(sve reči do sad ispisane, pa i ove, samo su zapisi spisateljkine duše i života....prelepog života....da mogu, kada se prozori sećanja isprljaju po malo da ih obrišem i gvirnem kroz njih, kada me život slomi da se podsetim gde spava snaga. Ovo je knjiga koju ostavljam u amanet onima koji hode za nama koračajući tragovima našim.....našoj deci)
NACRTANI
Dan kao gibanica....red rada, red smeha, pa opet rad i to ozbiljan, prstohvat priče, pa rad,
kore malo poprskane nekim tihim ponosom i opet rad .....pa red sete i tuge....pa ljudi, reči i prosto mi je duša puna miline iako je dan naporan. Pred njegov kraj Maki nasmejan dodje po mene da me odveze kući. Odvrnuo muziku malo jače i djuska li djuska dok vozi uz ovu pesmu hahahaha
„Ajde Maki“ nasmejani komad mene govori dok me ćuška laktom u mišicu
Hahahaha naravno, meni malo fali....ramena se mrdaju, pokreti rukama i telom u ritmu hahahaha......pevamo oboje......prija hahahahaha
Kući ....doček......dvorište svaki dan ima drugačiji izgled od ono dvoje antrza.
Maca kroz smeh kaže zvrkovima dok pristavlja za kafu
„Kažite mami šta ste danas urnisali“ hahahah dok se ovo dvoje muvaju oko mojih nogu da jedva utekoh do kupatila da se presvučem. Ni jedan naš pas nikad nije znao ko je Ljilja....ja sam jednostavno mama za sve njih hahahah
„Ne zarezuju me dva posto za klopu. Loše su ručali...jednostavno neće, okrenu se i odu od činije. Šta im ti radiš?“ žali mi se muž.
„ Ništa, samo kažem „jedi“ ako vidim da imaju nameru da odu i oni nastave da jedu a ja ih pohvalim. Nekad sliste sve očas posla, a nekad mrljave...kao i ljudi. Navikli su na moju komandu hahahaha. Nema veze, ja sam tu ujutru i uveče, a za ručak nek pojedu koliko žele, ti im daj samo krekere“ govorim odlazeći u travu da se igram sa bebama...vreme za učenje dok se kafa malo ladne.
Malo kasnije stiže dugogodišnja prijateljica (forumska). Ona i njen muž su sa nama prošli sve tuge i radosti. Nikada nije ostavila moju tugu samu, bez obzira koje je vrste, kao ni mnogi moji Prijatelji, i naravno u radostima je prisutna. Njena keruša No je Mešova ljubav, i on njena. Oni su čuvali Meša i Mašu dok je trajala Cicina svadba bez ikakvih problema iako su se psi tad prvi tad prvi put odvojili od nas, ostavljeni u nekom drugom ambijentu. Ta ljubav, izmedju njih dvoje, je bila neverovatna ljubav i poštovanje. Kad pogledam u ljude....pa, većina treba još mnogo da uči, posebno o pravom značenju pojmova "ljubav" i "poštovanje" jer ljudi tako olako koriste te reči za nešto što nema veze sa ljubavlju. Došla je da vidi bebe ali bez Lare. Dolazi i naš dugogodišnji prijatelj, Maca mu je šef dosta godina već....kako li izdržava siroma hahahah Bez njega je jednostavno.....nezamisliv naš život.
Priča, smeh, podsećanja i šale dok se one dve loptice muvaju od ruke do ruke. Makiju stiže drugar koji ima motor pa nestaju u garaži.
Učestvujući u razgovoru spremam večeru za nas i gde god da krenem moje kereće prikolice me prate na šta se svi smeju jer špartam izmedju dve kuhinje, one u kući i letnje. Mrki obožava kuhinju i mama nikako, ali baš nikako, ne sme biti sama u njoj hahahahaa...moj pas čuvar
Predivni deo predvečerja kad sve miriše tako drago i blisko, na prava prijateljstva koja traju te svi osećamo tu pozitivu koju miris kvalitetnog trajanja donosi dušama umornim od dana.
Nahranih bebe....naravno, bez ikakvih problema su sve slistili, i krekere i kuvano, ali sam bila tu da korigujem zabadanje njuške u tudju činiju hahahaha
U dvorište ulaze dva lepa momka, sakoi, košulje....Makijevi drugari iz osnovne škole.
„Dobro veče tetka Ljiljo“ govore saginjući se da pomaze ona dva vrtiguza
„Dobro veče deco“.....jel ostajete na večeri?
„Ne hvala, jeli smo“
„Maki ja moram da jedem“
„Za 15 minuta je sve na stolu sine, samo da spremim salatu“
Nestaju na spratu da se moje sinče spremi.
Vidite naaaas.....dovikujem Maci i prijateljici
„Bebe, mesto“ pljesnem rukama i uperim kažiprst na njihove jastuke na tremu
Loptice odskakuću na „mesto“, sednu jedno do drugog naslanjajući se jedno na drugo kao pijani hahahaha i gledaju u mene
Ispružen kažiprst i stroga komanda „Čekaj“.....čekaju....
Odlazim u letnju kuhinju....oni me samo malo vide a i ja njih, ali čekaju
Mara ne može da izdrži pa ustaje i prilazi kuhinji
Izlazim, „Maro, mesto“ uz pljesak ruku......oranž-bela loptica se okreće i vraća na mesto...“Bravo Mrki“
Vraćam se u kuhinju...sada me ne vide...čekaju
Evo Mare opet hahahaha....ali se prikrada kao da je ne vidim hahahahahaah.....ma nema problema devojko.....ponovim sve opet.......vrati se vrckajući bezrepom zadnjicom i osta da leži na mestu.
Završila sam spremanje salate, izlazim, „Bravo Mrki, bravo Maro“ i svakom po komadić petit beure keksa uz pokret maženja po obraščiću...
Maca i naša prijateljica oduševljeni jer Mrkiša i Mara imaju samo 3 meseca
„Kad si ih ovo naučila?“ pita moj čovek sa osmehom na licu
„Sinoć“
„Moja Maca je vodja čopora hahahahah“ komentariše ovaj moj Moravac
Sad će da izda komandu....dobacuje prijateljica
Hahahahaahah „Večera je na stolu“ smejući se odgovaram
„A jel’ moram“ pita ona
„Moraš“ hahahahahaah
Večera i priča uz čašu vina...uleće Maki
„Maki, brzo mi uši ovo dugme na košulji“ i donosi kutiju sa koncima i iglama, makazama.
„Da te vidim.....oooooo kakva elegancija...sva trojica“ govori par minuta kasnije naša prijateljica kad je Maki ušao da se javi da polaze. Šeretski osmeh „Hvala, hvala. Mi smo uvek ukompletirani hahahaha....Za svaki slučaj proverite u 7,30 da li sam ustao jer ne znam kad ću doći hahaha“
Još priče i smeha....bebe izvrnute spavaju....ispratismo gošću u lepu noć.
Maca ode da legne a ja par minuta da obidjem parohiju, zaključam kapiju sa bebama, izmazim ih pred spavanje i ....ušuškah se u još budnim rukama...poslednja slika u oku....na tamno plavom nebu nacrtani borovi...
PS Dobro jutro..
..lepo i svetlo ...i ima posla, a ja već kasnim zbog pisanja 
ona direktorska opajdara od Ljiljke se veće namrštila 
