Najbolji režiser posle Bojana Stupice govori o Miri Stupici, heroini jugoslovenskog teatra...
Govorili ste da je Mira Stupica bila važna figura u vašem pozorišnom,
pa i ne samo u pozorišnom životu...
Kako danas gledate na trenutak kada vam je u Ateljeu 212 dala Prsten?
To je bilo posle "Kate Kapuralice"...
Skinula ga s ruke i dala uz reči koja ja sad ne mogu da ponovim. Ne zato što ih ne
znam. Svaku znam. Nego zazvučaće samohvalisavo, a to je nedostojno.
Da, hvala joj za sve!
Ona je u mojim mislima, uvek.
Ona me naučila...
Ne znam da li bih opstao da me ona nije uzela pod svoje. Ona je unapred znala šta će
bi sa mnom. Tri tačke...
Nekad mislim – pa i malo sam napravio koga sam imao za učitelja.
Ne osećam se dostojnim da pričam o Miri Stupici.
U ovom moru beščašća čemu doprinos daje to što se ljudi hvalisaju prijateljstvima,
intimiziraju se preko medija...
Ne mogu.
Ona je kraljica teatra i kraljica života.
Još par slova...
Da li savremeno pozorište korespondira sa najbolnijim
aktuelnim pitanjima današnjice?
Kada čujem reč aktuelno, meni se kosa na glavi digne.
Šta je aktuelno, to je i banalno.
Ubih se da ne budem aktuelan.
Pa valjda me zanima večno?
Šta je kod Shakespearea aktuelno?!
Ali - pozorište je i horizontala i vertikala.
Vi svi insistirate uvek na toj horizontali.
Naravno da ima konekciju s realnošću.
Hoće li neko insistirati na vertikali?
Kad je samo horizontala... šta onda imamo...
eto Dnevnika. To što se afirmiše u medijima,
čija je krajnja instanca ta odvratna reč aktuelnost
- banalno je.
A o banalnom je sve rekla Hana Arent.
Mene je sramota da se na tome stane i da je to
pozorišni cilj.
Naravno da treba da se bavi stvarima koje
nas se tiču, zar treba pričati o tome?
Ali - postoji valjda i neka duhovnost...
"Kroz puste zemlje ispunjene plačem
idemo u bitke sa drvenim mačem.“
Sve je rekao veliki, čarobni Ljuba Si-
mović.
Govorili ste da je Mira Stupica bila važna figura u vašem pozorišnom,
pa i ne samo u pozorišnom životu...
Kako danas gledate na trenutak kada vam je u Ateljeu 212 dala Prsten?
To je bilo posle "Kate Kapuralice"...
Skinula ga s ruke i dala uz reči koja ja sad ne mogu da ponovim. Ne zato što ih ne
znam. Svaku znam. Nego zazvučaće samohvalisavo, a to je nedostojno.
Da, hvala joj za sve!
Ona je u mojim mislima, uvek.
Ona me naučila...
Ne znam da li bih opstao da me ona nije uzela pod svoje. Ona je unapred znala šta će
bi sa mnom. Tri tačke...
Nekad mislim – pa i malo sam napravio koga sam imao za učitelja.
Ne osećam se dostojnim da pričam o Miri Stupici.
U ovom moru beščašća čemu doprinos daje to što se ljudi hvalisaju prijateljstvima,
intimiziraju se preko medija...
Ne mogu.
Ona je kraljica teatra i kraljica života.
Još par slova...
Da li savremeno pozorište korespondira sa najbolnijim
aktuelnim pitanjima današnjice?
Kada čujem reč aktuelno, meni se kosa na glavi digne.
Šta je aktuelno, to je i banalno.
Ubih se da ne budem aktuelan.
Pa valjda me zanima večno?
Šta je kod Shakespearea aktuelno?!
Ali - pozorište je i horizontala i vertikala.
Vi svi insistirate uvek na toj horizontali.
Naravno da ima konekciju s realnošću.
Hoće li neko insistirati na vertikali?
Kad je samo horizontala... šta onda imamo...
eto Dnevnika. To što se afirmiše u medijima,
čija je krajnja instanca ta odvratna reč aktuelnost
- banalno je.
A o banalnom je sve rekla Hana Arent.
Mene je sramota da se na tome stane i da je to
pozorišni cilj.
Naravno da treba da se bavi stvarima koje
nas se tiču, zar treba pričati o tome?
Ali - postoji valjda i neka duhovnost...
"Kroz puste zemlje ispunjene plačem
idemo u bitke sa drvenim mačem.“
Sve je rekao veliki, čarobni Ljuba Si-
mović.
