Ko bude ovo čitao,treba da zahvali mom prijatelju Jerolimu.Ili neka se ljuti na njega.
On se pre dva dana,u pauzi bučne proslave mog 98.rođemdana,podsmehnuo mojoj nemoči da nađem bar jedan moj rukopis od mnoštva napisanih i da okupljenima,več polupijanima,pročitam neku,kraču,moju priču...
-Ti češ tako i otići s ovog sveta ne ostavivši iza sebe nikakav trag,ni jednu priču od mnogih koje si napisao-jer si sve razdelio,a samo si u nekoliko primeraka uvek samo pravio...
-U četiri...upao sam mu u reč
-Pa šta je to četiri...I dobro-gde su ti,gde ti je bar jedan primerak nečega...?Kao da nisi ništa ni pisao...Evo,ja sam i zaboravio skoro sve...
-Zaboravio si one koje ne valjaju-one koje valjaju nisi ni mogao zaboraviti!
-Onda ni jedna nije valjala...
Slegao sam ramenima po kojima me je potapšao rekavši da se ,naravno,šalio,u šta baš i nisam bio siguran,več u činjenicu da sam bio slavljenik i da je preovladala njegova elokvencija nad jezikom oštrim kao skalpel po kom je oduvek bio poznat i kog su se mnogi pribojavali...
No da skratim priču,da je nebiste čitali tri dana (i šest sati...)...
Naime,shvatio sam da iza mene i mog nemara zaista neće ostati ni reč.jer ko zna gde su se spakovani i lepo ukoričeni primerci stotina priča mojim trudom zapisani...
Ali to sam i odavno znao-da pre ili posle po najobičnijem zakonu entropije svemu,pa i najboljim pričama,romanima...nestaju i poslednji tragovi koje brišu razni snegovi i zasipaju peskovi vremena.
Od svih ispisanih knjižurina Vavilona-ostao samo Ep o Gilgamešu...Iz naših vremena je pitanje da li će ostati Don Kihot i "Čekajući Godoa",a Borhesov
Kongres sigurno neće,mada je najbolja priča ikad ispričana...Od Nobelovaca neće ostati ni "N".
Moje priče u toj priči nisu ni ispričane...
No one bi trebale da putuju drugim putem,granajući se u kolektivno...Da,u kolektivno sanjarsko,filozofsko...Bestraga i sanjari i filozofi svih sečanja...
Znam da sam prekardašio to s godinama,ali kome da se izvinjavam?Kad pokušam deci ili unucima-kažu da ne lamentiram i ne davim s glupostima...
Šta ja tu mogu...Nisam ja kriv.Jednostavno-zdrav sam,čak nisam ni sasvim osedeo,sem brade koja je bela i ružna pa je brijem redovno...I nije mi loše!
Doduše,sve manje jedem,a sve više tražim sunce...Prija mi Sunce-tek kad je največa vručina-sklonim se pod veliki suncobran...
Odgovaram na telefonske pozive i često moram objašnjavati da sam to ja deda,a ne moj unuk!Imamo slične glasove iako on ima dvadesetosam godina pa mi one njegove lepotice ponekad govore nežne reči.Ha!
Ali,ja se raspričao...Starci...
Hoču da kažem nekoliko ne previše važnih stvari...Zaista nisu toliko važne...
Prvo:Tih devedesetosam godina...no,devedeset i pet kojih se sečam SU PROŠLE KAO DAN!
Drugo:Ako i budem još godinu,dve-tek to će proći kao tren!
Treče:Nije taj životneki veliki spektakl,a opet spektakla je bilo ...ihaj...
Četvrto:To i nema nikakvog značaja ni za šta!
Niti je uspeh biti tako star,niti je život neko veliko dostignuće,niti sam dostigao neku naročitu mudrost(šta mi je bila ambicija detetu i momku),a ni Bog mi se nikad nije javio...Doduše,ni nekolicini mojih prijatelja sveštenika(jedan čak i monah uz to)kako su mi se poverili...
Jednom rečju:gde sam bio-nigde,šta sam radio-ništa...Kako se inače i kaže u našem narodu...
A bilo je veoma mnogo lepih dana u mom životu...
Da...da,ali lepota nizašta...
Kažu.21 gram,Pinealna žlezda i molekuli DNT,aura,kolektivno nesvesno,geni i genetsko stablo s korenima i krošnjama na sve strane...Dokle?
Znam ja da i ti milioni godina prođu kao tren...
Sad več to znam.
On se pre dva dana,u pauzi bučne proslave mog 98.rođemdana,podsmehnuo mojoj nemoči da nađem bar jedan moj rukopis od mnoštva napisanih i da okupljenima,več polupijanima,pročitam neku,kraču,moju priču...
-Ti češ tako i otići s ovog sveta ne ostavivši iza sebe nikakav trag,ni jednu priču od mnogih koje si napisao-jer si sve razdelio,a samo si u nekoliko primeraka uvek samo pravio...
-U četiri...upao sam mu u reč
-Pa šta je to četiri...I dobro-gde su ti,gde ti je bar jedan primerak nečega...?Kao da nisi ništa ni pisao...Evo,ja sam i zaboravio skoro sve...
-Zaboravio si one koje ne valjaju-one koje valjaju nisi ni mogao zaboraviti!
-Onda ni jedna nije valjala...
Slegao sam ramenima po kojima me je potapšao rekavši da se ,naravno,šalio,u šta baš i nisam bio siguran,več u činjenicu da sam bio slavljenik i da je preovladala njegova elokvencija nad jezikom oštrim kao skalpel po kom je oduvek bio poznat i kog su se mnogi pribojavali...
No da skratim priču,da je nebiste čitali tri dana (i šest sati...)...
Naime,shvatio sam da iza mene i mog nemara zaista neće ostati ni reč.jer ko zna gde su se spakovani i lepo ukoričeni primerci stotina priča mojim trudom zapisani...
Ali to sam i odavno znao-da pre ili posle po najobičnijem zakonu entropije svemu,pa i najboljim pričama,romanima...nestaju i poslednji tragovi koje brišu razni snegovi i zasipaju peskovi vremena.
Od svih ispisanih knjižurina Vavilona-ostao samo Ep o Gilgamešu...Iz naših vremena je pitanje da li će ostati Don Kihot i "Čekajući Godoa",a Borhesov
Kongres sigurno neće,mada je najbolja priča ikad ispričana...Od Nobelovaca neće ostati ni "N".
Moje priče u toj priči nisu ni ispričane...
No one bi trebale da putuju drugim putem,granajući se u kolektivno...Da,u kolektivno sanjarsko,filozofsko...Bestraga i sanjari i filozofi svih sečanja...
Znam da sam prekardašio to s godinama,ali kome da se izvinjavam?Kad pokušam deci ili unucima-kažu da ne lamentiram i ne davim s glupostima...
Šta ja tu mogu...Nisam ja kriv.Jednostavno-zdrav sam,čak nisam ni sasvim osedeo,sem brade koja je bela i ružna pa je brijem redovno...I nije mi loše!
Doduše,sve manje jedem,a sve više tražim sunce...Prija mi Sunce-tek kad je največa vručina-sklonim se pod veliki suncobran...
Odgovaram na telefonske pozive i često moram objašnjavati da sam to ja deda,a ne moj unuk!Imamo slične glasove iako on ima dvadesetosam godina pa mi one njegove lepotice ponekad govore nežne reči.Ha!
Ali,ja se raspričao...Starci...
Hoču da kažem nekoliko ne previše važnih stvari...Zaista nisu toliko važne...
Prvo:Tih devedesetosam godina...no,devedeset i pet kojih se sečam SU PROŠLE KAO DAN!
Drugo:Ako i budem još godinu,dve-tek to će proći kao tren!
Treče:Nije taj životneki veliki spektakl,a opet spektakla je bilo ...ihaj...
Četvrto:To i nema nikakvog značaja ni za šta!
Niti je uspeh biti tako star,niti je život neko veliko dostignuće,niti sam dostigao neku naročitu mudrost(šta mi je bila ambicija detetu i momku),a ni Bog mi se nikad nije javio...Doduše,ni nekolicini mojih prijatelja sveštenika(jedan čak i monah uz to)kako su mi se poverili...
Jednom rečju:gde sam bio-nigde,šta sam radio-ništa...Kako se inače i kaže u našem narodu...
A bilo je veoma mnogo lepih dana u mom životu...
Da...da,ali lepota nizašta...
Kažu.21 gram,Pinealna žlezda i molekuli DNT,aura,kolektivno nesvesno,geni i genetsko stablo s korenima i krošnjama na sve strane...Dokle?
Znam ja da i ti milioni godina prođu kao tren...
Sad več to znam.
