Некад у нека давно прошла времена људи су слушали оне паметније, данас у овом наопаком времену примат су преузеле и друштвени узор су постале "ријалити фаце", Илије Граховци, Антонији пУшићи, Јелене Карлеуше, Кристијани Голубовићи и ине Маје Дискреције, њихове "премудре" мисли које истина са напором успијевају срочити се цитирају, тражи се значење.
Тако је и ауторка отворила тему "премудрим" (читај нереално глупим) паламуђењем неког пУшића или на које име се већ одазива овај граЏанистанац који умује о национализму иако наравно нема појма шта би то могло бити.
Када пишемо и зборимо о национализму, ту су људи заробљени у једном калупу поимања ствари који је посљедица вишедеценијске индоктринације гдје се национализам илити родољубље морао доживљавати нечим рђавим, написано је на стотине текстова о национализму, редом наручених и будаластих ироз кје су плаћена пискарала доказивале подобност наметаним "вриједностима".
Постоје различити национализми, ту је важно да ли су нације засноване на политичком или етничком концепту нације. Неки јебивјетар Џорџ Орвел је то још проширио, па је у национализме уврстио и идеологије и вјерска убјеђења, а тај јебивјетар национализме класификује у позитивне, преносне и негативне.
Такође, важно је на чему је национализам утемељен, ако је на фобији према неком колективитету, не може бити позитиван.
На просторима овог језичког подручја хрватски, бошњачки и монтенегрински национализми су утемељени на србофобији, србофобија чини и форму и садржај тих национализама, србофобијом се хране, без србофобије ти национализми су празне љуштуре, самим тим и ти национализми постану временом тегоба онима у чијим умовима се настане.
Такође ваља раздвојити истински и лажни национализам,
Истински национализам гдје је водиља начело "своје волим, туђе поштујем" само добро може донијети. кроз историју разних народа знали би бити замајац у економском развоју, науци, умјетности, те културном, дугховном,и, моралном оздрављењу нације.
Лажни национализам је средство често опортунистима и (по потреби) преливодама да остваре своје амбиције, или ушићаре коју корист, за разлику од истинског, он је увијек офензиван, агресиван, естрадни, популистички. Када политичар, опортуниста, крене ничим изазван да србује ил је учинио неки пасјалук па да скрене пажњу ил се спрема да мазне лову, трећег нема.
Мислећи родољуби имају и обавезу бити имуним на пропаганду оних који нашем роду добро не мисле кроз коју су оклеветане неке личности (попут рецимо часног официра генерала Младића) и показати отпор према "вриједностма" кроз које се трасира пртина поданичком менталитету нације, и како написах, истински национализам, само добро може донијети.