"НАЈМАРАЧНИЈА ТАЈНА ИКАДА:
ЕУ је полигон за стварање Немачке као глобалне силе!
Ево шта чека свет!
Одговор председнице немачког ЦДУ-а и вероватне будуће канцеларке Анегрет Крамп-Каренбауер на Макроново писмо, у ком описује неку ренесансу Европе, јасно исказује да је стварни центар европске моћи у Берлину.
Крамп-Каренбауер одбацила је готово све што је француски председник предложио у свом обраћању медијима, а прихватила само оно што одговара немачким националним интересима. Немачка политика проценила је, заправо, да је постигла потпуну доминацију над европском политиком, финансијама и економијом и да је дошло време да се игра отворених карата. Сада, када је Немачка чврсто на европском трону с ког га више ништа не може скинути, нема више ни превише разлога за наставак игре скривања на европској политичкој сцени.
Немачка већ готово три деценије од уједињења системски гради своју нову доминантну моћ на европским просторима у циљу свог прерастања у глобалну силу на међународној сцени.
Стварање парадигме о наводном америчком повлачењу из европских послова након доласка на власт Доналда Трампа и покретања његове агенде „Прво Америка“, као и ширење панике због тобоже великог угрожавања безбедности Европе настале могућим повлачењем америчког безбедносног кишобрана, само је велики блеф који треба да осигура алиби за отворено јачање немачке „меке „ али и „тврде“ моћи на глобалном нивоу, како би се у таквом свету, без америчког руководства, Европа тобоже заштитила од хаоса.
Немачка политика, посебно након неугодне Минхенске безбедносне конференције, отвара карте својих спољно-политичких опција и јасно исказује намеру да се у свету у ком се САД, како се тумачи, повлачи у изолацију у стилу 30.-их година прошлог века, наметне као чинилац светске политике.
Немачка, тако, своју економску силу, користећи Европску унију као полугу, трансформише у геополитичку моћ, а све покрива наводним слабљењем безбедносних гаранта САД и целе трансатлантске интеграције.
Губитак америчког руководства наводи се као темељни разлог због ког је у садашњем тренутку потребно Немачку и њену Европску унију уздигнути до нивоа глобалне моћи. У јавности је презентована поједностављена парадигма међународних односа према којој се САД повлаче из светских и европских послова у све дубљу изолацију и како је, ради одржавања мировног поретка у Европи и осигурања даље пројекције немачких и европских геоекономских и геополитичких интереса, потребно да немачка и европска политика активно делују у динамици светских збивања и креирају их по мери властитих интереса.
Према том приказу за време ранијих америчких администрација, посебно за време председника Барака Обаме, владали су идилични односи у трансатлантској заједници и само је ето, долазак Доналда Трампа на власт и радикална промена америчке политике изазвала промену смера немачке и европске политике и натерало је да се журно трансформише у политику глобалног распона моћи.
Свакако да то није тако.
Нити се америчка политика радикално променила, нити су након Трамповог преузимања председништава настале било каква нова драматична угрожавања немачких и европских интереса. Преображај немачке позиције у међународним односима почео је много пре доласка Трампа. Једино што се променило је скидање маске с међусобних односа америчког и европског крака евроатланске интеграције и јачање међусобног надметања на економском плану, које је постојало и раније али је било медијски пригушено.
Америка се не повлачи из Европе, него управо обрнуто – покушава да ојача свој утицај и, коначно, своје руководство у Европи и целој евроатланској интеграцији.
Води се заправо огорчена битка за контролу европског крака, тог највећег светског економског војног и политичког комплекса. Свакако, увек на темељу истих вечних геополитичких поставки ограничавања континенталне моћи Немачке и блокирања пројекције њених економских и геополитичких интереса према истоку и југоистоку Европе, Блиском истоку и даље према Азији.
САД се не повлаче из светских послова и све што подсећа на изолацију само је димна завеса која покрива далеко већи ангажман на међународној сцени него за време раније америчке администрације.
Супротно тврдњама да Немачка тек треба да одлучи о својој новој улози, јачање немачке моћи заправо је дугогодишњи, пажљиво креиран и поступно спровођен процес, који није покренут појавом Доналда Трампа, него је истинска вишегодишња покретачка снага немачке политике, подстицај остваривању немачке доминације над структуром ЕУ и постизање нивоа немачке глобалне моћи.
У прилог таквом закључку довољно је навести неколико примера из којих се јасно види како обнова немачке моћи није почела појавом Доналда Трампа, како се тврди, него је дугорочни, системски пројекат. Тако још 2003. године Вернер Вајденфелд, саветник бившег немачког канцелара Хелмута Кола и директор тинк-тенка Center for Applied Policy Research при минхенском Универзитету Лудвиг-Максимилиан- изјављује да се потенцијал Европске уније приближава светској сили САД-у и наводи да је пред Бриселом одлучна алтернатива – „Успон на ниво светске моћи или пропаст“.
Током 2006. године фондација German Bertelsmann media group у више наврата у својим анализама исказује да је „Униполарни свет, где је САД центар светске политике дошао до свог краја, а будуће консталације међународних односа на светском ниову, по свему ће подсећати на борбу водећих европских сила током 19. века“.
При таквом развоју догађаја наводи се да Немачка и ЕУ морају редефинисати своју спољну политику, прихватити и елементе ткзв.“тврде моћи“ и оштро кренути у борбу за властите интересе на глобалној сцени.
У децембру 2012. године покренут је пројект „Elements of a Foreign Policy Strategy for Germany“, спонзорисан од стране Security Affairs“ (Stiftung Wissenschaft und Politik- SWP) и „German Marshall Fund of the United States“ (GMF). Тако створени тинк-тенк окупио је више од 50 високо рангираних функционера немачког политичког и економског естаблишмента с циљем дефинисања темеља будуће немачке спољне политике.
Укључени су аналитичари SWP-a, GMF-a, немачке аналитичке спољно-политичке мреже с јаким утицајем на службену политику „German Council on Foreign Relations“ (Deutsche Gesellschaft für Auswärtige Politik – DGAP), чланови Бундестага, представници фондација Konrad Adenauer, Fridrich Ebert i Bertelsmann Foundations, више универзитетских професора, представници индустрије, међу којима и концерна Даимлер АГ, и чланови извршног одбора Federation of German Industry (Bundesverband der Deutschen Industrie –BDI).
У раду су учествовали и Џон Битнер из недељника “Die ZEIT” и Николас Бос, репортер "Frankfurter Allgemeinen Zeitung” iиз институција Европске уније и НАТО-а. Највећи број окупљених чланова тик-тенка био је ипак из министарства спољних послова, међу којима и Томас Бергер, челник штаба за стратешко политичко планирање.
Закључак пројекта, који је трајао до септембра 2013. године, био је да САД показују знакове слабљења и да, стога, Немачка, чија је моћ обликовања политике тренутно на чекању, мора развити снажније глобалне активности како би постала сила на светској сцени. Пројекат је утврдио да немачка глобална политика мора располагати и војним средствима.
Резултати су укључени у анализу коју су објавили SWP и GMF, а оно се темељи на оцени да је данашња Немачка моћнија и утицајнија од „било које демократске Немачке у историји“.
Потврђено је оно што се већ дуго времена знало, да је Немачка неоспорни лидер Европске уније. Стратешка анализа указује да досегнут ниво немачке моћи отвара врата новом расту и да је, стога, потребно редефинисати немачку позицију у међународним односима.
Закључује се да Немачка, као земља која своју моћ и просперитет дугује пре свега глобалној економској експанзији, мора активно да делује на том глобалном нивоу.
Такође се наводи да „САД као глобални хегемон који је свестан смањења властитих ресурса у будућности може само условно да гарантује међународни поредак“. С друге стране Европска унија, погођена кризом и тренутно у сукобу са самом собом, није спремна ни способна да преузме глобалну улогу.
Стога Немачка мора попунити ту празнину, упозорава документ немачког стратешког тинк-тенка. Она мора, уместо досадашњег селективног и неодлучног деловања на међународном плану, кренути у активно обликовање међународних односа.
Аутори документа позивају на мобилизацију свих расположивих ресурса који могу послужити изградњи глобалне политике Берлина, па наводе како Немачка у пуном распону мора користити цели спектар инструмената спољне политике, почевши од дипломатије, међународне културне политике, економског и финансијског утицаја, све до коришћења војне силе.
У питањима немачке спољне политике незаобилазни дугогодишњи немачки министар спољних послова и вицеканцелар Јошка Фишер за “Project Syndicate” још крајем јануара 2017. године у чланку “Немачка у ери Трампа” такође заговара редефинисање позиције Немачке у новом геополитичком окружењу на европским просторима, створеним деловањем администрације Доналда Трампа, и образлаже значај Европске уније за Немачку и очување европског мировног и безбедносног поретка.
Према његовим речима, Немачка је зависна од Европске уније јер јој пружа геополитичку стабилност и моћ.
...
Преображај немачке политике на светском нивоу и надметање са САД-ом очито није подстакнуто актуелним Трамповим потезима него има своју далеку историју, која опет указује да је реч о системском, дугорочном процесу.".
http://www.pravda.rs/2019/4/2/najma...-nemacke-kao-globalne-sile-evo-sta-ceka-svet/

"Sta je babi milo , to joj se i snilo" ...
Kao da je "baba" zaboravila na neke pouke iz XX veka i kao da prosto prizeljkuje svojih "5 minuta slave" koji doci nece ...!
ЕУ је полигон за стварање Немачке као глобалне силе!
Ево шта чека свет!
Одговор председнице немачког ЦДУ-а и вероватне будуће канцеларке Анегрет Крамп-Каренбауер на Макроново писмо, у ком описује неку ренесансу Европе, јасно исказује да је стварни центар европске моћи у Берлину.
Крамп-Каренбауер одбацила је готово све што је француски председник предложио у свом обраћању медијима, а прихватила само оно што одговара немачким националним интересима. Немачка политика проценила је, заправо, да је постигла потпуну доминацију над европском политиком, финансијама и економијом и да је дошло време да се игра отворених карата. Сада, када је Немачка чврсто на европском трону с ког га више ништа не може скинути, нема више ни превише разлога за наставак игре скривања на европској политичкој сцени.
Немачка већ готово три деценије од уједињења системски гради своју нову доминантну моћ на европским просторима у циљу свог прерастања у глобалну силу на међународној сцени.
Стварање парадигме о наводном америчком повлачењу из европских послова након доласка на власт Доналда Трампа и покретања његове агенде „Прво Америка“, као и ширење панике због тобоже великог угрожавања безбедности Европе настале могућим повлачењем америчког безбедносног кишобрана, само је велики блеф који треба да осигура алиби за отворено јачање немачке „меке „ али и „тврде“ моћи на глобалном нивоу, како би се у таквом свету, без америчког руководства, Европа тобоже заштитила од хаоса.
Немачка политика, посебно након неугодне Минхенске безбедносне конференције, отвара карте својих спољно-политичких опција и јасно исказује намеру да се у свету у ком се САД, како се тумачи, повлачи у изолацију у стилу 30.-их година прошлог века, наметне као чинилац светске политике.
Немачка, тако, своју економску силу, користећи Европску унију као полугу, трансформише у геополитичку моћ, а све покрива наводним слабљењем безбедносних гаранта САД и целе трансатлантске интеграције.
Губитак америчког руководства наводи се као темељни разлог због ког је у садашњем тренутку потребно Немачку и њену Европску унију уздигнути до нивоа глобалне моћи. У јавности је презентована поједностављена парадигма међународних односа према којој се САД повлаче из светских и европских послова у све дубљу изолацију и како је, ради одржавања мировног поретка у Европи и осигурања даље пројекције немачких и европских геоекономских и геополитичких интереса, потребно да немачка и европска политика активно делују у динамици светских збивања и креирају их по мери властитих интереса.
Према том приказу за време ранијих америчких администрација, посебно за време председника Барака Обаме, владали су идилични односи у трансатлантској заједници и само је ето, долазак Доналда Трампа на власт и радикална промена америчке политике изазвала промену смера немачке и европске политике и натерало је да се журно трансформише у политику глобалног распона моћи.
Свакако да то није тако.
Нити се америчка политика радикално променила, нити су након Трамповог преузимања председништава настале било каква нова драматична угрожавања немачких и европских интереса. Преображај немачке позиције у међународним односима почео је много пре доласка Трампа. Једино што се променило је скидање маске с међусобних односа америчког и европског крака евроатланске интеграције и јачање међусобног надметања на економском плану, које је постојало и раније али је било медијски пригушено.
Америка се не повлачи из Европе, него управо обрнуто – покушава да ојача свој утицај и, коначно, своје руководство у Европи и целој евроатланској интеграцији.
Води се заправо огорчена битка за контролу европског крака, тог највећег светског економског војног и политичког комплекса. Свакако, увек на темељу истих вечних геополитичких поставки ограничавања континенталне моћи Немачке и блокирања пројекције њених економских и геополитичких интереса према истоку и југоистоку Европе, Блиском истоку и даље према Азији.
САД се не повлаче из светских послова и све што подсећа на изолацију само је димна завеса која покрива далеко већи ангажман на међународној сцени него за време раније америчке администрације.
Супротно тврдњама да Немачка тек треба да одлучи о својој новој улози, јачање немачке моћи заправо је дугогодишњи, пажљиво креиран и поступно спровођен процес, који није покренут појавом Доналда Трампа, него је истинска вишегодишња покретачка снага немачке политике, подстицај остваривању немачке доминације над структуром ЕУ и постизање нивоа немачке глобалне моћи.
У прилог таквом закључку довољно је навести неколико примера из којих се јасно види како обнова немачке моћи није почела појавом Доналда Трампа, како се тврди, него је дугорочни, системски пројекат. Тако још 2003. године Вернер Вајденфелд, саветник бившег немачког канцелара Хелмута Кола и директор тинк-тенка Center for Applied Policy Research при минхенском Универзитету Лудвиг-Максимилиан- изјављује да се потенцијал Европске уније приближава светској сили САД-у и наводи да је пред Бриселом одлучна алтернатива – „Успон на ниво светске моћи или пропаст“.
Током 2006. године фондација German Bertelsmann media group у више наврата у својим анализама исказује да је „Униполарни свет, где је САД центар светске политике дошао до свог краја, а будуће консталације међународних односа на светском ниову, по свему ће подсећати на борбу водећих европских сила током 19. века“.
При таквом развоју догађаја наводи се да Немачка и ЕУ морају редефинисати своју спољну политику, прихватити и елементе ткзв.“тврде моћи“ и оштро кренути у борбу за властите интересе на глобалној сцени.
У децембру 2012. године покренут је пројект „Elements of a Foreign Policy Strategy for Germany“, спонзорисан од стране Security Affairs“ (Stiftung Wissenschaft und Politik- SWP) и „German Marshall Fund of the United States“ (GMF). Тако створени тинк-тенк окупио је више од 50 високо рангираних функционера немачког политичког и економског естаблишмента с циљем дефинисања темеља будуће немачке спољне политике.
Укључени су аналитичари SWP-a, GMF-a, немачке аналитичке спољно-политичке мреже с јаким утицајем на службену политику „German Council on Foreign Relations“ (Deutsche Gesellschaft für Auswärtige Politik – DGAP), чланови Бундестага, представници фондација Konrad Adenauer, Fridrich Ebert i Bertelsmann Foundations, више универзитетских професора, представници индустрије, међу којима и концерна Даимлер АГ, и чланови извршног одбора Federation of German Industry (Bundesverband der Deutschen Industrie –BDI).
У раду су учествовали и Џон Битнер из недељника “Die ZEIT” и Николас Бос, репортер "Frankfurter Allgemeinen Zeitung” iиз институција Европске уније и НАТО-а. Највећи број окупљених чланова тик-тенка био је ипак из министарства спољних послова, међу којима и Томас Бергер, челник штаба за стратешко политичко планирање.
Закључак пројекта, који је трајао до септембра 2013. године, био је да САД показују знакове слабљења и да, стога, Немачка, чија је моћ обликовања политике тренутно на чекању, мора развити снажније глобалне активности како би постала сила на светској сцени. Пројекат је утврдио да немачка глобална политика мора располагати и војним средствима.
Резултати су укључени у анализу коју су објавили SWP и GMF, а оно се темељи на оцени да је данашња Немачка моћнија и утицајнија од „било које демократске Немачке у историји“.
Потврђено је оно што се већ дуго времена знало, да је Немачка неоспорни лидер Европске уније. Стратешка анализа указује да досегнут ниво немачке моћи отвара врата новом расту и да је, стога, потребно редефинисати немачку позицију у међународним односима.
Закључује се да Немачка, као земља која своју моћ и просперитет дугује пре свега глобалној економској експанзији, мора активно да делује на том глобалном нивоу.
Такође се наводи да „САД као глобални хегемон који је свестан смањења властитих ресурса у будућности може само условно да гарантује међународни поредак“. С друге стране Европска унија, погођена кризом и тренутно у сукобу са самом собом, није спремна ни способна да преузме глобалну улогу.
Стога Немачка мора попунити ту празнину, упозорава документ немачког стратешког тинк-тенка. Она мора, уместо досадашњег селективног и неодлучног деловања на међународном плану, кренути у активно обликовање међународних односа.
Аутори документа позивају на мобилизацију свих расположивих ресурса који могу послужити изградњи глобалне политике Берлина, па наводе како Немачка у пуном распону мора користити цели спектар инструмената спољне политике, почевши од дипломатије, међународне културне политике, економског и финансијског утицаја, све до коришћења војне силе.
У питањима немачке спољне политике незаобилазни дугогодишњи немачки министар спољних послова и вицеканцелар Јошка Фишер за “Project Syndicate” још крајем јануара 2017. године у чланку “Немачка у ери Трампа” такође заговара редефинисање позиције Немачке у новом геополитичком окружењу на европским просторима, створеним деловањем администрације Доналда Трампа, и образлаже значај Европске уније за Немачку и очување европског мировног и безбедносног поретка.
Према његовим речима, Немачка је зависна од Европске уније јер јој пружа геополитичку стабилност и моћ.
...
Преображај немачке политике на светском нивоу и надметање са САД-ом очито није подстакнуто актуелним Трамповим потезима него има своју далеку историју, која опет указује да је реч о системском, дугорочном процесу.".
http://www.pravda.rs/2019/4/2/najma...-nemacke-kao-globalne-sile-evo-sta-ceka-svet/

"Sta je babi milo , to joj se i snilo" ...
Kao da je "baba" zaboravila na neke pouke iz XX veka i kao da prosto prizeljkuje svojih "5 minuta slave" koji doci nece ...!