Upravo čitam Nabokova nakon dosta godina - autobiografiju: "Govori, sećanje". Koliko je to genijalan pisac neka posvedoči rečenica:
"Moj otac je proveo tri mirna, premda ponešto usamljena meseca u samici, sa svojim knjigama, svojom složivom kadom za kupanje i primerkom J.P. Müllerova priručnika za kućnu gimnastiku."
Nakon prevrata u Rusiji, Nabokov je 1919. godine s porodicom krenuo u izgnanstvo, živeo dvadeset i nešto godina u Nemačkoj, pa onda krenuo u Ameriku. Uz pisanje, bavio se i šahom, fudbalom te, nešto ozbiljnije, proučavanjem leptira.
Sledećom pričom Nabokovljeve hobije stavljam u prvi plan i miksam ih, ne baš spretno, ali dobro, šta sad, je li, pokušaj...
NABOKOV NA GOLU
Godine 1924. amaterski sam zaigrao za Petersburg; od četiri emigrantska kluba, koliko ih je bilo u Berlinu, ovaj je bez sumnje bio najgori, tako da moja nedozrela golmanska veština i nije toliko upadala u oči. Na prvoj sam utakmici primio četiri gola, na drugoj samo jedan, a uskoro mi se prosjek ustalio na tri gola po utakmici. Istina, nisam ja bio krivac baš za svaku loptu u svojoj mreži.
Ali dobro, onaj put Postdamu jesam ispao smešan; dok je trajao napad moje ekipe, blizu desne stative ugledao sam leptira meni nepoznate vrste. Hteo sam ga pošto-poto uloviti za moju kolekciju. S obzirom da na tu utakmicu nisam poneo mrežu za leptire, bio sam prisiljen za potrebe svoga hobija uzeti mrežu sa stativa gola, na moju sreću samo provizorno pričvršćenu. I leptir se našao pod mrežom, gotovo istog trenutka kada je kroz moje uši zazujala lopta; onaj Preslov iz ekipe Kronstadta zapucao je svom snagom. Kronstadtovci su počeli slaviti pogodak, a ja sam panično povikao:
"Nije gol! Nije gol! Nije, ne važi se, nije se zatresla mreža!"
Posle mi je bilo neugodno.
A na utakmici u Keslowu, dok sam zevao na golu i dok mi je pospani pogled krmeljao po malobrojnoj, također ugnjavljenoj publici, primetio sam odjednom, među tom kvazimondenom nedeljnom promenadom, nikog drugog doli Aljehina! Aleksandra. Aleksandriča, ako se smem tako initimizirati s tim šahovskim genijem koji će svega četiri godine kasnije pobediti i velikog Kapablanku!
Jednom se rukom oslanjao na drvenu ogradu igrališta, dok je drugom za lakat pridržavao jednu gospođu u zrelim godinama, bez sumnje cenjenu porodičnu prijateljicu. Šah je, uz leptire, moj drugi veliki hobi (istinabog tu i tamo nešto nažvrljam na papir, ali Nebo me nije podarilo talentom). Imao sam žarku želju s tim majstorom kraljevske igre ukrstiti figure, odigrati barem jednu partiju, makar trajala manje od deset poteza. U džepu kaputa (koji sam pažljivo odložio iza leve stative) imao sam džepni šah. Već sam zamišljao sebe kako se najboljem kombinatoru na kugli zemaljskoj obraćam rečima:
"Gospodine Aljehin, ja jesam pacer, ali...", no shvatio sam da ne mogu samo tako napustiti ekipu, dok je utakmica u toku. A čekati kraj utakmice bilo bi rizično; činilo se da su Aljehin i gospođa samo zastali na minutu da promotre ovaj jeftini seljački spektakl i da bi svakoga trenutka mogli otići.
Tada se dogodilo čudo. Kraj samog mog gola zastao je neki besposleni mladić, možda domar u prostorijama keslowskih "Makruški", kluba s kojim smo upravo igrali. Zašto su mu dopustili da priđe tako blizu terenu, ne znam, a čudo se sastojalo u sledećem; mladić je bio isti ja. Identičan kao blizanac. Dvojnik... Čudilo me da to još niko nije primetio, pa stajali smo praktično jedan pokraj drugoga. Mogao bi me zameniti na vratima do kraja utakmice; niko ne bi video razliku, a velika je mogućnost da bi taj, meni toliko sličan mladić, branio i bolje nego ja...
Bilo kako bilo, ostao je problem odeće. Kako da zamenimo odela - moje sportsko, za njegovo radničko - a da niko u publici i na terenu to ne primeti? Unatoč velikoj poteškoći, nisam želeo odustati od svog plana. Suludog plana, da, sada i ja znam, ali u tom trenutku... Jer kad se celi taj skandal stišao i ja sam, kao i drugi, uvideo da mi moj "dvojnik" nimalo ne liči: bio je za glavu niži od mene, dvadeset godina stariji, već posve sed. Držao sam ga tokom te svoje šahovske groznice dvojnikom, valjda i zato... ne znam, možda sam jednostavno poludeo nakratko. No, svi prisutni (uključujući i mog "dvojnika") sigurno su smatrali da sam poludeo "nadugo", za ceo život.
Kad je moja ekipa započela jedan duži napad, ja sam tom nesretniku počeo davati znakove, došaptavati mu polurečenice, a potom i pantomimom pokazivati šta sam naumio. Na kraju nisam izdržao, prišao sam i počeo mu skidati pantalone (u časnoj nameri da zamenimo odeću), na što je on ustuknuo nekoliko metara. Potom se vratio i raspalio me posred lica.
Isključen sam s utakmice. Jedna je gospođa dovela policajca koji me ispitivao više od pola sata, dok se nije uverio kako moje namere nisu bile nimalo nečasne.
Srećom, Aljehin i njegova pratilja još uvek su bili na svojim starim mestima; praktično sam se šunjao prema njima, jer ljudi oko mene mogli su pomisliti da spremam novu psinu.
Na moje razočaranje, kad sam se približio pomalo ukočenom liku pobednika Hastingsa (Rusa, poput mene, proteranog, kao i ja, iz pitomog brezika dugog, dugog ruskog detinjstva - premda se u mom slučaju radilo o mušmuliku), shvatio sam da sam celo vreme bio žrtvom optičke varke; Aljehin i gospođa u zrelim godinama zapravo su bila dva tek zasađena stabla: bukva i breza. Kako sam se mogao tako prevariti? Prokleto osvetljenje; nikad više neću igrati u sumrak.
I te grane, grane na vetru..
