priča br.2
НАЈТЕЖА БИТКА
1
Уморни витез сјахао је са свог коња.
Боље рећи, срушио се у стог сена, крај пута.
Сан је дошао брзином муње. Спавао је дуго, сном праведника.
Пробудио се потпуно збуњен, јер је био мркли мрак.
После два дана јахања, скоро без заустављања, осим да напоји коња, и протегне укочене мишиће леђа, био је потпуно сломљен.
Можда се опет појаве, помислио је, и слегнуо раменима.
Нека дођу, док имам снаге - борићу се, кад је нестане - све ће брзо бити готово, и то је то, прошло му је кроз мисли.
Није могао више да се сети ни где је, у ком краљевству, још мање куда иде, а понајмање одакле долази.
Луталица. Чуо је да га тако зову неки људи. То значи да сада кружи.
Како би га иначе препознавали? Опет је слегнуо раменима.
2
Сада му је већ свеједно. Киша, снег, жега или студен – њему је исто.
У том размишљању поново је задремао, иако је спавао целог дана.
Шум тиши од лепршања лептирових крила, међутим, јасно је чуо.
Скочио је на ноге, још полузатворених очију, и узео мач.
Хорда је долазила. Знао је, иако их још није видео.
А онда је почело. Битка као и небројене пре ње, дугачка и крвава.
Пресецао је, убадао, кидао и комадао, мрвио и млео.
Хорда је надирала и даље, кидишући све бешње. Није се плашио.
Знао је да је крај на откуцај срца, ако поклекне. Било му је свеједно.
Бес, међутим, никад није осетио.
Некако је, дубоко у себи, знао да би то био његов крај.
Молитвом је стварао невидљиве таласе, који су, некад и више него његов мач, косили звери, као срп јулско жито.
3
Зора је почела да свиће на истоку, али витез се није обазирао на то.
Свестан одакле долазе шумске звери, или бар оно што на њих личи, наставио је са одавно наученим покретима.
Његов верни четвроноги пратилац цело време је, као ниједан други, био уз свог пријатеља.
Да. Он није био газда том милом створењу, већ његов пријатељ.
Није му никад наденуо име, јер пријатељима имена не требају.
На тренутке се, у вихору борбе, сећао давних времена.
Како га је деда учио да користи нож, секиру и дрвени штап.
Бака се није чудила, већ само крстила и молила Бога за здравље.
Године службе у краљевској гарди пролетеле су као трен.
Али, битка коју је сада водио почела је тек када је отишао из војске.
Грех који је починио, снови једне девојке које је срушио, а да тога није био ни свестан, стизао га је.
Да ли га је проклела? Је ли можда, ипак, он сам крив за ово?
Њено лице му се појавило пред очима без најаве.
Стао је, и спустио мач.
4
Није приметио да је завршио битку са шумском хордом.
Али, један створ је пузао према њему, подигао се и разјапио своје чељусти, док је, као хипнотисан, гледао у празнину.
Гласно њиштање јединог пријатеља којег је икад имао, пренуло га је из полусна у који је несвесно упао.
Коњ се бацио напред, и дао свој живот, без имало оклевања.
Гладна звер је завршила свој пир, и поново разјапила чељусти.
Први пут је осетио бес. Ватру која је горела снажније од вулкана.
Пламен који се дизао изнад висине 10 ломача. Бес. Очај. Тугу.
Ношен ковитлацом осећања, витлао је мачем док звер није претворио у безобличну масу, која се стопила са ливадом.
5
Сунце је изашло из загрљаја планине, и просуло злаћану светлост по ивици шуме, где је нешто заблештало.
Витез је зачуо глас у свом уму “иди, и упознај свог непријатеља”.
Збуњено је корачао према рубу шуме, и почео да препознаје облик.
Резбарије у ораховини, одсјај неба и планине у танком слоју сребра пресвученог преко стакла...
Огледало. То је огледало.
Поново се зачуо онај исти глас: “гледај, и упознај свог непријатеља.”
Витез је лагано подигао поглед.
Није видео никаву магију, ни туђи лик, ни неку сцену из будућности.
У њега је зурио његов одраз.
Клекнуо је, бацио мач, и заплакао. Дуго није плакао, и сада је из њгових очију текао поток, који се претварао у реку. Схватио је.
Све те године биле су узалуд.
Права битка тек је почињала.