Nagla promena

[capljara]

Pre izvesnog vremena oprostili smo se od koleginice koja je otisla u penziju.
Zadjih sedamnaest godina radili smo zajedno, i cudno mi je kako smo se brzo navikli na njeno odsustvo.Sticajem okolnosti ona se vratila u Beograd i sada nas dele dosta casova leta. Skoro svaki dan se " vidimo i cujemo "i bilo bi sve ok ,da u zadnje vreme nije pocela da se zali na usamljenost. Moram napomenuti da je udata i ima odraslu decu.
Posao kojim se bavimo je jako dosadan i svaki dan je slican predhodnom tako da sam njega isklucio kao razlog letargicnosti.Sinoc dugo nisam mogao da zaspim razmisljajuci
o svom odlasku u penziju.Koliko god se trudio da zamislim sebe sa viskom vremena :
putovanjima,pecanju.setnji sa unucima ,lepoti zrelosti, nesto se nije uklapalo.....Sta ?
Da li se covek zaista oseca beskorisnim samo zato sto ne odlazi na posao ili je ovo gore napisano za dublju analizu ?
P. S . Ako ste imali slicnih tema ne zamerite vec me uputite na njih.

 

[miholjsko-leto]

Cim se ode u penziju - kraj je blizu....

 

[capljara]

To bi bio jedan od laksih odgovora........

 

[NeDoDiri]

Mislim da je to veoma dobro pitanje budući da rijetko mislimo o tome šta i kako ćemo kad sat otkuca radni vijek,a čovjek se još uvijek dobro osjeća,sposobno,zdravo ali i beskorisno.
To je svakako psihološki problem koji može pojedinca da baci u depresiju jer svaka separacija koju nam život donese(smrt,razvod,preselenje,penzionisanje..) uvijek je potencijalni okidač za nevolje i promjene raspoloženja.
Problem jeste u tome kako se pojedinac nosi sa vlastitom definicijom samoodređivanja i samoostvarenja..jer da li sam ja radnik,majka,žena ili sam žena,majka,radnik...gdje sam ja to sebe i kojim prioritetima odredila..gdje se ja to ostvarujem?
ako sam promašila temu,molim da me korigujete..

 

[capljara]

Da se razumeno. Materijalni status je u ovom slucaju sekundaran ( za neke verovatno primaran ) pa mogu pogresno protumaciti temu.Nije mi bila namera da uvredim ljude ciji odlazak u penziju znaci gubitak finansijske sigurnosti i time je problem sigurno veci....Razmisljajuci o goloj egzistenciji sigurno se nisu opterecivali " novonastaloj situaciji "i uklapanja sebe kada je vreme prilagodjavanja davno proslo.Ovom temom sam hteo animiramirati starije clanove foruma da iz svog iskustva sagledaju i napisu na kakve prepreke su nailazili, bilo porodične bilo društvene

 

[Dača R]

Odlazak u penziju je važna životna prekretnica koja se lako prevazilazi ako dođe do uspešnog prevazilaženja nekih, nazovimo ih ,,činjenicama'', a osećaj beskorisnosti može biti jedna od njih. Rekacija gospođe iz uvodnog posta je sasvim normalna i očekivana...dok ne potraje

 

[lanavi]

Mislim da je to veoma dobro pitanje budući da rijetko mislimo o tome šta i kako ćemo kad sat otkuca radni vijek,a čovjek se još uvijek dobro osjeća,sposobno,zdravo ali i beskorisno.
To je svakako psihološki problem koji može pojedinca da baci u depresiju jer svaka separacija koju nam život donese(smrt,razvod,preselenje,penzionisanje..) uvijek je potencijalni okidač za nevolje i promjene raspoloženja.
Problem jeste u tome kako se pojedinac nosi sa vlastitom definicijom samoodređivanja i samoostvarenja..jer da li sam ja radnik,majka,žena ili sam žena,majka,radnik...gdje sam ja to sebe i kojim prioritetima odredila..gdje se ja to ostvarujem?
ako sam promašila temu,molim da me korigujete..

Samo ne verujem da i pored konstatacije da je pitanje dobro, mozemo dati/dobiti dobar odgovor jer...smisao bivanja nije u svih isti, pogled na zivot i smrt je individualna stvar duha, stvaranje i nestajanje ciljeva, planova, ostvarenja je motiv/posledica koja daje razlicit ishod. Prethodnici su konstatovali neospornu cinjenicu - blizu je kraj koji ne nudi izbor a ljudski zivot opstanak nalazi upravo u izborima, iskusenjima, mogucnostima. Ta promena nije toliko nagla (svesnost o tome postoji ali se gura od sebe kao nepozeljna), koliko je kod nekih pojedinaca toliko intenzivna i bolna jer ne nalazi adekvatni supstitut za sada izgubljenu sposobnost, korisnost, potrebnost. Da li to onda znaci da ljudi koji su posveceni karijeri, koji ispunjenje svog vremena pa i sopstveno vrednovanje kao licnosti poistovecuju iskljucivo sa priznanjem drugih, imaju problem ispunjenja sebe sobom? Da li su oni drugi zato sebicni (ako dozvole ili mogu da uzivaju bez nepripadanja zajednici koja "bez njih ne moze")?
Navedene separacije su neuporedivo teze no penzionisanje ali mislim da se taj cin dozivljava kao tragedija kod onih ljudi koji sebe poistovecuju sa svojim poslom, oni koji nisu uspeli da razviju bliske odnose sa ljudima van svog poslovnog okruzenja (mozda ni u njemu nisu ali je osecaj pripadnosti veci), onih kojima je sopstveno drustvo bez auditorijuma naporno. Elan, volja, nada, iscekivanja (makar i sa letargicnim, dosadnim, ponavljajucim poslom) postoji...a posle...saznanje da nista nece biti isto, kao pre. Valjda je problem u tome. Kada bi se samo nesto od toga naslo u posle, valjda bi sve bilo lakse.

 

[NeDoDiri]

Upravo tako lanavi...
ključna riječ jeste -poistovjećivanje- sebe sa onim što radiš i to je jedan presudni faktor koji otežava,ali ne smijemo zaboraviti ni strukturu ličnosti..mnogo je lakše onim ljudima koji su znatiželjni i čije su sfere interesovanja široke..mada,postoji nešto zajedničko svim faktorima..a to je ona spoznaja koja je čisto generički određena..sa konkretnim datumom i godinom,neko ode u penziju i to ga automatski podsjeti da je vrijeme odlaska tu negdje..podsjeti ga na starosnu dob,na samoću .."..jer kad ostariš,niko ne kuca na tvoja vrata.."

 

[capljara]

Kakvu ulogu ima porodica...." ako je navikla na vase odsustvo "?

 

[lanavi]

Nisam sigurna da porodica moze da ima presudnu ulogu. Ako bliskost nije postojala pre toga, tesko da ce tek tako biti uspostavljena naknadno. Rec je o duhovnom odsustvu, emotivnoj daljini, maltene osecanju nepripadanja onima kojima se u stvari jedino i pripada. Mozda i o opterecenosti trivijalnom svakodnevicom koja ne pruza nista osim obaveza koje ne daju satisfakciju (nisu ni placene, ni cenjene, ni primecene) pa se izgnanik sada oseca jos gore. "Oni" su naviknuti da on/ona nije prisutan/na, da ima izgovor ili bolje reci opravdanje za posvecenost poslu, a onda nije lako primiti ga nazad u "regularni" zivot jer on/ona sam ne moze tek tako da se uklopi. I nije daleko od istine da je rec o navici o necijem odsustvu - taj se naprosto nije potrudio da bude prisutan. Zato mu konacni povratak na pomalo stran teren izgleda tezak. A i ostalima. Sustina je u uzgajanju niti - ne od, nego ka sebi, ka bliskima.

 

[tgdanijela]

Starenje je fiziološki proces koji prate mnoge promjene; ima svoje karakteristike kojima se bavi oblast medicine - gerijatrija. U okviru toga opisuju su i psihičke promjene i teškoće ovog razdoblja. Dovoljno je reći da 30% ljudi preko 65 godina pati od depresije ..nemam baš sada vremena iako tema jeste zanimljiva ...
..evo samo mali dodatak fiziološkog procesa tokom starenja kkod muškaraca..indirektno je vezano za temu
http://forum.krstarica.com/showthread.php/329247-Klimakterij-muškarca?highlight=klimakterij+muškarca

 

[capljara]

Starenje je fiziološki proces koji prate mnoge promjene; ima svoje karakteristike kojima se bavi oblast medicine - gerijatrija. U okviru toga opisuju su i psihičke promjene i teškoće ovog razdoblja. Dovoljno je reći da 30% ljudi preko 65 godina pati od depresije ..nemam baš sada vremena iako tema jeste zanimljiva ...
..evo samo mali dodatak fiziološkog procesa tokom starenja kkod muškaraca..indirektno je vezano za temu
http://forum.krstarica.com/showthread.php/329247-Klimakterij-muškarca?highlight=klimakterij+muškarca

Imam 58 godina i jos sebe ne smatram gerijatriskim problemom ,a tebe bih zamolio da budes toliko kurtoazna koliko kompetentna pa da bar procitas temu pre no sto se ukljucis u prepisku,

 

[besmrtna]

Pre izvesnog vremena oprostili smo se od koleginice koja je otisla u penziju.
Zadjih sedamnaest godina radili smo zajedno, i cudno mi je kako smo se brzo navikli na njeno odsustvo.Sticajem okolnosti ona se vratila u Beograd i sada nas dele dosta casova leta. Skoro svaki dan se " vidimo i cujemo "i bilo bi sve ok ,da u zadnje vreme nije pocela da se zali na usamljenost. Moram napomenuti da je udata i ima odraslu decu.
Posao kojim se bavimo je jako dosadan i svaki dan je slican predhodnom tako da sam njega isklucio kao razlog letargicnosti.Sinoc dugo nisam mogao da zaspim razmisljajuci
o svom odlasku u penziju.Koliko god se trudio da zamislim sebe sa viskom vremena :
putovanjima,pecanju.setnji sa unucima ,lepoti zrelosti, nesto se nije uklapalo.....Sta ?
Da li se covek zaista oseca beskorisnim samo zato sto ne odlazi na posao ili je ovo gore napisano za dublju analizu ?
P. S . Ako ste imali slicnih tema ne zamerite vec me uputite na njih.

Pogresno je da se neko oseca beskorisnim ako ne ide na posao....
Postoji toliko toga cime covek moze da se bavi i da bude ispunjen...
Od toga da se bavi necim kreativnim, bilo kojom umetnoscu ili vestinom, da se druzi sa porodicom, prijateljima, putuje, seta..
Takodje covek moze da uci dok je ziv... bilo sta sto bi ga ispunilo i pricinilo mu zadovoljstvo...
Duhovne aktivnosti kao ni kreativne ne znaju za godine...
Niti nasa dusa zna za godine...
Ne uklapa se to sto ovaj svet tj drustvo kako je organizovano, ne racuna na starije osobe...
Favorizuje se mladost..
Bavljenje duhovnim stvarima moze ispuniti coveka ne vezano za godine...
Kao i kreativnim.. onoliko koliko je neko u mogucnosti...

 

[lanavi]

Kakvu ulogu ima porodica...." ako je navikla na vase odsustvo "?

Da li vi imate neki strah od onog sto predstoji? Ne mislim na smrt. Da li je uopste prekid posla, odlazak u penziju (niste blizu ali niste ni daleko), nesto sto lici na uvod u tesko podnosljiv, neprihvatljiv kraj? Ne morate da odgovorite ako ne zelite. Da li svesnost o onome sto ceka, makar podstaknuta tudjim iskustvima, moze da promeni nesto u stavu, pripremi osobu na drugacije postupanje kako bi se izbegla zamka osecanja bespomocnosti?

 

[capljara]

Iskreno govoreci ja nisam nikada razmisljao o svom odlasku u penziju do njenog odlaska. Ukratko ....nas cetvoro ( tri muskarca i ona ) duzi niz godina radimo zajedno.Zadnjih nekoliko godina nismo u Srbiji te smo se jos vise vezali, sto zbog siromasno depresivne varosice u uralskoj oblasti Rusije, sto zbog dezurstva od 24 h Elem covek ima vremena da razmislja o svemu ,mozda i vise nego u nekim normalnijim okolnostima . Svi smo jako pozitivni i razlika u godinama nije neka .Nas nije zakacio ovaj novi zakon o beneficiranom radnom stazu tako da nam je penzija dosta blizu .Ona je prva otisla , i od nove godine je cini mi se brojala sate i dane. Ja stvarno ne mogu da opisem tu njenu srecu i planove za povratak u Beograd.
Te Ada svaki dan , te vikendica na ibarskoj , o unuku da ne pisem. Sve se svodilo na to da ce " ovo sto je ostalo, znati potrositi "
Nije proslo ni tri meseca ona je pocela redovno da se javlja .Upocetku kurtoazno da bi preraslo u celodnevno " skajpovanje " Prvi problem je nastao ubrzo po povratku, neka sitnica oko rasporeda stvari u kuci ,da bi ona ubrzo zakljucila da je suvisna u rodjenoj kuci . Problemi koji su iz dana u dan posojali sve veci ona je svakodnevno delila najcesce sa mnom jer smo vremenski tako uklopljeni.Polako sam se i sam nalazio u nekoj njenoj prici , mada stvarno ranije nisam razmisljao ni dana unapred.Najvise me je pogodio problem oko deteta ( slicno sam doziveo kada sam letos dolazio ) koje u nekoj bezveznoj svadji stalno nabacuje nesto u stilu " Od kako si se vratila stalno neki problemi " Muz ( koji jos radi ) nece vikendom da ide van Beograda koji joj se budi receno smucio ( kaze da to vise nije onaj grad ) Potpuno sam se nasao u toj prici i sve sto je ona pricala licno sam prozivljavao
I ovo sto sada pisem vise je potreba da sa nekim podelim iskustva nego da mi neko preporucuje medicinske savete ( ne znam dali sam jasan )....U svakom slucaju hvala na strpljenju.
Zacudio sam se sto se ovoliko ljudi i javilo s obzirom da tema nije atraktivna.

 

[lanavi]

Tema verovatno nije atraktivna jer je vecina ovde daleeeeko od penzije....nije na domak sopstvene koze pa ne svrbi i ne boli . Ono sto je mene podstaklo na javljanje je suocavanje mog oca sa istovetnim problemom. Kriza je trajala bas dugo, manifestovala se nikada do tada ispoljenom nervozom, pa slobodno mogu da naglasim i depresijom. Objasnjenje je delimicno jednostavno - izuzetna ljubav prema poslu koji je radio, potpuna predanost istom, osecanje korisnosti. Kada je odjednom to prestalo, suocio se sa nedostatkom interesovanja za bilo sta izvan toga (stava sam da covek mora imati nesto sto ga ispunjava i van regularnih 8 sati posla, voleo ga ili ne....neki hobi, sport, tumaranje prirodom...sta god, sto bi zivot cinilo zanimljivijim, smislenijim). Nasrecu, vremenom je sve leglo na svoje mesto, uspeo je da pronadje svoje nacine.
Ono sto je takodje ovde specificno a cini mi se i tipicno je cinjenica suocavanja sa razlicitoscu potreba, svojih i bliskih ljudi (dece), koje se silom okolnosti nadju na istom terenu sa viskom vremena provedenim zajedno (u medjuvremenu je svako stekao neke svoje navike koje se sada u novim okolnostima sukobljavaju...logicno - jaz generacija pa otud i neophodnost fizickog razdvajanja zarad normalnog funkcionisanja, bez obzira na sveprisutnu ljubav i potrebu za ugadjanjem). Visak neplaniranog, neobavezujuceg vremena ili pak vremena na koje sada imaju prava svi koji rade osim onog koji ne radi, pa je on taj koji se prilagodjava drugima i poklanja ga (sto iz zelje, sto iz nuznosti) vise ostalima no sebi, verovatno stvara dodatni osecaj bespomocnosti. Kada sve to dodje u raskorak sa onim koji bi to trebao da razume i na ciju se podrsku najvise racuna a on to ne cini (partner), onda je to dodatni negativni poen. Mislim da bi valjalo znati da svi mogu bez nas....da vise mi namecemo neku sopstvenu vaznost u tudjim ocima no sto u stvari jeste ("od kako si tu, stalno neki problemi") . Iako bi izgledalo sebicno, a licno mislim da nije, ostatak treba proziveti po svom nahodjenju, po svojoj zelji, po sopstvenim ocekivanjima (ne zanemarujuci naravno pri tom ostale). Ukoliko se to uklopi sa tudjim idejama, lepo je...ako se ne uklopi, ionako je nevazno...oni imaju sanse da uce na nasim greskama a mi bas i nemamo vremena da greske ispravljamo (ovako mislim sad a ne znam da li cu misliti kad bude tad ).

 

[capljara]

Odmah da se zahvalim na ovolikoj paznji i vremenu koje si odvojila. Verujte da puno znaci kada neko potvrdi ono sto i sami mislite.Kljucna rec u tvom odgovoru je sebicnost.
Jos uvek ne mogu da se izborim sa onim malogradjanskim " tudjim misljenjem ". Ja bih verujte znao da organizujem sebi zivot ( da niko ne primeti moje prisustvo ) ali jos uvek smo takav narod da bi se sve sto mi se u zadnje vreme vrti u glavi protumacilo kao puka sebicnost .Ne mogu a da se ne setim ujaka koji je davno umro u Americi u nekom starackom domu u Majamiju sta smo sve pricali za njegove najblize ( kako su to dopustili ) sve do pre desetak godina kada su dolazili u Jugoslaviju i rekli da je covek zadnjih godina posla sam uplacivao sebi apartman i to kakav.....a da su oni dolazili kod njega vise na odmor nego u posetu .Nadam se da cu i sam probiti neke barijere.....Hvala jos jednom.

 

[Antirezimski element]

vecina ljudi voli najvise sebe.

 

[Giovanna]

Cim se ode u penziju - kraj je blizu....

Može biti a i ne mora... Koliko će nas dočekati starost? Nije mladost garancija dugog života, kao ni odlazak u penziju i 60 godina znak da se približio kraj..
Trenutno sam u depresivnoj fazi i ni u čemu ne vidim smisao pa ni u životu, ali to ne znači da se posle nekog vremena neću trgnuti i opet uživati u sitnicama dok god budem mogla (čitaj dok budem želela i živela).

 

[zadovoljavajuc]

Uopsteno gledano, ljudi koji se ususkaju u sigurnost bezeci od neizvesnosti se jednostavno stalno razocaravaju.
Potrebno je stalno sebi stvarati nagle promene i povecati svoju izdrzljivost na takve dogadjaje.


Sto se tice konkretnog primera; cini se da je previse ocekivala od onoga sto je ceka, brkajuci ono sto se desavalo na kasicicu, one paznje koje je dobijala kad je dolazila na godisnje odmore (suva pretpostavka) da ce, kad se na duze vrati, da dobija na kutlacu, i onda se nasla u nebranom grozdju toga da svako ima neki svoj zivot, a ona ga jos nije osmislila u toj novonastaloj situaciji. Valja joj naci sto pre nacin koji ce joj pomoci da se aklimatizuje sama sebi u novom stalnom okruzenju.

 

[Џорџи]

Uopsteno gledano, ljudi koji se ususkaju u sigurnost bezeci od neizvesnosti se jednostavno stalno razocaravaju.
Potrebno je stalno sebi stvarati nagle promene i povecati svoju izdrzljivost na takve dogadjaje.


Sto se tice konkretnog primera; cini se da je previse ocekivala od onoga sto je ceka, brkajuci ono sto se desavalo na kasicicu, one paznje koje je dobijala kad je dolazila na godisnje odmore (suva pretpostavka) da ce, kad se na duze vrati, da dobija na kutlacu, i onda se nasla u nebranom grozdju toga da svako ima neki svoj zivot, a ona ga jos nije osmislila u toj novonastaloj situaciji. Valja joj naci sto pre nacin koji ce joj pomoci da se aklimatizuje sama sebi u novom stalnom okruzenju.

Pa moguce ali ne mozemo se bas pripremiti za godine i iskustva koja ne dolaze pre vremena..meni je najtuznije sto starije osobe ne uzimamo zdravo za gotovo i njihova rec nekako nema tezinu..kao da ih ne primecujemo na ulici..nekako zanemarujemo njihove probleme..e sad jedino se za tu samocu treba pripremati to ne gine svakom..al nekako sto duze ostati mlad duhom i nalaziti hobije koji bi nas pokretali

 

[zadovoljavajuc]

Pa, ovaj, samoca je prirodno stanje stvari, i stalna je kategorija.
Sve zavisi koliko se duboko gleda i statika i promena.
Ako se covek uzme kao neki, sta znam, skup svega onoga sto ga cini, onda ga mogucnost preklapanja sa drugim skupovima cini mogucim za druzenje. I sto je veci taj skup, moguca su veca preklapanja sa ostalima.
A ono sto samocu cini konstantom je da cesto covek ni sam sa svojim skupom se ne preklapa u potpunosti, a kamo li sa drugim skupovima.

 

[jevropa]

Iskreno govoreci ja nisam nikada razmisljao o svom odlasku u penziju do njenog odlaska. Ukratko ....nas cetvoro ( tri muskarca i ona ) duzi niz godina radimo zajedno.Zadnjih nekoliko godina nismo u Srbiji te smo se jos vise vezali, sto zbog siromasno depresivne varosice u uralskoj oblasti Rusije, sto zbog dezurstva od 24 h Elem covek ima vremena da razmislja o svemu ,mozda i vise nego u nekim normalnijim okolnostima . Svi smo jako pozitivni i razlika u godinama nije neka .Nas nije zakacio ovaj novi zakon o beneficiranom radnom stazu tako da nam je penzija dosta blizu .Ona je prva otisla , i od nove godine je cini mi se brojala sate i dane. Ja stvarno ne mogu da opisem tu njenu srecu i planove za povratak u Beograd.
Te Ada svaki dan , te vikendica na ibarskoj , o unuku da ne pisem. Sve se svodilo na to da ce " ovo sto je ostalo, znati potrositi "
Nije proslo ni tri meseca ona je pocela redovno da se javlja .Upocetku kurtoazno da bi preraslo u celodnevno " skajpovanje " Prvi problem je nastao ubrzo po povratku, neka sitnica oko rasporeda stvari u kuci ,da bi ona ubrzo zakljucila da je suvisna u rodjenoj kuci . Problemi koji su iz dana u dan posojali sve veci ona je svakodnevno delila najcesce sa mnom jer smo vremenski tako uklopljeni.Polako sam se i sam nalazio u nekoj njenoj prici , mada stvarno ranije nisam razmisljao ni dana unapred.Najvise me je pogodio problem oko deteta ( slicno sam doziveo kada sam letos dolazio ) koje u nekoj bezveznoj svadji stalno nabacuje nesto u stilu " Od kako si se vratila stalno neki problemi " Muz ( koji jos radi ) nece vikendom da ide van Beograda koji joj se budi receno smucio ( kaze da to vise nije onaj grad ) Potpuno sam se nasao u toj prici i sve sto je ona pricala licno sam prozivljavao
I ovo sto sada pisem vise je potreba da sa nekim podelim iskustva nego da mi neko preporucuje medicinske savete ( ne znam dali sam jasan )....U svakom slucaju hvala na strpljenju.
Zacudio sam se sto se ovoliko ljudi i javilo s obzirom da tema nije atraktivna.

Po ovome sto pises, njen problem ne lezi u godinama, penziji ili bezkorisnosti.
Njen problem je porodica i cela njena okolina, kojoj ona ocigledno, i ne svojom greskom, vise ne moze da se prilagodi. Nisam procitala koliko je bila odvojena od Beograda, ali ocigledno dovoljno dugo. I sigurno je u pravu kad kaze, ovo nije moj Beograd, i verujem da joj se smucio. Pisem iz iskustva, ne kao penzioner, nego neko ko zivi u inostranstvu, i svake godine dolazi u Srbiju. Svake godine me hvata nostalgija i zelja za domovinom, prijateljima, familijom, i onim sto je NEKAD BILO. Toliko se radujem dok se pakujem, i to su zaista veliki momenti srece u mom zivotu. A onda posle 4 nedelje jedva cekam da se vratim nazad. Svaki put sam razocarana i svaki put sebi kazem, necu vise ni ici. Zaista vise nista nije kao sto je bilo, niti je tako kao sto si ocekivao, sve se promenilo. Na neki nacin osecam se odbacena, upravo od svoje familije, mada ne ocekujem previse.....................ali oni me ocigledno vise ne dozivljavaju kao deo familije, sredini ili sta vec. I naravno sto je radost i euforija za rodnim krajem veca, to je vece i razocarenje kad se ocekivano ne ispuni. Ali verovatno je istinita ona stara, daleko od ociju, daleko od srca. 100% sam sigurna da problem lezi u ovome, a ne u penzionisanju. Verovatno cete i vi imati slican problem, tako da pokusajte da poradite na tome, ali mozda ima razlike od porodice do porodice, i uopste cele okoline, ........................ali u svakom slucaju, povratak nazad zahteva novu integraciju u novo drustvo. Srecno