Комшија, Алтер Его, Јами, стандардна екипа ретардираних тролова је ту, стање редовно. Наравно, за оне који имају више од једне сиве ћелије у лобањи, прича о загађењу је компликована.
У преводу, ако за време друга Тита (на чије помињање Комшија добије налете оргазма), Срби нису бринули о загађењу, данас тек не морају. Иако се данас више пише, чита, мери, време катастрофалног загађења био је баш под Титом. Као и свака друга комунистичка земља и ми смо кренули путем убрзане индустријализације. Тако су ницале фабрике, што је похвално, али није се обраћала пажња где ће се оне поставити. Индустријске зоне су биле зло са запада, ми нисмо хтели то, иако се индустријска производња са разлогом поставља на ободима градова, где се прати ружа ветрова и на коју страну се носи загађење.
Панчево са својом тешком индустријом увек је важио за град са најгорим могућим еколошким проблемима, док се нису прославили ни РТБ Бор, Железара, Трепча. Деценијама су ти индустријски комплекси радили без икаквих улагања у еколошке стандарде. Без филтера, пречишћивача без ичега.
Код нас су била два процеса, први је дизање фабрика у сред стамбених насеља. Погледајте Београд, многе фабрике се налазе у сред урбане зоне. На месту где је данас онај тржни центар код Денкове баште (ул. Војислава Илића) биле фабрика Прецизна механика, Букуља, иза још једна, мало даље Клуз итд, а около Учитељско насеље, Коњарник, даље Медак, на другу страну Врачар, од самог центра Београда око 5 километара... Други процес је био тај да је око оно мало фабрика што је дизано на периферији, брзо ницало стамбено насеље. Како ми Срби не волимо да губимо време у путу до посла и куће, читава насеља су настајала око фабричких димњака. Погледајте раковички басен са 5-6 тешких и јаких фабрика и око њих Видиковац, Миљаковац, Канарево брдо и други стамбени блокови. И то све у том дивном и бајном комунизму у врме друга Тите.
О загађењу се тада није писало јер се знало да су градови загађени, а ко жели чист ваздух, марш на село. Крај приче. Као што рекох, ако се тада Срби нису превише бринули за животну средину, много мање разлога имају данас, када је ситуација исто трагична, само мање трагична него онда. Јер данас је индустрија само делић оне у бившој Југославији, плус мора да испуни неке еколошке стандарде и улагања (па макар оне западне фирме које раде овде). Штавише, сами грађани данас могу да помогну да се аерозагађење смањи тако што неће возити крнтије које су отпад у Немачкој и на западу, већ ће или купити нова савремена возила са еко-стандардима или ће сести у градски превоз. Могу да утичу и тако што неће у те реке Старе планине и друге водотокове бацати тоне смећа и спроводити канализацију, а после протестовати против хидроелектрана.
Има доста начина да сам појединац буде еколошки одговоран а онда да захтева да се и власт тако понаша. Овако је све лицимурисање и политиканство.
