Dragi prijatelji i poštovani čitatelji sa radošću i izuzetnim zadovoljstvom, Vas mogu obavestiti da sam započeo rad na trećem delu trilogije. "Sasvim običan dan" završava trilogiju koja počinje "Sasvim običnom pričom" i nastavlja se "Dominama". Radnja se odigrava u 24 sata. Većina starih junaka i poneki novi su tu. Protok vremena je izmenio naše junake neke na bolje neke na gore, procenićete sami. Specifičnost ove knjige što je cela pisana u formi dijaloga a u skladu sa vremenom u kome živimo.
Pozdrav i na dar Vam ide jedno od poglavlja, tek da zavirite.
P. S. Tekst je grub i ne zamerite na slovnim i gramatičkim greškama.
ESMA
"Nakon više od četvrt veka, ponovo na istom mestu. Nastavak intervijua koji je obeležio kraj jednog milenijuma, jedne ere. Kako se osećate povodom toga Esma?"
"Ne znam ni sama. Sa jedne strane kao da je bilo juče, pomislim da se ništa nije promenilo a opet..."
"Da rezimiramo, šta se to promenilo a šta je ostalo isto."
"Smakli smo "balkanskog kasapina" i prodali ga onima koji su nas bombardovali, da ga oni mrcvare i ubiju na kraju, umesto mi da mu sudimo. Ubili smo onog koji je imao viziju, zato što je on taj koji nas je terao da mnogo radimo. Doveli smo narednog koji je više brinuo kako izgleda nego kako će biti zapamćen u istoriji.
Opametio se kad ga je prošla lepota. Namesto njega je došao profesionalac sa jednim zadatkom, da zakopa ovu zemlju. Zadatak izvršen. Nakon njega je došao Mesija, bar je on tako mislio o sebi. Ljut što ga nismo razumeli. I napokon danas, lik kome nikako da upamtim ime, valjda ćemo da upamtimo njegova dela."
"A šta je ostalo isto?"
"I dalje živim sa majkom u stanu. Neudata sam bez šanse da promenim bilo koji od ta dva statusa. Zemlja mi je još uvek okrnjena. Radnika i seljaka je sve manje i manje a sirotinje sve više. Penzioneri i dalje mantraju: 'Čuti samo da nije gore' misleći na rat a da ratuje nema ko. Prodajemo još uvek ono što je u vreme Druga Starog sagrađeno a on svake godine u novinarskim člancima i knjigama priučenih istoričara, postaje sve veći zločinac."
"Promenili ste posao, niste više novinar? "
"Nije baš tako. Moje sadašnje radno mesto prati logičan sled stvari. Nisam više u godinama kad treba da sakupljam cene po pijacama i jurim seksualne afere poznatih ličnosti. Sada sam profesor, učim mlade ljude da razluče bitnu razliku između peršuna paškanata i kelerabe i koja je švaleracija za naslovnu stranu a o kojoj se ćuti i koja se štekuje zarad ucene u budućnosti."
"Zar to nije previše sarkastično za nekoga ko ima tako bogatu karijeru kao što ste to vi?"
"A gde sam to pogrešila? Živimo nedosanjane snove o pravednoj državi grubo prekidane surovom stvarnošću. Buđenja nakon snova završavala su se rialiti programima. Kako da učim poštenju mlade naraštaje kada su državu vodili ljudi koji su hvatani sa rukama u kradenom medu. Srećko Šojić nije bio komedijant već uputstvo za bogaćenje. "
"Smatrate da je država kriva za to?"
"Nikako. Znaš li kako se većina njih obogatila, čast izuzetcima."
"Kako?"
"Tako što su vrlo rano shvatili da država ne postoji već da naš svet funkcioniše na strahu ljudi od iste. Nema države-nema sankcija. Nema sankcija-sve je dozvoljeno. A ako je sve dozvoljeno onda ni otimačina nije zabranjena. To se stručno zove, prvobitna akumulacija kapitala."
"Nije valjda da je sve tako crno?"
"Nije, sneg i šećer su još uvek beli. Doduše i kokain je."
"Šta imate da nam kažete o situaciji u prosveti?"
"Uglavnom ništa. Bar ne ništa spektakularno novo. Znaš li da su učitelji u Japanu, grjedini koji ne moraju da se klanjaju caru jer i on treba da poštuje učitelja."
"Stvarno je tako?"
"Tako legenda kaže, možeš li zamisliti bilo koga od naših predsednika, bivših i budućih, koji bi uradio tako nešto?"
"Ne mogu."
"A znaš li da u Japanu nema nepismenih? Da učenici jedu zajedno sa nastavnicima, da sami održavaju čistoću škola i da kontrolnih nema do četvrtog razreda. Da se uče tradiciji i umetnosti i svi nose školske uniforme. Za to vreme kod nas, deca uče jedanaest predmeta u početnim razredima, učitelji potroše više vremena popunjavajući eletronske dnevnike nego obrazujući učenike, vaspitanje niko i ne pominje. Alfa roditelji iz viber grupa odlučuju ko će kako da bude ocenjen. Nekada je učitelj uz popa i žandara bio viđen stanovnik svakog mesta, danas za učitelja uče samo oni koji ne mogu drugde da se upišu. Vidiš, uglavnom je sve po starom. "
"Jednom novinar uvek novinar, ima li nam spasa? Koje je tvoje rešenje za sve ovo štosi navela?"
"Ljubav, vera i nada."
"Ogromna promena za nekoga ko je važio za levičara i pionira feminizma na ovim prostorima."
"I dalje sam levičar i feministkinja. Ne ratuju ti stavovi u meni. U osnovi svake ideologije, ili bar većeg dela njih, je ljubav prema bližnjem svom, vera u slobodu mišljenja i nada da će se to jednog dana i postići. Vertikala koja počinje od pojedinca a završava se u univerzumu. "
"Zar ovo nije malo previše komplikovano?"
"Ni komplikovano a ni nedostižno, samo treba verovati."
" 'Samo treba verovati', odličan naslov za ovaj tekst. Uz tvoju dozvolu ću ga upotrebiti. Za neki dan ti šaljem tekst na autorizaciju."
"Slažem se, hoćemo li da popijemo nešto."
"Prošli put smo popile po rakiju, da se držimo tradicije i sada. Nego, kako je Mila? Bila je beba kada smo radili prošli interviju, vidim da vodi vrlo popularan podkast."
"Mila je srećno udata i ima devojčicu."
"Da li se primećuje nedostatak oca? Ako se dobro sećam o tome smo pričali, onda."
"Da, ali na specifičan način. Odrastanje i školovanje smo izgurali herojski, nikada mi nije zamerila, bar ja to nisam osetila, što sam veći deo vremena bila jako gruba i ponekad surova. Sada, od kako je i ona postala majka, primećujem da neke delove vaspitanja svesno prepušta suprugu. Čini mi se da je to ono za čim, negde u dubini duše i dan danas pati. Valjda to tako ide, stvari dođu na svoje mesto ali ne i nužno u istoj generaciji. "
"Evo i nje. Dobar dan Mila. Imala sam interviju sa tvojom majkom. Baš smo pričali o tebi."
"Mogu misliti, da pogađam. Pričala je o tome kako je bila gruba i surova prema meni tokom mog odrastanja. Tipično za nju, želi da opere osećaj krivice i činjenicu da me je zanemarivala."
"Za trenutak sam pomislila da govoriš istinu a onda sam shvatila da je sarkazam nasledna osobina. Devojke, vreme je da vas napustim. Fotograf će doći za sat vremena,trebaju mi vaše fotografije uz tekst. Doviđenja!"
"Pozdrav, nemoj da te ponovo nema dvadeset i pet godina. Ko zna kako ću onda da izgledam. Svakako, ne dobro kao sada."
Pozdrav i na dar Vam ide jedno od poglavlja, tek da zavirite.
P. S. Tekst je grub i ne zamerite na slovnim i gramatičkim greškama.
ESMA
"Nakon više od četvrt veka, ponovo na istom mestu. Nastavak intervijua koji je obeležio kraj jednog milenijuma, jedne ere. Kako se osećate povodom toga Esma?"
"Ne znam ni sama. Sa jedne strane kao da je bilo juče, pomislim da se ništa nije promenilo a opet..."
"Da rezimiramo, šta se to promenilo a šta je ostalo isto."
"Smakli smo "balkanskog kasapina" i prodali ga onima koji su nas bombardovali, da ga oni mrcvare i ubiju na kraju, umesto mi da mu sudimo. Ubili smo onog koji je imao viziju, zato što je on taj koji nas je terao da mnogo radimo. Doveli smo narednog koji je više brinuo kako izgleda nego kako će biti zapamćen u istoriji.
Opametio se kad ga je prošla lepota. Namesto njega je došao profesionalac sa jednim zadatkom, da zakopa ovu zemlju. Zadatak izvršen. Nakon njega je došao Mesija, bar je on tako mislio o sebi. Ljut što ga nismo razumeli. I napokon danas, lik kome nikako da upamtim ime, valjda ćemo da upamtimo njegova dela."
"A šta je ostalo isto?"
"I dalje živim sa majkom u stanu. Neudata sam bez šanse da promenim bilo koji od ta dva statusa. Zemlja mi je još uvek okrnjena. Radnika i seljaka je sve manje i manje a sirotinje sve više. Penzioneri i dalje mantraju: 'Čuti samo da nije gore' misleći na rat a da ratuje nema ko. Prodajemo još uvek ono što je u vreme Druga Starog sagrađeno a on svake godine u novinarskim člancima i knjigama priučenih istoričara, postaje sve veći zločinac."
"Promenili ste posao, niste više novinar? "
"Nije baš tako. Moje sadašnje radno mesto prati logičan sled stvari. Nisam više u godinama kad treba da sakupljam cene po pijacama i jurim seksualne afere poznatih ličnosti. Sada sam profesor, učim mlade ljude da razluče bitnu razliku između peršuna paškanata i kelerabe i koja je švaleracija za naslovnu stranu a o kojoj se ćuti i koja se štekuje zarad ucene u budućnosti."
"Zar to nije previše sarkastično za nekoga ko ima tako bogatu karijeru kao što ste to vi?"
"A gde sam to pogrešila? Živimo nedosanjane snove o pravednoj državi grubo prekidane surovom stvarnošću. Buđenja nakon snova završavala su se rialiti programima. Kako da učim poštenju mlade naraštaje kada su državu vodili ljudi koji su hvatani sa rukama u kradenom medu. Srećko Šojić nije bio komedijant već uputstvo za bogaćenje. "
"Smatrate da je država kriva za to?"
"Nikako. Znaš li kako se većina njih obogatila, čast izuzetcima."
"Kako?"
"Tako što su vrlo rano shvatili da država ne postoji već da naš svet funkcioniše na strahu ljudi od iste. Nema države-nema sankcija. Nema sankcija-sve je dozvoljeno. A ako je sve dozvoljeno onda ni otimačina nije zabranjena. To se stručno zove, prvobitna akumulacija kapitala."
"Nije valjda da je sve tako crno?"
"Nije, sneg i šećer su još uvek beli. Doduše i kokain je."
"Šta imate da nam kažete o situaciji u prosveti?"
"Uglavnom ništa. Bar ne ništa spektakularno novo. Znaš li da su učitelji u Japanu, grjedini koji ne moraju da se klanjaju caru jer i on treba da poštuje učitelja."
"Stvarno je tako?"
"Tako legenda kaže, možeš li zamisliti bilo koga od naših predsednika, bivših i budućih, koji bi uradio tako nešto?"
"Ne mogu."
"A znaš li da u Japanu nema nepismenih? Da učenici jedu zajedno sa nastavnicima, da sami održavaju čistoću škola i da kontrolnih nema do četvrtog razreda. Da se uče tradiciji i umetnosti i svi nose školske uniforme. Za to vreme kod nas, deca uče jedanaest predmeta u početnim razredima, učitelji potroše više vremena popunjavajući eletronske dnevnike nego obrazujući učenike, vaspitanje niko i ne pominje. Alfa roditelji iz viber grupa odlučuju ko će kako da bude ocenjen. Nekada je učitelj uz popa i žandara bio viđen stanovnik svakog mesta, danas za učitelja uče samo oni koji ne mogu drugde da se upišu. Vidiš, uglavnom je sve po starom. "
"Jednom novinar uvek novinar, ima li nam spasa? Koje je tvoje rešenje za sve ovo štosi navela?"
"Ljubav, vera i nada."
"Ogromna promena za nekoga ko je važio za levičara i pionira feminizma na ovim prostorima."
"I dalje sam levičar i feministkinja. Ne ratuju ti stavovi u meni. U osnovi svake ideologije, ili bar većeg dela njih, je ljubav prema bližnjem svom, vera u slobodu mišljenja i nada da će se to jednog dana i postići. Vertikala koja počinje od pojedinca a završava se u univerzumu. "
"Zar ovo nije malo previše komplikovano?"
"Ni komplikovano a ni nedostižno, samo treba verovati."
" 'Samo treba verovati', odličan naslov za ovaj tekst. Uz tvoju dozvolu ću ga upotrebiti. Za neki dan ti šaljem tekst na autorizaciju."
"Slažem se, hoćemo li da popijemo nešto."
"Prošli put smo popile po rakiju, da se držimo tradicije i sada. Nego, kako je Mila? Bila je beba kada smo radili prošli interviju, vidim da vodi vrlo popularan podkast."
"Mila je srećno udata i ima devojčicu."
"Da li se primećuje nedostatak oca? Ako se dobro sećam o tome smo pričali, onda."
"Da, ali na specifičan način. Odrastanje i školovanje smo izgurali herojski, nikada mi nije zamerila, bar ja to nisam osetila, što sam veći deo vremena bila jako gruba i ponekad surova. Sada, od kako je i ona postala majka, primećujem da neke delove vaspitanja svesno prepušta suprugu. Čini mi se da je to ono za čim, negde u dubini duše i dan danas pati. Valjda to tako ide, stvari dođu na svoje mesto ali ne i nužno u istoj generaciji. "
"Evo i nje. Dobar dan Mila. Imala sam interviju sa tvojom majkom. Baš smo pričali o tebi."
"Mogu misliti, da pogađam. Pričala je o tome kako je bila gruba i surova prema meni tokom mog odrastanja. Tipično za nju, želi da opere osećaj krivice i činjenicu da me je zanemarivala."
"Za trenutak sam pomislila da govoriš istinu a onda sam shvatila da je sarkazam nasledna osobina. Devojke, vreme je da vas napustim. Fotograf će doći za sat vremena,trebaju mi vaše fotografije uz tekst. Doviđenja!"
"Pozdrav, nemoj da te ponovo nema dvadeset i pet godina. Ko zna kako ću onda da izgledam. Svakako, ne dobro kao sada."
