Mesec konačno stiže kući
A Jupiter ne pada s Marsa
Svemir mir iz puči luči
A ljubav puzi po nama!
Moja majka bila je domaćica, ali tadašnja su se domaćinstva razlikovala od današnjih. Sredinom šezdesetih lično joj je Savka Dapčević izdala odobrenje za olakšice prilikom pranja suđa, tako da od 1966. više nije morala „do krvi“ ribati sve one zagorene tave i tepsije od tuča.
Nekako u to vreme javljeno joj je o tačnom datumu američkog spuštanja na Mesec: 20. jula 1969. godine, te je moje rođenje tempirala upravo prema tom znamenitom datumu. Otac se složio, nije imao argumenata ni za ni protiv, veći deo vremena provodio je na službenim putovanjima, bio je direktor jednog od onih socijalističkih preduzeća koja su tih godina pokušavala... što ono? Ah, ko bi znao, ne sećam se više, prokleto vreme pojelo je sve!
Majka je zatrudnila u jesen 1967. Takav jedan događaj poremetio je donekle njen, inače savršen plan: poznato je da ljudska trudnoća traje devet meseci. No, junački je izdržala gotovo dve godine noseći plod u utrobi, noseći moju malenkost, svoje čedo, moje malo ja.
"Trudnoća je dugo trajala", govorila je kasnije, znatno kasnije, na porodičnim poselima i sednicama matične masonske lože.
Plodna voda iscurela je predvečer 19. jula, tačno na vreme. Otac je, majku i mene u njoj, u posve novom Fići odvezao do porodilišta na Gradinama. Na putu nas je zaustavio milicajac. Otac je pokušao objasniti da su u užasnoj žurbi, ali policajac nije rekao ništa, samo je predao mojoj majci arak trgovačkog papira na kojem je pisalo:
".........", ne znam, stvarno ne znam što je pisalo, a znao sam nekad davno - vreme je pojelo sve!
Hoću reći, pisalo je nešto u smislu da je cela ta stvar s čovekovim spuštanjem na Mesec laž, igrarija režirana u Holivudu kako bi se impresioniralo Ruse - Hladni rat bio je na vrhuncu, i Amerikanci i Rusi trudili su da... šta ono? Ah, jebeno vreme!
Uglavnom, moja majka doživela je šok. Propao je celi njezin plan. Neću biti rođen u vreme planiranog događaja, neću biti obeležen do kraja života, živeti ću kao i svaki drugi građanin sveta, bez sreće, bez ljubavi, ooooo....!
Preležala je u porodilištu tri dana zadržavajući porod. Ali, dajte probajte vi zadržati porod u porodilištu! Trećeg dana nije izdržala: vrisnula je prodorno, babica je pritrčala, prihvatila moje migoljavo telo. Majka je plakala i kroz suze gledala kao me lupaju po leđima, lupaju me da prodišem svet.
Prodisao jesam, ali su mi od udarca spale naočale.
"Rekla sam da neće imati sreće", rekla je moja majka.
Tako i bi.
