада важила.
Наша хералдичка традиција, ма каква била, има неке своје одлике, а једна од њих јесте везивање грба и симбола које садржи са српским народом, а не искључиво државом. То је последица историјске упозребе тих симбола током времена турског ропства, као и чињенице да идентитет нашег народа - за разлику већине оних који нашим 'хералдичарима' служе као узор - није повезан са држвном припадношћу. Ми нисмо Срби зато што смо из Србије, већ је Србија-Србија, зато што смо ми Срби. Србија покрива само један део нашег животног простора, што је било добромпознато свима, кроз векове, осим појединима данас. Ми нисмо ни Енглези, ни Французи. Свој заједнички идентитет никада нисмо црпели из концепта нације који су заступали Французи.
Сходно с тим, грб Србије (устаничке, кнежевине и краљевине) јесте и српски грб - и то чак и првенствено српски грб, па тек онда грб саме државе. Зато је употреба српског крста на црногорским капама сасвим природна и оправдана. У оквирима народне ношње, употреба тог симбола је далеко оправданија од употребе иницијала 'Н.I' или грба Црне Горе, јер је употреба ових других равна ношењу официрске капе. Једно је носити шајкачу, а нешто сасвим друго је носити шајкачу са симболима који од дела народне нишње опет праве у део униформе. Употреба српског крста на црногорским капама настала је природним процесом, поставши традиција. Стављање монтенегринског грба на црногорску капу и уклањање пет златних нити, од ње прави ругло и не прикрива њене корене. Заступници те нове 'традиције' јесу исти они који су до јуче на капе стављали комунистичке петокраке (зведе јесу један од симбола историјски, али не и традиционално, коришћен на капама; ипак, те звезде никада нису биле петокраке).
