„U plemenitoj turopoljskoj opštini“, rekla je kustosica, „Plemići bejahu u toj meri dobrostivi da su i po nekoliko sati na dan nosili svoje kmetove na leđima.“
Marko, po običaju, nije izdržao:
“Kakve vi to nama gluposti pričate, i to namerno, siguran sam. Istorijsku nauku profanirate i sprdačinu pravite od svega! Čuo sam ja za vas ovde...“
Kustosica je nastavila, kao da ništa nije čula:
“A ovo je čuveni turopoljski vodotoranj visok dva centimetra; zbog iznimno male potrošnje vode, kako je nalagao običaj tadašnjeg življa....“
Glas joj se gubio po hodnicima muzeja jer Danica je hitala prema toaletu. I usput je razmišljala o Marku: u svakom muzeju koji posetimo on uvek neki eksces napravi. Prgav, nezajažljiv, plah – strahote. U Muzeju za umetnost i tehniku, prepolovio je kustosu štap jer je ovaj rekao da Rembrandt, kao i Cher, nema prezimena. U Arheološkom muzeju, pak, nasrnuo je na mladu kustosicu zato što je rekla da Nesi-hensu svake godine vakcinišu protiv gripe.
„Kakve gripe!“, urlao je, „Zar se mumije vakcinišu?“
U Mimari, stao je radnici obezbeđenja na nogu, slučajno. Incident u Klovićevim dvorima javnosti je isuviše dobro poznat.
I onda ovo, nasred Muzeja Turopolja. Stvarno nije znala šta bi sa njim. Mislio je da je najpametniji na svetu, „poslednji bastion čiste nauke“, „Porezanik Okamove oštrice“ i kakvih sve gluposti ne. Nije prihvatio niti jednu novu naučnu spoznaju u zadnjih desetak godina, zbog čega mu karijera stagnira. Napise o globalnom zagrijavanju odbijao je i pogledati. Najnovije dokaze da Zemlja ima ivice slušao je s mukom i podsmehom. A za nove generacije lekova tvrdio je da su mahom placebo.
„Shvatite!“, znao je planuti u raznim situacijama, „Farmaceuti više ništa ne istražuju! Prodaju placebo, a po laboratorijima orgijaju dan i noć!“
Ipak, najviše je bio besan na kustose muzeja, jer ga je to podsećalo na početke njegovog naučnog rada. Ali i zato što su mu bili najlakša meta; pridružio bi se organizovanim posetama te dočekao pogodan trenutak za napad. Što je najgore, nije ih – kustose – uspevao preterano ni uznemiriti, a to je samo pojačavalo njegovu temeljnu frustraciju.
Odgovarala ga je, naravno, od takvog ponašanja – koliko je bilo u njenoj moći, na kraju krajeva ima i ona porodicu i ne može život posvetiti...
Naravno, sve to skupa nije moglo dobro završiti.
Pronađen je mrtav u jedinoj sobi njegovog stana. Znala je to, jer ga je ona, Danica, lično pronašla. Pogledala je poprište pre nego što su je istražni policajci izbacili. Marko je ležao na stomaku: noge su mu bile na krevetu, dok mu je telo s rukama u produžetku visilo sve do poda. Popio je celu flašicu Nazulinovog „fuzijskog seruma“ protiv trovanja kiselinom, a pre toga i celu limenku sredstva za čišćenje čučavaca.
Znala je dobro da je to učinio samo zato da dokaže kako su Nazulinove tablete potpuno neučinkovite, da upozori na, kako je govorio „opšte srozavanje naučnih kriterija i posvemašnje moralno rasulo“.
Stvarno nije znala zašto je to umišljao. Svi mi jako dobro znamo za placebo tablete, ali ih pijemo i molimo boga da efekt proradi baš na nama. I za sva ostala sranja znamo, ali odrasli smo ljudi i suzdržavamo se besmislenih reakcija. Jer, kakva korist?
Policija, sudska medicina, patologija, porezna uprava; svi ti organi, tela i institucije pažljivo su ispitali okolnosti Markove smrti. Dokument od hiljadu stranica – koji niko ne sme otvoriti sledećih dvadeset godina – rezultat je te istrage. Istražitelji su ga ponosno izložili tokom Markovog sprovoda. Samo su najnužnije informacije ustupili rodbini. Kao uzrok smrti naveden je kratak niz reči, možda besmislen, naizgled proizvoljan, u svakom slučaju brižno promišljen:
„Sadašnji pokojnik pao je s ivice sveta“, pisalo je u smrtovnici.
.
