proka
Legenda
- Poruka
- 57.098
Nacisti su stali pred kuću petočlane porodice Živković i rekli "Imate 15 minuta da uzmete najvrednije stvari, a onda gori sve": Ono što su izabrali da ponesu - ispisalo je istoriju
Daleko od Kosančićevog venca se, 1943 godine , umalo desio još jedan bibliocid, manjih razmera svakako, no tim ljudima su knjige bile zaista sve. One su bile iznad svih drugih ličnih, porodičnih, upotrebnih ili dragocenih stvari ili poklona.
Pradedin brat Miroljub, teolog po struci, je, naime, sve do 1943. imao parohiju u okolini Beograda. Živeo je tu sa suprugom Angelinom, ćerkama Emilijom i Kajom i sinom Hranislavom.
Biblioteka koju je posedovao obuhvatala je par hiljada knjiga koje su vremenom sve uredno bile popisane i pečatirane sa Domaća biblioteka Živković. Jedan deo naših porodičnih knjiga, koje su sakupljali čukundeda i nešto navrdeda, ostale su na gazdinstvu u centralnoj Srbiji, odakle Živkovići vode poreklo. Pradedin brat Miroljub je, iako teolog po struci, imao biblioteku u kojoj je najmanje bilo strogo religijskih a najviše istorijskih, filozofskih i beletrističkih knjiga i razne štampe. Bilo je i tu mnogo bibliofilskih, retkih primeraka. Jedno od njih je Vukov Rječnik iz 1852.godine.
Miroljub je završio osnovnu školu delom u Levču delom u Kragujevcu, potom bogosloviju u Sarajevu, a studirao u Beogradu. Na hebrejskoj Bibliji potpisao se 1930., a na margini Narodnih novina iz 1932. nije propustio da pribeleži, na članku o Srpsko-turskom ratu vođenom od 1862.godine i čuvenom događaju na Čukur-česmi, da je njegov ded Miloš Živković, tada učenik jedne srednje škole u Beogradu, bio među ugroženim, nejakim stanovništvom, i pobegao natrag u Srbiju.
Miroljub je bio neobičan čovek, uvek bi na trivijalno pitanje ljudi ‘’šta ima novo?’’ odgovarao sa ‘’eto, uglavnom’’ , a svom ocu Milivoju, koji je jedno vreme radio u Prilepu, pisao je još kao dečak pismo gde da pita da mu kupi tamo ‘’neke pripovetke, da vidi kako pišu Starosrbijanci’’.
Bilo je u toj njegovoj predratnoj biblioteci smeštenoj u okolini Beograda, kod Barajeva, sečenih i nesečenih primeraka knjiga, svih klasika svetske i domaće književnosti, Dobri vojnik Švejk - jedna od njegovih najdražih, zatim knjiga na stranim jezicima - uglavnom ruskom, nemačkom, francuskom, Pikvikov Klub, Oliver Tvist, Viktor Igo, Estetika Đorđa Anđelića, Ogledi iz grčke filosofije i umetnosti Miloša Đurića, Tragovi prvih ljudi Lazara Jovančića, Stari srpski spomenici u Južnoj Srbiji, svi brojevi Politikinog zabavnika - od prvog broja objavljenog 1939.
A onda je došla je 1943.godina
Nacisti su upali u sva mesta oko Beograda, i došli i na vrata četvoročlane porodice Živković. Rekli su im da imaju 15 minuta da spreme samo najnužnije stvari i napuste kuću. Nepremišljajući se ni jednog momenta, Angelina je sa njim i njihovo troje dece izbacivala samo knjige kroz širom otvorene prozore, najbrže što su mogli. Jer znalo se prećutno, to su bile njihove najnužnije stvari.
Knjige su se gomilale oko kuće, a vreme isticalo. Kuća je ubrzo spaljena.
Zato kad god uzmem u ruke neku od knjiga sa tim pečatom Domaća biblioteka Živković /slike/ , ta predratna izdanja , znam da držim nešto mnogo više od starog štampanog papira: u tim knjigama upisan je jedan potencijalni bibliocid i potpuno beskompromisna odlučnost jedne male porodice da sačuvaju svoj, ali ne samo svoj već opšteljudski, najveći kapital: knjige. Nisu sve te knjige, kao što rekoh na početku, pečatirane u realnom vremenu, ali se zna da su sva ta predratna izdanja bila u njhovoj kući toga dana.
Knjige porodice Živković
Daleko od Kosančićevog venca se, 1943 godine , umalo desio još jedan bibliocid, manjih razmera svakako, no tim ljudima su knjige bile zaista sve. One su bile iznad svih drugih ličnih, porodičnih, upotrebnih ili dragocenih stvari ili poklona.
Pradedin brat Miroljub, teolog po struci, je, naime, sve do 1943. imao parohiju u okolini Beograda. Živeo je tu sa suprugom Angelinom, ćerkama Emilijom i Kajom i sinom Hranislavom.
Biblioteka koju je posedovao obuhvatala je par hiljada knjiga koje su vremenom sve uredno bile popisane i pečatirane sa Domaća biblioteka Živković. Jedan deo naših porodičnih knjiga, koje su sakupljali čukundeda i nešto navrdeda, ostale su na gazdinstvu u centralnoj Srbiji, odakle Živkovići vode poreklo. Pradedin brat Miroljub je, iako teolog po struci, imao biblioteku u kojoj je najmanje bilo strogo religijskih a najviše istorijskih, filozofskih i beletrističkih knjiga i razne štampe. Bilo je i tu mnogo bibliofilskih, retkih primeraka. Jedno od njih je Vukov Rječnik iz 1852.godine.
Miroljub je završio osnovnu školu delom u Levču delom u Kragujevcu, potom bogosloviju u Sarajevu, a studirao u Beogradu. Na hebrejskoj Bibliji potpisao se 1930., a na margini Narodnih novina iz 1932. nije propustio da pribeleži, na članku o Srpsko-turskom ratu vođenom od 1862.godine i čuvenom događaju na Čukur-česmi, da je njegov ded Miloš Živković, tada učenik jedne srednje škole u Beogradu, bio među ugroženim, nejakim stanovništvom, i pobegao natrag u Srbiju.
Miroljub je bio neobičan čovek, uvek bi na trivijalno pitanje ljudi ‘’šta ima novo?’’ odgovarao sa ‘’eto, uglavnom’’ , a svom ocu Milivoju, koji je jedno vreme radio u Prilepu, pisao je još kao dečak pismo gde da pita da mu kupi tamo ‘’neke pripovetke, da vidi kako pišu Starosrbijanci’’.
Bilo je u toj njegovoj predratnoj biblioteci smeštenoj u okolini Beograda, kod Barajeva, sečenih i nesečenih primeraka knjiga, svih klasika svetske i domaće književnosti, Dobri vojnik Švejk - jedna od njegovih najdražih, zatim knjiga na stranim jezicima - uglavnom ruskom, nemačkom, francuskom, Pikvikov Klub, Oliver Tvist, Viktor Igo, Estetika Đorđa Anđelića, Ogledi iz grčke filosofije i umetnosti Miloša Đurića, Tragovi prvih ljudi Lazara Jovančića, Stari srpski spomenici u Južnoj Srbiji, svi brojevi Politikinog zabavnika - od prvog broja objavljenog 1939.
A onda je došla je 1943.godina
Nacisti su upali u sva mesta oko Beograda, i došli i na vrata četvoročlane porodice Živković. Rekli su im da imaju 15 minuta da spreme samo najnužnije stvari i napuste kuću. Nepremišljajući se ni jednog momenta, Angelina je sa njim i njihovo troje dece izbacivala samo knjige kroz širom otvorene prozore, najbrže što su mogli. Jer znalo se prećutno, to su bile njihove najnužnije stvari.
Knjige su se gomilale oko kuće, a vreme isticalo. Kuća je ubrzo spaljena.
Zato kad god uzmem u ruke neku od knjiga sa tim pečatom Domaća biblioteka Živković /slike/ , ta predratna izdanja , znam da držim nešto mnogo više od starog štampanog papira: u tim knjigama upisan je jedan potencijalni bibliocid i potpuno beskompromisna odlučnost jedne male porodice da sačuvaju svoj, ali ne samo svoj već opšteljudski, najveći kapital: knjige. Nisu sve te knjige, kao što rekoh na početku, pečatirane u realnom vremenu, ali se zna da su sva ta predratna izdanja bila u njhovoj kući toga dana.
Knjige porodice Živković
