(ili neka moja razmišljanja o životu inspirisana ko zna čime)
NA PERONU
Pijem kafu u bistrou
Čekam da mi vreme prodje
Autobus da mi dodje.
Gledam tako mrave male
Kud li idu, gde li jure
Za čim oni sada žure?
Šareno su obučeni
Torbe vuku zamišljeni.
Neko sedi samo gledi
Neko čita, neko skita
A ja pišem, duša mila
Malo luda uvek bila.
Evo jednog što se besi
S obe ruke uhvatio
One šipke od ograde
Pa se klati, pogled luta
K’o majmunče kuku meni
Čovek jeste sen razumu
Samo nalik bistrom umu.
Neko gleda ispred sebe,
Neko opet noge duge
Stomačići i loptice
Golišavo, lepršavo
Puste oči pa sve vide
Ničega se te ne stide.
Ni stomačić se ne stidi
Prosto viče vidi,vidi,
Sad naidje lepotica,
Uh kakva je.....golubica
Zuuuum ...učiniše muške glave
Život vole, život slave.
Bože sveti kol’ki kofer
Vuče jedna omalena
Pet metara pa tad stane
Malo vazduh da udane.
Taman ima da odmori
Dokle arbajt ne ponovi.
Joj frizura, toaleta
Golih prsa i ramena
Šljokičica i torbica
Papučica i štiklica
Ruke gole, noge gole
Kako muški da ne vole.
Sve se mislim kad bi bilo
Muških prsa i stomaka
Preplanulih, golišavih,
Mišićavih i pločastih
Da l’ bi eto tada bilo
Na peronu k’o na dvoru
Veselije, prirodnije,
Bog’me brate i zgodnije.
Ali nema.......hladno im je....
OJHAAAA
