NA DANAŠNJI DAN...

[*~Anti~*]

2. jula 1992. godine umro je srpski pisac Borislav Pekić.

Borislav Pekić
1930-1992.​

Biografija

Borislav Pekić rođen je 4. februara 1930. godine u Podgorici. Živeo je u Podgorici, Novom Bečeju, Mrkonjić - Gradu, Kninu, Cetinju i Bavaništu u Banatu. Od 1945. godine živeo je u Beogradu, gde je pohađao Treću mušku gimnaziju i maturirao 1948. godine. Od 1948. do 1953. je bio na izdržavanju kazne u KPD Sremska Mitrovica i KPD Niš kao pripadnik SDOJ. Bio je osuđen na petnaest godina strogog zatvora, ali je 1953. godine pomilovan.

Studirao je eksperimentalnu psihologiju na Filozofskom fakultetu Beogradskog univerziteta.

Radio je od 1958. do 1964. godine kao dramaturg i scenarista u filmskoj industriji i bio je autor je brojnih filmova. Prema njegovom tekstu Dan četrnaesti snimljen je film koji je predstavljao Jugoslaviju 1961. godine na filmskom festivalu u Kanu.

Prvi roman, Vreme čuda, objavljuje 1965. godine. Od 1971. godine živeo je i radio u Londonu.

Pekić je već Vremenom čuda izazvao veliko interesovanje široke čitalačke javnosti. Narednim knjigama svrstao se u vodeće i najplodnije jugoslovenske pisce. Nakon prve knjige objavio je portret Hodočašće Arsenija Njegovana (1970) za koji dobija NIN - ovu nagradu za roman godine, novelu Uspenje i sunovrat Ikara Gubelkijana (1975), novelu Odbrana i poslednji dani (1977), sotiju Kako upokojiti vampira (Prva nagrada Udruženih izdavača 1977), i roman Zlatno runo, fantasmagoriju u sedam tomova (1978-1986, za koji dobija 1987. Njegoševu nagradu), a koji mnogi smatraju jednim od najznačajnijih savremenih proznih ostvarenja kod nas. Po mišljenju žirija ovaj roman je ušao u izbor deset najboljih romana napisanih od 1982. do 1992. godine. Žanr romanom Besnilo (1983) Pekić je iz istorijske tematike odstupio i sačinio delo sa elementima trilera koji se zbiva na jednom od najvećih svetskih aerodroma – londonskom Hitrou. To je svojevrsna apokaliptična vizija sveta u kojem živimo. Knjiga je doživela je brojna izdanja. Pored Zlatnog runa i Godina koje su pojeli skakavci i ovaj roman je ušao u selekciju deset najboljih romana u srpskoj književnost od 1982. do 1991, po mišljenju čitalaca. I u sledećem objavljenom antropološkom romanu 1999, Pekić je ostao na tragu te negativne, često fantastične utopije (nagrada godine za naučnu fantastiku 1985).

Krajem 1984. godine, u izdanju "Partizanske knjige", izašla su Pekićeva Odabrana dela u 12 knjiga, za koja je dobio nagradu Udruženja književnika Srbije. Časopis Književnost dodeljuje mu 1986. "Povelju" povodom četrdesetogodišnjice izlaženja časopisa. Isto tako, za epos Atlantida (1988), dobija "Goranovu nagradu".

Godine koje su pojeli skakavci (knjiga prva), prema anketi dva beogradska dnevna lista, proglašena je za najbolju knjigu u 1987. godini. Knjiga je u kraćem vremenskom periodu doživela tri izdanja. Drugi tom pod istim naslovom 1989. dobija nagradu za memoarsku prozu "Miloš Crnjanski". Zbirka gotskih priča Novi Jerusalim izdata je 1989. godine. Povelju "Majska rukovanja" za izuzetne stvaralačke rezultate na polju književnosti i kulture dobija 1990. od doma omladine "Budo Tomović" iz Podgorice.

Pisma iz tuđine (1987), Nova pisma iz tuđine (1989, nagrada Sent-Andreje "Jaša Ignjatović") i Poslednja pisma iz tuđine (1991. godišnja nagrada Grafičkog ateljea "Dereta" za najuspešnije izdanje te godine) spadaju u publicistički domen ovog pisca. Esejistička proza, Sentimentalna povest britanskog carstva, objavljena u izdanju BIGZ-a (1992), doživela je tri izdanja. Posthumno je dodeljena počasna nagrada izdavača ovom delu 1993. Potom je BIGZ objavio knjigu Vreme reči (razgovori s Pekićem, priredio Božo Koprivica, 1993.), Odmor od istorije (eseji, priredio Radoslav Bratić, 1993), roman Graditelji (1994.) koji je 1995. godine bio BIGZ-ov bestseler, kao i Rađanje Atlantide (komentari, priredila Ljiljana Pekić, 1996.) takođe bestseler ovog izdavača. Dnevničke zabeleške Skinuto sa trake (izabrao i priredio Predrag Palavestra, 1996), bile su na bestseler listi "Narodne knjige" 1997. godine. Prvi tom komentara za Zlatno Runo pod naslovom U traganju za Zlatnim Runom (priredila Ljiljana Pekić) štampan je 1997. godine.

Pekić je autor oko 30 dramskih dela za pozorište, radio, televiziju, emitovanih i igranih na našim i stranim radio - televizijskim stanicama i pozorišnim scenama. Između ostalih Generali ili srodstvo po oružju (1972; Nagrada za komediju godine na Sterijinom pozorju u Novom Sadu), 186. stepenik – (1982; Prva nagrada Radio Zagreba). Povodom Dana Radio televizije Beograd dodeljena mu je 1987. diploma za osvojenu I nagradu na konkursu u kategoriji radio-dramske emisije. Drami Kako zabavljati gospodina Martina dodeljena je prva nagrada na festivalima u Ohridu i Varni (1990). Sledi godišnja nagrada "Knjeginja Milica" od strane pozorišta u Kruševcu 1991. godine, a novembra 1991. godine dobio je plaketu "Pečat" Narodnog pozorišta u Beogradu za specijalne zasluge.

Dela su mu prevedena na engleski, nemački, francuski, italijanski, španski, holandski, poljski, češki, slovački, mađarski, rumunski, retoromanski, makedonski, slovenački, albanski.

Od 1968. do 1969. bio je član uredništva Književnih novina, a u 1990. učestvuje u uređivanju prvih brojeva obnovljenog opozicionog lista Demokratija, organa Demokratske stranke, čiji je bio jedan od osnivača, potpredsednik i član Glavnog odbora. Bio je dopisni član Srpske akademije nauka i umetnosti od 1985. godine, član Krunskog saveta, potpredsednik PEN-a. Centar Beograd, član PEN-a Centar London, honorarni komentator srpskohrvatske sekcije Bi-Bi-Sija u Londonu. Bio je član Udruženja književnika Srbije, član Udruženja filmskih i član Udruženja dramskih umetnika Srbije. Posthumno ga je Nj. K. V. prestolonaslednik Aleksandar odlikovao Kraljevskim ordenom dvoglavog belog orla prvog stepena. Septembra 1997. dodeljena mu je Počasna plaketa od strane "Jugoslovenskog festivala Mojkovačke filmske jeseni" povodom 50. godišnjice Jugoslovenskog igranog filma.

Borislav Pekić je preminuo 2. jula 1992. godine u Londonu.

Izvor: Rastko

 

[*~Anti~*]

3. jula 1883. godine rođen je češki pisac jevrejskog porekla Franc Kafka.

Franc Kafka - biografija
(3. jul 1883 - 3. jun 1924) ​

Kao što je Van Gog postao sinonim za neshvaćenu likovnu genijalnost koju otkrivaju tek generacije nakon autorove smrti, isti je slučaj i sa Kafkom u svetu književnosti. Gotovo sva njegova dela objavljena su posthumno i to zahvaljujući njegovom najboljem prijatelju, Maksu Brodu, koji ih je objavio, suprotno želji samog tvorca, koji je želeo da ona budu spaljena.

„Strasnim verovanjem u nešto što ne postoji, mi to stvaramo. Ne postoji samo ono što se nedovoljno želi." (Franc Kafka)

Franc Kafka se rodio 3. jula 1883. godine u Pragu, od oca Hermana i majke Julije. Herman je bio oholi trgovac, sebična i dominantna ličnost. Na Kafkinu žalost, ni majka mu nije pružala neophodnu ljubav, tako da je Franc odrastao u atmosferi zapostavljenosti. Njega i njegove sestre (dva mlađa brata su umrla rano u detinjstvu) odgajale su guvernante. Herman se bavio trgovinom muške i ženske garderobe, a Julija mu je svesrdno u tome pomagala. Ni jedno ni drugo nisu shvatali svog sina, niti su imali razumevanje za njegovo zanimanje za književnost, koju su smatrali neprofitabilnom, a život pisca nazivali „životom nalik snu". Oba roditelja su stajala čvrsto sa nogama u materijalnosti i jedino se cenio onaj uspeh koji se mogao izbrojati novčanicama. Za logo svoje firme Herman je uzeo čavku, jer kafka na češkom upravo to znači.

„Čovek akcije silom ubačen u državu misli biće nesrećan sve dok ne pobegne iz nje." (Franc Kafka)

Kafka se osećao bližim precima po majci zbog njihovog zanimanja za duhovno, intelektualnih odlika, pobožnosti, ali i ekscentričnosti i delikatne konstitucije. U dečakovoj mašti otac, tupi i naduveni vlasnik dućana, koji je cenio samo materijalni uspeh i društveni napredak, pripadao je rasi divova i izgledao kao strašni, odvratni tiranin. U Kafkinom najozbiljnijem pokušaju autobiografije „Pisma ocu" (1919), Franc pripisuje svoju nesposobnost da živi, da se oslobodi roditeljskih veza i zasnuje brak i porodicu upravo svom ocu, koji mu je usadio osećaj inferiornosti. Osećao se kao da ga je otac slomio. O ovom unutrašnjem sukobu (jer u stvarnosti nikada nije imao direktnih sukoba sa ocem) pisao je direktno u pripovetci „Sud" (1916), koja je poslužila kao skica za njegov čuveni roman „Proces" (1925), u kojem prikazuje uzaludnost borbe pojedinca sa silama koje su jače od njega i pored sve besmislenosti argumenata sa kojima se suočava.

„Nesreća Don Kihota nije njegova mašta, već Sančo Pasa." (Franc Kafka)

Kafka je govorio nemački jezik kao maternji, ali je tečno govorio i češki, da bi kasnije naučio i francuski. Od 1889. do 1893. godine pohađao je osnovnu školu. U Starogradskoj nemačkoj gimnaziji maturirao je 1901. godine i upisao se na nemački univerzitet Čarls-Ferdinand gde je prvo počeo da studira hemiju, ali se posle dve nedelje prebacio na prava, po želji svog oca. Prava su zahtevala duže studiranje, što je Kafki omogućilo da po svojoj želji ide i na časove nemačke književnosti i istorije umetnosti. Na univerzitetu se pridružio studentskom klubu, koji je organizvao književne i čitalačke večeri, gde je upoznao i Maksa Broda, sa kojim će ostati prijatelj do kraja života, a koji će se kasnije istaći kao promoter, spasilac i tumač Kafkinih spisa i njegov najuticajniji biograf. Kafka je stekao stepen doktora prava 18. juna 1906. godine i proveo je obaveznu godinu neplaćene službe kao advokatski pripravnik u građanskom i okružnom sudu.

Kafka se celoga života osećao uskraćenim za prave odnose sa ljudima. Bio je plašljivo, pokorno dete, koje je neprestano nosilo u sebi osećanje krivice.

„Moj „strah" je moja suština i verovatno najbolji deo mene." (Franc Kafka)

Kao odličnog đaka od osnovne škole do kraja školovanja, predavači su ga voleli, ali on je u duši bio protiv autoritativnih institucija i dehumanizovanog nastavnog programa, koje je isticalo učenje na pamet. Ova buntovna crta njegovog karaktera biće uočljivija kada kao adolescent bude izjavio da je socijalista i ateista.

„Svaka revolucija iščezava i iza sebe ostavlja mulj nove birokratije." (Franc Kafka)

1. novembra 1907. godine zaposlio se u velikoj italijanskoj osiguravajućoj komapniji „Assicurazioni Generali", u kojoj provodi oko godinu dana, neprekidno se žaleći da mu radno vreme ni malo ne odgovara, jer mu ostaje malo slobodnog vremena za pisanje. Vodio je neku vrstu dvostrukog života: s jedne strane bio je uzoran, vredan i nagrađivan radnik, a sa druge strane usamljeni pisac, koji se bori sa sopstvenim rukopisima, neprestano ih spaljujući.

„Preuzimajući na sebe preveliku odgovornost čovek se uništava." (Franc Kafka)

15. jula 1908, dao je otkaz, i za dve nedelje našao je posao u Radničkom osiguravajućem društvu Kraljevine Bohemije. Svoje poslove je često nazivao „poslovi za stan i hranu", aludirajući da se njima bavi samo radi novca. Ipak, nije ih zbog toga samo „odrađivao", baš naprotiv, a malo je poznato i da je upravo on izmislio zaštitni šlem za radnike, za koji je dobio i medalju 1912. godine, jer je njime umanjeno povređivanje na radu za 25%.

1912. godine u kući Maksa Broda upoznao je Felisu Bauer, predstavnicu diktafonske kompanije. Njih dvoje su imali bogatu korespodenciju, dva puta su se verili, ali im je veza definitivno okončana 1917. godine. Iste godine oboleo je od tuberkuloze.

Uprkos strahu da ga doživljavaju i fizički i mentalno antipatičnim, impresionirao je druge svojim dečačkim, urednim i isposničko dobrim izgledom, tihim i uzdržanim ponašanjem, očiglednom inteligencijom i smislom za humor.

„Sebe najiskrenije osećam samo kada sam najočajniji." (Franc Kafka)

Početkom 1920-tih razvio je veoma intezivnu vezu sa češkom novinarkom Milenom Jesenskom. I sa njom će održavati izuzetno bogatu korespodneciju, a testamentom će joj ostaviti i svoje Dnevnike.

„Bio sam ukočen i hladan.
Bio sam most,
raspet nad bezdanom." (Franc Kafka)

1923. godine se preselio u Berlin kako bi se malo udaljio od porodice i posvetio pisanju. Tamo je upoznao Doru Dijamant, dvadesetpetogodišnju učiteljicu, koja je poticala iz ortodoksne jevrejske porodice. Ona ga je zainteresovala za Talmud.

Kafka je patio od kliničke depresije i straha od društva tokom celog života. Patio je i od migrena, insomnije, zatvora, čireva i drugih oboljenja uobičajeno povezanih sa prekomernim stresom i osetljivim živcima. Pokušavao je da se leči različitim dijetama, često uvrnutim, kao i konzumiranjem nepasterizovanog mleka u velikim količinama.

„Prvi znak početka razumevanja je želja da se umre." (Franc Kafka)

Uskoro se Kafkino zdravlje pogoršalo i morao je da se vrati u Prag, da bi se lečio u lečilištu „Dr Hofman". Tuberkuloza je uznapredovala. Bol u grlu je bio preveliki, tako da je izbegavao da jede i na kraju, 3. juna 1924. godine umro od gladi.

Ali na mestu gde prestaje njegov, počinje život njegovih dela. Maks Brod je sukcesivno objavljivao Kafkina dela, koja su nailazila na dobar prijem i kritike i publike. U periodu između 1925. i 1927. godine objavio je tri Kafkina romana: „Proces", „Zamak" i „Amerika", a 1931. godine objavljuje i zbirku pripovedaka „Veliki kineski zid".

„Nije neophodno da izađeš iz kuće. Ostani za svojim stolom i slušaj. Ne moraš čak ni da slušaš, samo čekaj. Ne moraš čak ni da čekaš, samo sedi sam. Pred tobom će se pojaviti svet bez maski, kao nikome drugom, i u ekstazi se grčiti pred tvojim nogama." (Franc Kafka)

Kafkini glavni likovi su osobeni po tome što ne uspevaju da komuniciraju sa svojim okruženjem, slede sopstvenu, unutrašnju logiku i podsmevaju se logici mase, svetu koji je groteskan i nasilan. Heroj je samo glas napaćene ličnosti, koja uzalud traži informacije, koja želi da razume svet, ali i traži razumevanje sveta. On pati i u duhu i u telu, očajnički traži, ali uvek iznutra, smisao, sigurnost, ličnu vrednost i osećaj svrhe. Ostali likovi su često samo skicirani, samo u službi radnje. Sam Kafka je svoja dela smatrao nekom vrstom „otkupa", „molitve" pomoću koje se miri sa svetom ili nadmašuje negativna iskustva u njemu.

„Moji parnjaci sebi pronalaze društvo pomoću alkohola, on ih čini društvenim. Ja, pak, ne mogu da koristim droge da bih prevario svoju samoću - ona je sve što imam - a kada prođe dejtsvo droga i alkohola i moji parnjaci imaće to isto." (Franc Kafka)

Kafka je kombinovao obično i fantastično, često predstavljajući stvarnost kao bolesno patološko stanje, koristeći metafore ozbiljno i bukvalno. Tako u „Metamorfozama" agent osiguranja (gle čuda! baš kao on) budi se kao odvratni, džinovski insekt, kojeg porodica odbacuje i koji je prepušten umiranju u samoći.

 

[*~Anti~*]

Franc Kafka - biografija
(3. jul 1883 - 3. jun 1924)

- nastavak -​

„Počni sa onim što je istinito a ne što je prihvatljivo." (Franc Kafka)

U romanu „Amerika", porodica šalje dečaka u Ameriku. On tamo traži utočište kod brojnih očinskih figura. Njegovu nevinost i jednostavnost koriste gde god mogu, a poslednje poglavlje slika njegovo pristupanje svetu snova. U „Procesu", Jozef K, prihvata optužnicu, iako mu je niko ne saopštava, iako ne zna od čega treba da se odbrani, iako na svakom koraku nailazi na zlo, nemoral i razvratnost, želeći upravo da dokaže svu apsurdnost optužbe, dopušta tako da upravo on bude uvučen u opšti vrtlog besmisla. U želji da dokaže da je optužba nonsens, on se sukobljava sa nepoznatom silom, koja je jača tim što je misterioznija. („Ne, reče sveštenik, ne mora se sve smatrati kao istina, dovoljno je da se smatra kao potreba." - „Proces"). On želi da se oslobodi, ali oslobođenje je nemoguće, jer kako da se oslobodi onaj ko ne zna ni za šta je kriv. („Ipak su od svega najvažnije advokatske veze i one su, uglavnom, vrednost odbrane." - „Proces"). Ceo svet, iako je apsurdan, groteskan, smešan, živi po svojim pravilima, kreira stvarnost u kojoj nema mesta za nekoga ko se razlikuje, i zato Jozef izgleda kao usamljeni čudak, čija borba je tim besmislenija što on odbija da prihvati pravila koja taj svet nameće. („Pretrpeo je poraz samo zato što je tražio bitku." - „Proces").

„Zamak" je njegovo poslednje delo, a dešava se u selu kojim dominira zamak. Vreme kao da je stalo u ovom zimskom krajoliku i gotovo sve scene se dešavaju u mraku.

Kafkina dela imaju bogata tumačenja. Egzistencijalisti vide Kafkino očajanje kao temelj na kojem se gradi autentično postojanje, drugi prepoznaju neuroze nastale usled sukoba sa ocem, a treći ističu društvenu kritiku, prikazivanje neljudskosti moćnih državnih agenata, nasilja i varvarstva koje vrebaju ispod površine normalnosti, dok se nadrealisti dive stalnom nametanju apsurda. Ovo samo pokazuje koliko su njegova dela „otvorene parabole" čija značenja su podložna različitim tumačenjima a ipak ostaju večito neotkrivena. Treba znati da je Kafka govorio da su dela Sjerena Kjerkegora na njega izvršila veliki uticaj, pa je verovatno stoga i pokušavao da stvara po ugledu na ideal ovog danskog filozofa - delo treba da naliči na ogledalo u kojem se ogleda sam čitalac. Koliko je čitalaca toliko je i tumačenja, svako je ispravno i ni jedno nije, a sve zavisi od ugla posmatranja. Ovo nije samo zanimljivo oruđe, novina u stvaranju, već ima svoj duboki smisao da je istina uvek individualna, subjektivna i da je niko ne može otkriti za nas. To je posao za svakog pojedinca.

„Na to će jedan reći: „Zašto se branite? Kad biste slušali parabole i postupali kako one kažu, i sami biste postali parabole, pa se već sami tim oslobodili svakodnevnih muka".

Drugi reče: „Kladim se da je i to parabola".
Prvi reče: „Dobio si".
Drugi reče: „Ali, na žalost, samo u paraboli".
Prvi reče: „Ne, u stvarnosti; u paraboli si igubio". (Franc Kafka - „O parabolama")

U vreme kada je umro, njegova dela su cenili mali literarni krugovi, jer je za života objavio tek nekoliko pripovetki u različitim časopisima. Njegovo ime i dela nikada ne bi preživeli da je Maks Brod ispoštovao njegov testamnet. Rodio se u Pragu, koji se tada nalazio u sastavu Austro-Ugarske, poticao je iz češke, jevrejske porodice, a celoga života je pisao na nemačkom jeziku. Kao što je i red, danas se sve ove nacije otimaju o njegovo nasleđe, ali je on uvek bio i ostao samo svoj.

„Najbolje što čovek može da učini s domovinom jeste da je se odrekne." (Franc Kafka)


Autor: Dragan Matić (izvor: Mreža kreativnih ljudi)

 

[*~Anti~*]

Владета Јеротић

Франц Кафка. Страх и немоћ постојања​

Извор: Болест и стварање, Сабрана дела, II коло, Задужбина Владете Јеротића у сарадњи са ИП Ars libri, Београд 2007.

Смилуј се на мене, грешан сам
до у најскривенији кутак свога
бића. А имао сам дара, склоности
које нису биле сасвим за презирање,
мале добре способности, расипао
сам их, неразборито створење
какво сам био, сад се ближим крају,
управо у време када би се
споља све могло окренути на добро
по мене. Не гурај ме међу изгубљене.

Из Кафкиног Дневника, 20. јула 1916.

Мало је писаца који су као Франц Кафка оставили за собом тако дубок траг и тако се снажно утиснули у психу човека двадесетог века и у исто време носили у себи не само обиље противречности, што је увек типично за значајне ствараоце, већ и обиље болести, што такође може бити типично за изузетне људе, али није увек.

Када психијатар почне да проучава биографију овог необичног писца и његова дела: приповетке, романе, афоризме и дневнике и када је он у први мах толико запљуснут подацима, примедбама, саопштењима, који управо кипте од неразмрсиве мешавине необичног, скоро генијалног, абнормалног, још у границама нормалног, па све до несумњиво болесног, онда се психијатар најпре осећа побуђеним да стресе са себе оно професионално и научено, како би могао да приђе овом мученику (није случајно да га је неки сликар тражио као модел за слику св. Себастијана) најпре као човеку, затим као несумњиво врло значајном писцу и нарочито као сабрату. Ово излагање треба да буде посвећено феномену страха као једној од основних карика у Кафкиној личности, онако како смо га могли сагледати, пре свега кроз његов дневник, затим писма, афоризме, приповетке и романе.

Има неуротичног и ненеуротичног страха. Није неуротично, на пример, бити у страху, бризи и проживљавати кривицу, јер без ових егзистенцијалија, како их је назвао Хајдегер, нема за човека напретка, индивидуације, стваралаштва и слободе. Неуротично је и болесно, међутим, када човек одбаци стварну кривицу, па се задовољи само доживљавањем осећања кривице, када одбаци егзистенцијалну бригу, па почне да брине о комфору и каријери, када нема снаге да се сукоби са страхом, па почне да се боји сваког шушња у трави и сваког подозривог погледа свога ближњег. Жао нам је сваког човека који је на овај начин неуротичан, али када је на овакав или сличан начин неуротичан Франц Кафка и када још уз то овако неуротичан остане до смрти, коју је себи сам призвао и свој гроб унапред оцртао, онда осећање жаљења у нама, прераста у бол.

Постављамо себи најпре питање да ли ћемо успети да објаснимо зашто је Кафка прототип ствараоца – неуротичара нашег века. Можда одговор није тежак, јер од двеју компоненти које тек заједно чине Кафкину личност, а то су натпросечан књижевни таленат и неуроза, ову другу компоненту чини нам се да прилично познајемо, ако већ пред оном првом стојимо готово сасвим немоћни.

О неурози као болести постојања, чворноватом штапу у точку човековог индивидуалног развоја, о неурози као последици ометеног сексуалног развоја, или пак као сметњи у његовој нагонској потреби за важењем и моћи, не мислимо да пишемо, јер је о овој теми било доста речено и писано, тако читалац има бар приближну представу о томе шта је то неуроза. Довољно је да напоменемо две чињенице. Прво: нема озбиљне, хроничне неурозе, од које је Кафка несумњиво патио, без психичких траума у раном детињству и друго: неуроза без било каквог облика страха незамислива је.

Као што свако људско биће мора неминовно да прође кроз извесне стадијуме у развоју, свеједно да ли је оно рођено као сасвим просечно или све ово биће зове Леонардо да Винчи, Достојевски или Кафка, тако је и развојни пут неурозе врло сличан, наравно у њеним основним линијама постанка и развоја, и код сасвим обичног и код генијалног човека. Када ово не би било тако онда бисмо морали имати не само две науке о неурозама, од којих би једна важила за обичне а друга за изузетне људе, већ и више оваквих теорија од којих би свака била конструисана само за једног одређеног човека. Да је једна оваква претпоставка сама по себи апсурдна, говори нам не само пракса и искуство великог броја психолога и психијатара у целом свету, који су се сложили у неким битним питањима човековог психолошког развоја уопште, па, дакле, и психопатолошког развоја, већ и изванредне и од већине стручњака признате патографије великих људи из пера скоро исто тако великих психолога и психоаналитичара. Довољно је да поменемо само Фројдове студије о Леонарду и Достојевском, па да разумемо о чему се ради. Без познавања основних чињеница психолошког и нарочито психосексуалног детета, без помоћи извесних психоаналитичких поставки које данас тешко да могу наићи на озбиљну критику, Сигмунду Фројду било би немогуће да нам јасно и логично прикаже неке поремећаје у детињству Леонарда или у пубертету Достојевског који објашњавају неке њихове карактерне црте и основни тип њиховог понашања.

Трагичност Кафкиног генија почива на страховитом судару између његовог великог талента, чији ћемо извор и узрок сасвим оставити по страни, јер га једноставно не знамо, и његове неурозе. Чак је сувишно препустити се привлачном нагађању шта би било од Кафке да је његов таленат био јачи од његове неурозе, као што је то (можемо с правом да претпоставимо) био случај код Достојевског, или шта би се десило са Кафкиним стварањем да је његова и онако јака неуроза била још јача.

Може неко да примети да је Кафка и такав какав је био, са читавом својом још у раном детињству развијеном неурозом, сасвим довољно написао и довољно снажно утицао на духове нашег века и да због тога није потребно освртати се на суштину и облик његове неурозе. Када бисмо чули једну овакву, доста оправдану примедбу, могли бисмо искористити прилику да кажемо две ствари. Најпре ону значајнију, о којој је већ било повремено речи – овога пута реч је истина о нашем субјективном, али упечатљивом утиску – да је Кафка носио у себи више него што је то могао да искаже. И управо то што он није могао до краја у себи да проживи, много мање зато што није био писац ранга једног Достојевског, много више зато што је био спутан мрежама тешке неурозе, можда је то било оно што је имало да донесе светлост и њему и можда некима који га читају. Ја не знам шта би друго ово неисказано и недоживљено могло бити него оно што неки егзистенцијалисти зову „скок у веру“, са другом врстом профетског него што је Кафка ово профетско у стварности носио.

Друга ствар коју смо желели да изнесемо, као одговор на претпостављену примедбу, јесте наша хипотеза да је Кафкино дело морало и могло да има свима познати снажан одјек у душама људи само и једино у нашем веку. Незамислив је Кафкин успех и утицај у прошлом или било којем ранијем веку, и, сада ово смело претпостављамо, Кафка неће бити један од првих писаца у идућем веку, без обзира на то како замишљали човеков развој у будућности....

http://www.rastko.rs/rastko/delo/11657

 

[kalis]

Jovan Sterija Popović

Na današnji dan 1806. godine rođen je srpski pisac Jovan Sterija Popović, najpoznatiji je kao komediograf, ali bio je i pravni stručnjak, pedagog, muzeolog, čak lingvista - jedna od najumnijih glava srpske kulture uopšte. Njegove komedije ismevaju mane tadašnjeg visokog društva, naročito pomodarstvo i nadriučenost. Posle završenih studija prava u Kežmarku (danas Slovačka) radio je kao advokat u rodnom Vršcu, potom je prešao u tadašnju Kneževinu Srbiju i postao je profesor prava na Liceju, prvo u Kragujevcu pa u Beogradu. Kao načelnik ministarstva prosvete Srbije obavio je pionirski rad u organizovanju školstva, pokrenuo inicijativu za osnivanje Akademije nauka, Narodne biblioteke i Narodnog muzeja. Učestvovao je u organizovanju prvog beogradskog teatra koji je otvoren izvođenjem njegove tragedije "Smrt Stefana Dečanskog". U početku je pisao pod uticajem Lukijana Mušickog i Milovana Vidakovića, ali je "Romanom bez romana" napustio romantičarsku i avanturističku književnost. Ostala dela: komedije "Laža i paralaža", "Pokondirena tikva", "Zla žena", "Tvrdica ili Kir-Janja", "Rodoljupci", zbirka pesama "Davorje". Autor je i jednog priručnika retorike, kao i neke vrste rečnika filozofskih i pravnih termina koje je predlagao kako bi se posrbila strana terminologija.

Jovan Sterija Popović (ili Jovan Popović Sterijin) je rođen u trgovačkoj porodici. Osnovnu i srednju školu pogađao je u Vršcu, Temišvaru i Pešti, a prava u Kežmaroku.

Još kao dete zbog slabog telesnog sastava i krhkog zdravlja, bio je isključen iz plahih dečijih igara, stalno uz majku, sa urođenim posmatračkim darom. Njihova kuća se nalazila na početnom delu Pijace vršačke, u neposrednoj blizini Saborne - Velike crkve. Kada mu je majka naprasno preminula, Sterija je morao da izdrži veliku borbu sa ocem oko daljeg školovanja. Otac mu je bio došljak. Sterija nije zabeležio odakle mu se otac doselio u Vršac. Napisao je samo biografiju svoga dede slikara Nikole Neškovića.

Kad se oženio, Sterija je kao domazet ušao u kuću svog uglednog pokojnog tasta. Ima traga da su starog Steriju, u to vreme labavih i neustaljenih prezimena pisali ne samo Stefan Popović (kako je zabeležen u Protokolu kreščajemih, prilikom krštenja prvenca Jovana), nego i Šterija Molerov.

Za vreme pohađanja osnovne škole u Pešti, Sterija je imao prilike da u jednom nemačkom pozorištu vidi klasike i najbolje glumce cele Mađarske, a isto tako i manje klasična dramska uobličavanja u kojima se pojavljuju komediografski uobličeni tipovi bliski njegovim dotadašnjim iskustvima o bidermajerskom građanstvu. U Pešti je bio blizak prijatelj sa dve ličnosti rodom iz Vršca: Đorđem Stankovićem, jednim od kasnijih osnivača Matice srpske, i Julijanom Vijatović-Radivojević, kćerkom vršačkog senatora, školovanom u Beču, koja se udala za pomodnog krojača Radivojevića i sama bila spisateljica.

Jedno vreme Sterija je bio privatni nastavnik i advokat u rodnom mestu dok nije pozvan da dođe u Kragujevac da bude profesor na Liceju. Nakon Liceja je postao načelnik Ministarstva prosvete (od 1842), i na tom položaju, u toku osam godina, bio glavni organizator srpske srednjoškolske nastave i jedan od osnivača Učenog srpskog društva. Pokrenuo je inicijativu za osnivanje Akademije nauka, Narodne biblioteke i Narodnog muzeja. Učestvovao je u organizovanju prvog beogradskog teatra (pozorište na Đumruku) koji je 1841. otvoren njegovom tragedijom „Smrt Stefana Dečanskog“. Od 1848. je živeo u Vršcu, usamljen i razočaran. Tu je i umro 1856.

 

[kalis]

13. januara 1703. - Štampane prve novine u Rusiji
- ovaj datum obeležava se kao Dan ruske štampe