- Poruka
- 95.554
https://wannabemagazine.com/orkanski-visovi-jedna-od-najlepsih-knjiga-o-ljubavi/
Emili Bronte
“Orkanski visovi”, jedini roman Emili Bronte (Emily Brontë), smatra se remek-delom engleske književnosti.
Priča o Hitklifu (Heathcliff), detetu nepoznatih roditelja i zagonetnog porekla, te njegovoj tragičnoj ljubavi sa Ketrin Ernšo (Catherine Earnshaw),
postala je i jedna od najslavnijih ljubavnih priča.
Emili Bronte (1818-1848) najveći deo kratkog života provela je u Havortu, u surovim jorkširskim pustarama,
u koje je smestila i radnju svog romana. Rođena je u siromašnoj porodici seoskog sveštenika, koji je nadživeo šestoro svoje dece.
Emilina majka je umrla od tuberkuloze 1820, a dve najstarije sestre su kao deca umrle od tifusa.
Brat Branvel (Branwell), za koga se u detinjstvu i ranoj mladosti verovalo da je najtalentovaniji u porodici, završio je kao alkoholičar.
Šarlot (Charlotte), Emili i En (Anne) su 1846. objavile zajedničku zbirku pesama, pod muškim umetničkim imenima Karer (Currer), Elis (Ellis) i Ekton Bel (Acton Bell).
Godinu dana kasnije, tri sestre su objavile prve romane, ponovo pod istim muškim pseudonimima:
Šarlot je objavila “Džejn Ejr”, Emili “Orkanske visove”, a En “Agnes Grej”.
Dok je Šarlot jedina od sestara doživela uspeh i slavu za života, Emili se brinula o bratu koji je u međuvremenu oboleo od tuberkuloze.
Na njegovoj sahrani se i sama razbolela, te kasnije umrla od iste bolesti.
Kada je prvi put objavljen 1847. godine, roman je naišao na nerazumevanje.
Viktorijanski kritičari su bili šokirani brutalnošću priče; jedan od njih je čak napisao da ova knjiga nije preporučljiva za dame,
i da zamišlja autora kao grubog mornara koji ne zna za lepe manire.
Vek kasnije,holivudske adaptacije najčešće su ublažavale priču, a likove pokušavale da predstave u prihvatljivijem svetlu.
Sam roman po mnogo čemu predstavlja suštu suprotnost tipičnim limunadicama.
Glavni likovi nisu ni dobri ni simpatični: Ketrin je svojeglava, ohola i sebična, a Hitklif je osvetoljubiv, proračunat i brutalan.
Istovremeno je protagonista i glavni negativac priče, koja se velikim delom bavi njegovom nemilosrdnom,
dve decenije dugom osvetom kako ljudima koje krivi za nesrećnu mladost i gubitak Ketrin, tako i njihovoj deci.
Sama Ketrin je jedina osoba u potpunosti svesna kakav je Hitklif, a ipak ga voli, ismevajući iluzije naivne Izabele Linton (Isabella Linton),
naglašava da Hitklif nije romantični junak zlatnog srca.
Ljubav Ketrin i Hitklifa je često sebična i razorna.
Ruševine kuće u Havortu koje su bile inspiracija za roman
Pa zašto su onda “Orkanski visovi” jedna od najvoljenijih ljubavnih priča svih vremena?
Ima nešto temeljno i neodoljivo u ljubavi koja je tako snažna i trajna,
koja nije zasnovana samo na fizičkoj privlačnosti ili romantičnim opsenama,
već na dubokoj i neraskidivoj povezanosti dve duše.
Ketrin i Hitklif su odrasli zajedno, sami protiv sveta koji ih je sputavao i pokušavao da ih rastavi.
“Moje velike patnje na ovom svetu bile su Hitklifove patnje,
i ja sam osećala sebe i njega od početka. On je moja velika misao u životu.
Kad bi sve drugo uginulo a on ostao, ja bih još uvek postojala;
a kad bi sve drugo ostalo a on bio uništen, vasiona bi se pretvorila
u ogromnog tuđinca, činilo bi mi se da nisam deo nje.”
Filmska adaptacija 1939
L.Olivije i Meri Oberon
Jedna od najinovativnijih karakteristika romana je narativni postupak: priča je prikazana kroz oči dvoje nepouzdanih naratora –
pridošlice iz grada koji samo delimično razume ljude o kojima sluša, i žene koja je sa njima provela decenije i većini događaja prisustvovala,
ali koja priču oslikava svojim zdravorazumskim gledištima i konvencionalnim moralom.
Autorka nam nikad ne govori šta misli o likovima. Naratori nam, sa druge strane, neprekidno govore da treba da osuđujemo Ketrin i nazivaju Hitklifa čudovištem i demonom.
Pa ipak, teško je ne voleti Hitklifa i Ketrin mnogo više nego likove u romanu koji su im suprotstavljeni kao dobri, pozitivni i simpatični.
Hitklif je autsajder, od detinjstva navikao da prema njemu loše postupaju, izložen uvredama zbog svoje tamne puti;
on je oličenje gneva i pobune nepravedno odbačenih i potlačenih delova društva.
Hitklif i Ketrin predstavljaju strast, prirodu, slobodu, nasuprot civilizaciji i društvenim stegama, civilizovanom, ali beskrvnom svetu koji predstavljaju Lintonovi.
“Od čega god da su naše duše sazdane, njegova i moja su iste;
a Lintonova je toliko različita koliko zrak mesečine od munje, ili mraz od vatre.”
Orkanski visovi 1992
Njihova tragedija je ishod stega okoline, ali i toga što je Ketrin rastrzana između sveta prirode i istinskih strasti,
te sveta civilizacije i društvenih pravila, sveta u koji Hitklif ne želi i ne može da se uklopi.
Umesto toga, on posvećuje život tome da svet pokori i da ga uništi. Civilizacija i priroda se ipak moraju pomiriti,
i zato je drugi deo romana, iako daleko manje popularan, neophodan.
Mladalačka ljubav koja se rađa između mlađe Ketrin i Haritona (Hareton) predstavlja nadu u pomirenje suprotnosti
– pozitivniju, društveno prihvatljiviju verziju ljubavi prve Ketrin i Hitklifa.
Orkanski visovi i pustare ostaju prepuštene duhovima Keti i Hitklifa,
koji nisu našli način da svoju ljubav ostvare u stvarnom svetu.
Ali, ta ljubav je ona zbog koje volimo ovaj roman.
Svi ponekad ipak poželimo da u svetu prolaznih romansi pronađemo srodnu dušu,
nekoga za koga nas vezuje nešto duboko, strasno i večno.
“Moja ljubav prema Hitklifu liči na večite stene ispod površine;
iako je ona izvor male vidljive radosti, ona mi je neophodna.
Neli, ja sam Hitklif! On mi je uvek, uvek u mislima, ne kao zadovoljstvo,
baš kao što i ja nisam uvek zadovoljstvo sama sebi, već kao moje sopstveno biće.”
Emili Bronte
“Orkanski visovi”, jedini roman Emili Bronte (Emily Brontë), smatra se remek-delom engleske književnosti.
Priča o Hitklifu (Heathcliff), detetu nepoznatih roditelja i zagonetnog porekla, te njegovoj tragičnoj ljubavi sa Ketrin Ernšo (Catherine Earnshaw),
postala je i jedna od najslavnijih ljubavnih priča.
Emili Bronte (1818-1848) najveći deo kratkog života provela je u Havortu, u surovim jorkširskim pustarama,
u koje je smestila i radnju svog romana. Rođena je u siromašnoj porodici seoskog sveštenika, koji je nadživeo šestoro svoje dece.
Emilina majka je umrla od tuberkuloze 1820, a dve najstarije sestre su kao deca umrle od tifusa.
Brat Branvel (Branwell), za koga se u detinjstvu i ranoj mladosti verovalo da je najtalentovaniji u porodici, završio je kao alkoholičar.
Šarlot (Charlotte), Emili i En (Anne) su 1846. objavile zajedničku zbirku pesama, pod muškim umetničkim imenima Karer (Currer), Elis (Ellis) i Ekton Bel (Acton Bell).
Godinu dana kasnije, tri sestre su objavile prve romane, ponovo pod istim muškim pseudonimima:
Šarlot je objavila “Džejn Ejr”, Emili “Orkanske visove”, a En “Agnes Grej”.
Dok je Šarlot jedina od sestara doživela uspeh i slavu za života, Emili se brinula o bratu koji je u međuvremenu oboleo od tuberkuloze.
Na njegovoj sahrani se i sama razbolela, te kasnije umrla od iste bolesti.
Kada je prvi put objavljen 1847. godine, roman je naišao na nerazumevanje.
Viktorijanski kritičari su bili šokirani brutalnošću priče; jedan od njih je čak napisao da ova knjiga nije preporučljiva za dame,
i da zamišlja autora kao grubog mornara koji ne zna za lepe manire.
Vek kasnije,holivudske adaptacije najčešće su ublažavale priču, a likove pokušavale da predstave u prihvatljivijem svetlu.
Sam roman po mnogo čemu predstavlja suštu suprotnost tipičnim limunadicama.
Glavni likovi nisu ni dobri ni simpatični: Ketrin je svojeglava, ohola i sebična, a Hitklif je osvetoljubiv, proračunat i brutalan.
Istovremeno je protagonista i glavni negativac priče, koja se velikim delom bavi njegovom nemilosrdnom,
dve decenije dugom osvetom kako ljudima koje krivi za nesrećnu mladost i gubitak Ketrin, tako i njihovoj deci.
Sama Ketrin je jedina osoba u potpunosti svesna kakav je Hitklif, a ipak ga voli, ismevajući iluzije naivne Izabele Linton (Isabella Linton),
naglašava da Hitklif nije romantični junak zlatnog srca.
Ljubav Ketrin i Hitklifa je često sebična i razorna.
Ruševine kuće u Havortu koje su bile inspiracija za roman
Pa zašto su onda “Orkanski visovi” jedna od najvoljenijih ljubavnih priča svih vremena?
Ima nešto temeljno i neodoljivo u ljubavi koja je tako snažna i trajna,
koja nije zasnovana samo na fizičkoj privlačnosti ili romantičnim opsenama,
već na dubokoj i neraskidivoj povezanosti dve duše.
Ketrin i Hitklif su odrasli zajedno, sami protiv sveta koji ih je sputavao i pokušavao da ih rastavi.
“Moje velike patnje na ovom svetu bile su Hitklifove patnje,
i ja sam osećala sebe i njega od početka. On je moja velika misao u životu.
Kad bi sve drugo uginulo a on ostao, ja bih još uvek postojala;
a kad bi sve drugo ostalo a on bio uništen, vasiona bi se pretvorila
u ogromnog tuđinca, činilo bi mi se da nisam deo nje.”
Filmska adaptacija 1939
L.Olivije i Meri Oberon
Jedna od najinovativnijih karakteristika romana je narativni postupak: priča je prikazana kroz oči dvoje nepouzdanih naratora –
pridošlice iz grada koji samo delimično razume ljude o kojima sluša, i žene koja je sa njima provela decenije i većini događaja prisustvovala,
ali koja priču oslikava svojim zdravorazumskim gledištima i konvencionalnim moralom.
Autorka nam nikad ne govori šta misli o likovima. Naratori nam, sa druge strane, neprekidno govore da treba da osuđujemo Ketrin i nazivaju Hitklifa čudovištem i demonom.
Pa ipak, teško je ne voleti Hitklifa i Ketrin mnogo više nego likove u romanu koji su im suprotstavljeni kao dobri, pozitivni i simpatični.
Hitklif je autsajder, od detinjstva navikao da prema njemu loše postupaju, izložen uvredama zbog svoje tamne puti;
on je oličenje gneva i pobune nepravedno odbačenih i potlačenih delova društva.
Hitklif i Ketrin predstavljaju strast, prirodu, slobodu, nasuprot civilizaciji i društvenim stegama, civilizovanom, ali beskrvnom svetu koji predstavljaju Lintonovi.
“Od čega god da su naše duše sazdane, njegova i moja su iste;
a Lintonova je toliko različita koliko zrak mesečine od munje, ili mraz od vatre.”
Orkanski visovi 1992
Njihova tragedija je ishod stega okoline, ali i toga što je Ketrin rastrzana između sveta prirode i istinskih strasti,
te sveta civilizacije i društvenih pravila, sveta u koji Hitklif ne želi i ne može da se uklopi.
Umesto toga, on posvećuje život tome da svet pokori i da ga uništi. Civilizacija i priroda se ipak moraju pomiriti,
i zato je drugi deo romana, iako daleko manje popularan, neophodan.
Mladalačka ljubav koja se rađa između mlađe Ketrin i Haritona (Hareton) predstavlja nadu u pomirenje suprotnosti
– pozitivniju, društveno prihvatljiviju verziju ljubavi prve Ketrin i Hitklifa.
Orkanski visovi i pustare ostaju prepuštene duhovima Keti i Hitklifa,
koji nisu našli način da svoju ljubav ostvare u stvarnom svetu.
Ali, ta ljubav je ona zbog koje volimo ovaj roman.
Svi ponekad ipak poželimo da u svetu prolaznih romansi pronađemo srodnu dušu,
nekoga za koga nas vezuje nešto duboko, strasno i večno.
“Moja ljubav prema Hitklifu liči na večite stene ispod površine;
iako je ona izvor male vidljive radosti, ona mi je neophodna.
Neli, ja sam Hitklif! On mi je uvek, uvek u mislima, ne kao zadovoljstvo,
baš kao što i ja nisam uvek zadovoljstvo sama sebi, već kao moje sopstveno biće.”
