(ili neka moja razmišljanja o životu inspirisana ko zna čime)
NAPOKON…..
Lagano, jutro se sliva niz prozore
Lagano, jutro ulazi u mene
Lagano, san mesto dodiru ustupa
Lagano, nedeljno jutro na scenu stupa.
Za mnoge obično….za nas neobično
Za mnoge sivo za nas puno boja
Jutro u tebi, jutro u meni
Mi u jutarnjoj seni.
Lenjo se proteže po krevetu
Usnulo mrmlja a ipak razumemo
To jutro u nežnosti I strasti
U njegoboj smo vlasti.
Sigurnu me dremež opet hvata
U ovo jutro bez sata
U zagrljaj obučenu
Pred tobom svučenu.
Tako mi je trebalo ovo jutro
Tako mi je trebao ovaj mir
Jutro bez moranja….
Da se osetim opet kao div.
Kroz krv mi prolazi snaga
I mir sa njom, spokoj
Dok strast niz bokove mi silazi
Raspa se u delove moj okov
Napokon…….
Bar nedeljom, a?
i za to 
