Највећи сањар међу људима: Дон Кихоте
Четири века жудње
Нашим читаоцима саопштавамо ексклузивну вест: „Дон Кихотеа” Мигела де Сервантеса тренутно преводи угледни преводилац са шпанског Александра Манчић. Дело ће се појавити најесен, на Београдском сајму књига, а објављује га београдска издавачка кућа „Рад”.
Од првих дана ове године, Шпанија и цели свет прослављају четири стотине година од објављивања првог издања романа “Дон Кихот” („Дон Кихоте”) Мигела де Сервантеса. Највећа и најтужнија књига на свету, рекао је за ово дело Фјодор Достојевски. Борхес га је, пак, оценио као прикривени носталгични опроштај од пасторалних и витешких романа. И многи други великани књижевности писали су о „Дон Кихоту”, јединственој књизи која је четири столећа хранила људску машту, бодрила душу, насмејавала и растуживала, дарујући - када се затвори последња страница - тврдо уверење да лепота и чистота душе постоје, да их треба само потражити у себи, и заволети их и у другоме.
Сервантесов „Дон Кихот” проглашен је у анкети Института Нобел за најбољу књигу на свету. И данас се на свим језицима на које је преведен, прештампава, доштампава, купује, чита и воли.
“Велеумни племић дон Кихоте од Манче” је први пут интегрално са шпанског преведен на српски језик 1895. То је истовремено био и први превод на један од јужнословенских језика; преводилац је био Ђорђе Поповић-Даничар, а издавач Задужбина И. М. Коларца, која је сто година касније (1996), у ту част, објавила фототипско издање.
Тадашње „четири свеске” биле су, како је записао на крају предговора Ђорђе Поповић, украшене „сјајним илустрацијама славнога францускога сликара Тона Жанета (Johannot). На сплендидне илустрације Густава Дора није се могло рефлектовати због трошка, који би за наше прилике био несразмеран”. Други превод на српски, новосадског преводиоца Душка Вртунског (стихове су превели Бранимир Живојиновић и Вртунски), објавили су 1988. Матица српска и београдски „Вајат”. Нашим читаоцима саопштавамо ексклузивну вест: „Дон Кихотеа” Мигела де Сервантеса тренутно преводи угледни преводилац са шпанског Александра Манчић. Дело ће се појавити на јесен, на Београдском сајму књига, а објављује га београдска издавачка кућа „Рад”.
Хорхе Луис БОРХЕС
Вероватно су ова запажања једном, па можда и много пута била изречена; расправа о томе да ли су нова не интересује ме толико колико могућност да су тачна.
У поређењу са другим класичним књигама (Илијадом, Енеидом, Фарсалијом, Дантеовом Комедијом, Шекспировим трагедијама и комедијама), Дон Кихот је реалистичан; тај се реализам, међутим, суштински разликује од онога који је негован у XIX веку. Џозеф Конрад је могао да напише како из свог дела искључује натприродно јер би одобрити га значило порицати да је свакодневица чудесна: није ми познато да ли је Мигел де Сервантес делио с њим ово сазнање, али знам да га је форма Дон Кихота присилила да једном имагинарном поетском свету супротстави стваран прозни. Конрад и Хенри Џемс романсирали су стварност јер су је сматрали поетском; за Сервантеса су стварно и поетско антиномије. Пространој и неодређеној географији Амадиса он супротставља прашњаве друмове и прљаве крчме Кастиље; замислимо да неки романописац нашег времена са смислом за пародију описује бензинске станице.
Сервантес је створио за нас поезију Шпаније XVIII века, али ни тај век ни та Шпанија за њега нису били поетски; људе попут Унамуна, или Асорина, или Антонија Мачада, гануте подсећањем на ла Манчу, не би разумео. План његовог дела бранио му је чудеса; она су ипак морала да постоје, макар посредно, као злочин и тајанственост у пародији криминалистичког романа. Сервантес није могао прибећи талисманима или враџбинама, али је натприродно наговестио на инстанчан и управо стога делотворнији начин. У дубини душе Сервантес је волео натприродно. Пол Грусак је 1924. приметио: „Уз извесно климаво познавање латинског и талијанског, Сервантесову књижевну жетву пре свега давали су пасторални и витешки романи, заносне приповести о заточеништву.” Дон Кихот је пре прикривени носталгични опроштај него противотров тим измишљотинама.
Рукопис на пијаци у Толеду
У ствари, сваки је роман једна идеална раван; Сервантес се задовољава смешом објективног и субјективног, читаочевог света и књишког света. У поглављима која расправљају о томе је ли бријачки тањир шлем, а самар седло, проблем се обрађује отворено; на другим местима, како сам већ написао, он га наговештава. У шестом поглављу првог дела свештеник и брица прегледају Дон Кихотову библиотеку; на запрепашћење, једна од провераваних књига је Сервантесова Галатеа, па се испоставља да је брица његов пријатељ и да није њиме баш много очаран, те каже да је вичнији несрећама него стиховима и да у књизи има добрих замисли, да нешто нуди, а ништа не довршава. Берберин, Сервантесов сан или облик једног Сервантесовог сна, суди Сервантесу...
Такође изненађује сазнање на почетку деветог поглавља, да је читав роман преведен са арапског и да је Сервантес дошао до рукописа на пијаци у Толеду и дао га на превођење неком Маварину кога је на дуже од месец и по, док не заврши посао, сместио у своју кућу. Помишљамо на Карлајла који се претварао да је Sartor Resartus делимична верзија једног дела које је доктор Диоген Тојфелздрек објавио у Немачкој; помишљамо на кастиљанског рабина Мојсија Леонског који је саставио Зохар или Књигу сјаја, а обнародовао је као дело неког палестинског рабина из III века.
Та игра чудесних двојности достиже врхунац у другом делу; ликови су прочитали први, ликови из Дон Кихота су исто тако читаоци Дон Кихота. Овде се неизбежно сећамо Шекспира који у збивања у Хамлету укључује ново збивање, трагедију мање-више исту као Хамлет; непотпуна подударност главног и споредног дела умањује успешност овог укључивања. Лукавство аналогно Сервантесу и чак још чудесније налази се у Рамајани, спеву Валмикија који приповеда о подвизима Раме и његовом рату са демонима. У последњој књизи, Рамини синови, који не знају ко им је отац, траже уточиште у шуми где их један испосник подучава читању. Тај је учитељ, зачудо, Валмики; књига на којој се уче је Рамајана. Рама наређује да се жртвују коњи; на ту свечаност пође Валмики са својим ученицима. Ови у пратњи леута певају Рамајану. Рама чује приповест о себи, препознаје синове и потом награђује песника...
Ликови једне маштарије
Нешто слично учинио је случај у Хиљаду и једној ноћи. Ово клупко фантастичних прича до бесвести удваја и предваја огранке централне приче у новонастале, али не покушава да мери њихову истинитост, те је утисак (који је требало да буде дубок) површан, попут персијског ћилима. Позната је уводна приповест тог низа: пустахијски завет цара који се сваке вечери жени девицом, а ујутру наређује да јој се одруби глава и одлука Шехерезаде која га забавља бајкама све док обоје не превалише преко главе хиљаду и једну ноћ и док му она не показа сина. Неопходност да се попуни хиљаду и један одељак нагнала је преписивача дела на сваковрсна уметања. Ниједно није тако узбудљиво као оно у DCII, чаробној међу ноћима. У тој ноћи цар из царичиних уста чује приповест о себи. Чује почетак приповести која обухвата све остале, као и - чудовишно - себе саму. Увиђа ли читалац јасно широке могућности овог уметања, изузетну опасност? Да царица не посустане, а непомични цар да заувек слуша крњу причу о Хиљаду и једној ноћи, у том случају бесконачну и кружну...
Изуми филозофије нису мање фантастични од уметничких: Џоусаја Ројс у првом тому дела The World and the Individual (1899) срочио је следеће: „Замислимо да је делић енглеског тла савршено раван и да на њему картограф уцртава карту Енглеске. Дело је свршено; не постоји комадић енглеског тла, ма како мајушан, који није унет у мапу; тамо се све са нечим подудара. Та мапа онда мора да садржи и мапу мапе која мора да садржи мапу мапе мапе, и тако унедоглед.”
Зашто смо узнемирени због мапе у мапи и хиљаду и једне ноћи у књизи Хиљаду и једна ноћ? Зашто смо узнемирени што је Дон Кихот читалац Дон Кихота?, а Хамлет гледалац Хамлета? Верујем да сам пронашао разлог: такви преокрети наговештавају да, уколико ликови једне маштарије могу да буду читаоци или гледаоци, онда и ми који читамо и гледамо њих можемо бити измишљени. Године 1833. Карлајл је приметио да је општа историја бесконачна света књига коју сви људи пишу и читају и покушавају да схвате и у коју су и сами уписани.
(Из књиге есеја о књижевности „Огледало загонетки”. Издавач: „Светови”, 1995.)
Четири века жудње
Нашим читаоцима саопштавамо ексклузивну вест: „Дон Кихотеа” Мигела де Сервантеса тренутно преводи угледни преводилац са шпанског Александра Манчић. Дело ће се појавити најесен, на Београдском сајму књига, а објављује га београдска издавачка кућа „Рад”.
Од првих дана ове године, Шпанија и цели свет прослављају четири стотине година од објављивања првог издања романа “Дон Кихот” („Дон Кихоте”) Мигела де Сервантеса. Највећа и најтужнија књига на свету, рекао је за ово дело Фјодор Достојевски. Борхес га је, пак, оценио као прикривени носталгични опроштај од пасторалних и витешких романа. И многи други великани књижевности писали су о „Дон Кихоту”, јединственој књизи која је четири столећа хранила људску машту, бодрила душу, насмејавала и растуживала, дарујући - када се затвори последња страница - тврдо уверење да лепота и чистота душе постоје, да их треба само потражити у себи, и заволети их и у другоме.
Сервантесов „Дон Кихот” проглашен је у анкети Института Нобел за најбољу књигу на свету. И данас се на свим језицима на које је преведен, прештампава, доштампава, купује, чита и воли.
“Велеумни племић дон Кихоте од Манче” је први пут интегрално са шпанског преведен на српски језик 1895. То је истовремено био и први превод на један од јужнословенских језика; преводилац је био Ђорђе Поповић-Даничар, а издавач Задужбина И. М. Коларца, која је сто година касније (1996), у ту част, објавила фототипско издање.
Тадашње „четири свеске” биле су, како је записао на крају предговора Ђорђе Поповић, украшене „сјајним илустрацијама славнога францускога сликара Тона Жанета (Johannot). На сплендидне илустрације Густава Дора није се могло рефлектовати због трошка, који би за наше прилике био несразмеран”. Други превод на српски, новосадског преводиоца Душка Вртунског (стихове су превели Бранимир Живојиновић и Вртунски), објавили су 1988. Матица српска и београдски „Вајат”. Нашим читаоцима саопштавамо ексклузивну вест: „Дон Кихотеа” Мигела де Сервантеса тренутно преводи угледни преводилац са шпанског Александра Манчић. Дело ће се појавити на јесен, на Београдском сајму књига, а објављује га београдска издавачка кућа „Рад”.
Хорхе Луис БОРХЕС
Вероватно су ова запажања једном, па можда и много пута била изречена; расправа о томе да ли су нова не интересује ме толико колико могућност да су тачна.
У поређењу са другим класичним књигама (Илијадом, Енеидом, Фарсалијом, Дантеовом Комедијом, Шекспировим трагедијама и комедијама), Дон Кихот је реалистичан; тај се реализам, међутим, суштински разликује од онога који је негован у XIX веку. Џозеф Конрад је могао да напише како из свог дела искључује натприродно јер би одобрити га значило порицати да је свакодневица чудесна: није ми познато да ли је Мигел де Сервантес делио с њим ово сазнање, али знам да га је форма Дон Кихота присилила да једном имагинарном поетском свету супротстави стваран прозни. Конрад и Хенри Џемс романсирали су стварност јер су је сматрали поетском; за Сервантеса су стварно и поетско антиномије. Пространој и неодређеној географији Амадиса он супротставља прашњаве друмове и прљаве крчме Кастиље; замислимо да неки романописац нашег времена са смислом за пародију описује бензинске станице.
Сервантес је створио за нас поезију Шпаније XVIII века, али ни тај век ни та Шпанија за њега нису били поетски; људе попут Унамуна, или Асорина, или Антонија Мачада, гануте подсећањем на ла Манчу, не би разумео. План његовог дела бранио му је чудеса; она су ипак морала да постоје, макар посредно, као злочин и тајанственост у пародији криминалистичког романа. Сервантес није могао прибећи талисманима или враџбинама, али је натприродно наговестио на инстанчан и управо стога делотворнији начин. У дубини душе Сервантес је волео натприродно. Пол Грусак је 1924. приметио: „Уз извесно климаво познавање латинског и талијанског, Сервантесову књижевну жетву пре свега давали су пасторални и витешки романи, заносне приповести о заточеништву.” Дон Кихот је пре прикривени носталгични опроштај него противотров тим измишљотинама.
Рукопис на пијаци у Толеду
У ствари, сваки је роман једна идеална раван; Сервантес се задовољава смешом објективног и субјективног, читаочевог света и књишког света. У поглављима која расправљају о томе је ли бријачки тањир шлем, а самар седло, проблем се обрађује отворено; на другим местима, како сам већ написао, он га наговештава. У шестом поглављу првог дела свештеник и брица прегледају Дон Кихотову библиотеку; на запрепашћење, једна од провераваних књига је Сервантесова Галатеа, па се испоставља да је брица његов пријатељ и да није њиме баш много очаран, те каже да је вичнији несрећама него стиховима и да у књизи има добрих замисли, да нешто нуди, а ништа не довршава. Берберин, Сервантесов сан или облик једног Сервантесовог сна, суди Сервантесу...
Такође изненађује сазнање на почетку деветог поглавља, да је читав роман преведен са арапског и да је Сервантес дошао до рукописа на пијаци у Толеду и дао га на превођење неком Маварину кога је на дуже од месец и по, док не заврши посао, сместио у своју кућу. Помишљамо на Карлајла који се претварао да је Sartor Resartus делимична верзија једног дела које је доктор Диоген Тојфелздрек објавио у Немачкој; помишљамо на кастиљанског рабина Мојсија Леонског који је саставио Зохар или Књигу сјаја, а обнародовао је као дело неког палестинског рабина из III века.
Та игра чудесних двојности достиже врхунац у другом делу; ликови су прочитали први, ликови из Дон Кихота су исто тако читаоци Дон Кихота. Овде се неизбежно сећамо Шекспира који у збивања у Хамлету укључује ново збивање, трагедију мање-више исту као Хамлет; непотпуна подударност главног и споредног дела умањује успешност овог укључивања. Лукавство аналогно Сервантесу и чак још чудесније налази се у Рамајани, спеву Валмикија који приповеда о подвизима Раме и његовом рату са демонима. У последњој књизи, Рамини синови, који не знају ко им је отац, траже уточиште у шуми где их један испосник подучава читању. Тај је учитељ, зачудо, Валмики; књига на којој се уче је Рамајана. Рама наређује да се жртвују коњи; на ту свечаност пође Валмики са својим ученицима. Ови у пратњи леута певају Рамајану. Рама чује приповест о себи, препознаје синове и потом награђује песника...
Ликови једне маштарије
Нешто слично учинио је случај у Хиљаду и једној ноћи. Ово клупко фантастичних прича до бесвести удваја и предваја огранке централне приче у новонастале, али не покушава да мери њихову истинитост, те је утисак (који је требало да буде дубок) површан, попут персијског ћилима. Позната је уводна приповест тог низа: пустахијски завет цара који се сваке вечери жени девицом, а ујутру наређује да јој се одруби глава и одлука Шехерезаде која га забавља бајкама све док обоје не превалише преко главе хиљаду и једну ноћ и док му она не показа сина. Неопходност да се попуни хиљаду и један одељак нагнала је преписивача дела на сваковрсна уметања. Ниједно није тако узбудљиво као оно у DCII, чаробној међу ноћима. У тој ноћи цар из царичиних уста чује приповест о себи. Чује почетак приповести која обухвата све остале, као и - чудовишно - себе саму. Увиђа ли читалац јасно широке могућности овог уметања, изузетну опасност? Да царица не посустане, а непомични цар да заувек слуша крњу причу о Хиљаду и једној ноћи, у том случају бесконачну и кружну...
Изуми филозофије нису мање фантастични од уметничких: Џоусаја Ројс у првом тому дела The World and the Individual (1899) срочио је следеће: „Замислимо да је делић енглеског тла савршено раван и да на њему картограф уцртава карту Енглеске. Дело је свршено; не постоји комадић енглеског тла, ма како мајушан, који није унет у мапу; тамо се све са нечим подудара. Та мапа онда мора да садржи и мапу мапе која мора да садржи мапу мапе мапе, и тако унедоглед.”
Зашто смо узнемирени због мапе у мапи и хиљаду и једне ноћи у књизи Хиљаду и једна ноћ? Зашто смо узнемирени што је Дон Кихот читалац Дон Кихота?, а Хамлет гледалац Хамлета? Верујем да сам пронашао разлог: такви преокрети наговештавају да, уколико ликови једне маштарије могу да буду читаоци или гледаоци, онда и ми који читамо и гледамо њих можемо бити измишљени. Године 1833. Карлајл је приметио да је општа историја бесконачна света књига коју сви људи пишу и читају и покушавају да схвате и у коју су и сами уписани.
(Из књиге есеја о књижевности „Огледало загонетки”. Издавач: „Светови”, 1995.)
Купи на киоску у престоници или књижари за 108 динара. Немој само copy/paste.
(kako ono bi, osporavanjem ga samo potvrdjujem 
)- iebes Servantesa sa sve magaretom ako ga jedan klipan oskrnavi u par recenica na Krstarici forumu 
