Iskustva: Idem u nadnicu jer nemam šta bolje, stalan posao sam i prestao ozbiljno da tražim, školovanje uprskao još ranije, kakv zanat u rukama nemam, alkoholizam i depra mi nisu baš neka preporuka. Uglavnom nije lako nit nemoguće teško, radi se kad zovu i šta ima, postoje sezonski poslovi/građevina koji su više dana/nedelja zaredom ali ima i kad idem na dva-tri sata samo da ne sedim kući zaludan. Dešava se (uglavnom zimi) kada i duže vremena ne zvoni telefon, zato uvek moram da čuvam od zarade i za takvu priliku. Isto tako, a i baš zbog toga, kada je špic desi se da radim i danju i noću, hvatajući tek poneki sat sna. Da imam, tj nabavljam i održavam svoj alat i sredstva za rad nije neophodno, ali mi olakšava. Ljudi kod kojih se radi ima svakakvih, postoje oni baš dobri, koji te cene kao čoveka i imaju obzira prema tvom radu, postoje i oni drugi. U suštini radim kod svih, nisam u prilici da biram oću/neću radim ali trudim se da dobro uzvratim što bolje mogu. Zarada je takva kakva je, ovde se satnica razlikuje od sela do sela i od čoveka do čoveka, uglavnom je ne tražiš već koliko ponude pa ako odgovara prihvatim ako ne odem drugde. Na isplatu se čeka, ponekad i duži period, lično izbegavam neplatiše, svejedno i oni sebi nalaze radnike.
Perspektiva: ne vidim je. Većina nadničara su na socijali i materijalnom, sirotinja oduvek il radnici neke propale firme, i retko ko tu vidi kakvu budućnost, radiš da opstaneš sada. Zanosim se kako ću da prištedim i kupim sebi parče zemlje i nešto započnem, ali od toga nema ništa. Razmišljao i da sam uplaćujem penziono, za probu prvo odvajao 5-6 hiljada na stranu svaki mesec da vidim mogu li, već treći sam morao da diram od tih para jer nije bilo. Tako da guram ovako dok leđa mogu da izdrže, a posle nemam pojma, verovatno štrangla.
